„Imam to zadovoljstvo da kažem da smo oborili brojne rekorde, da nismo imali incidente i da je publika bila nikad bolja, nikad brojnija. Ne bih da licitiram koliko je ljudi bilo prisutno u glavnoj areni poslednje večeri festivala, ali siguran sam da je bilo više od 10 hiljada. Takođe, skoro svi stejdževi su oborili dosadašnje posete. Tako da ona cifra od 200 hiljada posetilaca koju smo najavili koji će videti neki segment Nišvilla je apsolutno realna i da se to u ovih 10 dana zaista i desilo“ - kaže direktor festivala Ivan Blagojević.
Manhatten Transfer, Lisa Simone, Kenny Garret Quintet, Inner Circle, Omar Hakim & Rachel Z, Black Art Jazz Collective, Matt Bianco i Gipsy Kings su svakako bili zvezde glavnog programa festivala i svojim kreativnim setovima su „začinili“ atmosferu u premijernim terminima. Međutim, ne bi bilo korektno ne pomenuti i umetnike kao što su Lazar Tošić Band, Li Xiaochuan Quintet (Kina), Frank Solivan & Dirty Kitchen (USA), Motel Kaiju (Italija), Kestutis Vaiginis Bank (Litvanija), Wojcinski Szamanda Quartet (Poljska), Big Band Grosuplje (Slovenija), Ruth Koleva (Bugarska) ili Ural Dixie Band (Rusija), koji su iskoristili priliku da publici predstave svoju virtuoznost, talente i energiju u ne baš udarnim (jako rano, ili jako kasno) vremenskim slotovima.
Nišville 2018 oborio je sve dosadašnje rekorde, a prema procenama organizatora za 10 dana festivala kroz tvrđavu je prošlo više od 200 hiljada posetilaca. Na 20 festivalskih bina održano je 250 programa, nastupilo 1000 izvođača, koncerte održalo 157 muzičkih sastava, prikazano 100 filmova, odigrano 20 pozorišnih predstava, održano 20 radionica.
Međutim, ove prethodno iznete brojke samo delimično govore pravu priču o festivalu. Naravno, izbor muzičkih i svih ostalih umetnika/izvođača odražava ukus, koncepciju i mogućnosti selektora. Zli jezici će uvek pronalaziti mane iz estetskih, ovih ili onih razloga. Još pogotovo u jednoj takvoj sredini kao što je Srbija! Ipak, ozarena lica par stotina hiljada posetilaca festivala, kako Nišlija tako i njihovih gostiju iz mnogih udaljenih krajeva zemlje i sveta, isto kao i učesnika rekla su sve.
Ovde je prilika da se kritički osvrnemo na setove najvećih muzičkih zvezda festivala na glavnim pozornicama, jer zapravo fizički nije moguće da izveštač otprati sva dešavanja tokom četiri dana trajanja muzičkog i još nedelju dana ostalih pratećih programa.
Prve večeri u četvrtak 9. avgusta program je obeležio koncert bubnjara Lazara Tošića i njegovog sastava, koji je tom prilikom primio nagradu za životno delo koju svake godine Nišville dodeljuje domaćim umetnicima. Tokom više decenija Tošić je bio član Big Banda RTS i avangardne grupe Marković-Gut Sekstet, a dugo godina delovanjem u sopstvenom sastavu važi za vodećeg pedagoga/sponzora mladih jaž talenata Srbije.
Alt saksofonista Kenny Garret važi za najvažnijeg instrumentalistu posle Čarlija Parkera – a za svoj album iz 2010. godine „Five Piece Band – Live“ dobitnik je Grammy nagrade za album godine. Imao je prilike da bude član sastava legendarnog Majlsa Dejvisa sa kojim je gostovao u Beogradu još skoro pre tri decenije. Njegov set na Nišvillu bio je zamišljen kao mala retrospektiva savremenih razmišljanja na temu jaža i sasvim je uspeo u tome, pri tome ne zalazeći u teško svarljive pravce. Drugo veliko ime prvog dana programa bio je proslavljeni sastav sa Jamajke, Inner Circle. Nišville drži tradiciju predstavljanja vrhunskih reggae sastava iz kolevke ove muzike. Njihovo nadareno muziciranje i zarazni ritam su odmah izazvali pozitivne reakcije publike, dok su prolazili kroz pregršt velikih hitova iz više decenija duge karijere. Normalno, nije izostao ni „omaž“ najvećem reggae muzičaru Bobu Marliju.
Pravi jaž sladokusci jedva su dočekali drugo festivalsko veče, petak 10. avgust. Prvo je sastav bubnjara Omara Hakima i njegove supruge klavijaturistkinje Rachel Z zadivio nadahnutim i virtuoznim setom, koji je pomerio granice savremenog fusion jaža – što se ne pamti još od vremena Hakimove prve grupe Weather Report. A zatim su na scenu stupili vokalni kvartet Manhattan Transfer, u pratnji klasičnog jaž trija (klavir, bubnjevi i kontrabas). Njihov set je bio ne samo do tančina maestralan, precizno izveden i strastven, nego može da posluži kao dokaz da autentični jaž kao umetnost nije isključivo vezan za nasleđe američkih Crnaca – a da ova konstatacija ni malo u sebi ne nosi primese rasizma. Prava je šteta što se njujorškim majstorima na sceni nije pridružio Omar Hakim za izvođenje njihovog najvećeg hita – kompozicije „Birdland“ pokojnog Džoa Zavnula, lidera grupe Weather Report, u kojoj je Hakim „ispekao zanat“.
Treće festivalsko veče, subota 11. avgust tematski je najmanje bilo jazz – ali to ne mari ni malo, jer smo imali prilike da čujemo vrhunsko muziciranje ljudi koji su jažom inspirisani. Najpre je glumica i pevačica Lisa Simone, kći legendarnog borca za ljudska prava, klaviristkinje i pevačice Dr Nine Simone, oduševila publiku. Pratio je akustični trio (gitara, bas i bubnjevi) više rock orijentacije, ali se to pokazalo kao odličan kontrapunkt delu njene majke. Lisa Simone je autentična ličnost i umetnica, koja svoje nastupe bazira na raskošnom vokalnom taletnu, ni malo nalik na majku, već sa sopstvenim senzibilitetom. Odmah je uspostavila komunikaciju sa publikom i oduševila sve prisutne, koji nisu mogli da očekuju takvu dozu nadahnuća i originalnosti.
Engleski latino-pop-jazz sastav Matt Bianco je publiku proveo kroz elegantno aranžiranu „pesmaricu“ svojih hitova sa kraja 80-ih i početka 90-ih godine i time pokazao svoju aktuelnost i relevantnost. Pristup engleskog sastava nije u individualnim kvalitetima pojedinaca, već u zajedničkom odabiru stila i muziciranju – što donekle nije odlika istinskog džeza, ali svakako jeste korišćenje džeza kao izražajne forme.
Poslednje veče festivala, nedelju 12. avgust donelo je fantastičnu svirku Black Jazz Art Collective iz Amerike. Ovu super-grupu osnovanu 2013. godine čine saksofonista Wayne Escoffery, trubač Jeremy Pelt, trombonista James Burton III, klavirista Džavier Davis, basista Vincente Archer i bubnjar Johnathan Blake – iskusni, a još uvek mladi muzičari u svojim tridesetim godinama. Njihove pojedinačne biografije, stažiranje i sviranje sa legendama prethodne jazz generacije kao što je Freddie Hubbard i Tom Harrell, omogućava im da oni u sebi sjedine najbolju be-bop tradiciju i savremene tokove džeza. Nije bilo teško pogoditi da su svaki od njih posebno već ranije sa svojim mentorima gostovali na Nišvillu, a da su jedva čekali priliku da svoj zajednički projekt sa ponosom predstave publici koju već dobro poznaju.
Kruna festivala u komercijalnom smislu bilo je gostovanje sastava Gipsy Kings, za čije gostovanje su bile unapred rasprodate karte – što je dobar znak da Nišville nije isključivo jazz manifestacija, već da privlači i mnogo širu publiku. Osim svojih poznatih hitova, Pačo Baliardo i njegova muzička braća su na kraju svog seta primili Grand Prix Nišvilla „Šaban Bajramović“, kao nastavljači gipsy jazz tradicije. Tom prilikom su sa njima pozornicu podelili i neki članovi niškog sastava Crne Mambe, koji su svojevremeno sarađivali sa kraljem ciganske muzike.
Tekst i fotografije: Srđan D. Stojanović
