Dr Srđa Trifković je jedan od najeminentnijih savremenih srpskih političkih mislilaca i komentatora, čije reči se sa interesovanjem slušaju i čije misli se sa dubokim respektom prihvataju. On je uvaženi publicista, istoričar, konsultant i univerzitetski profesor sa bogatim međunarodnim iskustvom. Čvrsto ukorenjene u proverenim činjenicama, njegove političke analize su lucidne, visokoumne, britke, precizne, tačne, ”neuvijene”, svima razumljive i dalekovidne! Njegovo merilo je Istina, a ne ”politička korektnost”. Briljantnog uma, on je elokventni vizionar koji otkriva šta se krije ”iza brega”.
Ovog vrhunskog političkog eksperta smo zamolili da iznese svoje mišljenje o agresivno nametnutoj (odnosno podmetnutoj!) ”političkoj korektnosti”, od koje se mnogima samo prevrće u stomaku!
- Gromoglasna "politička korektnost", euforično propagirana od strane”CNN”-a i Holivuda , je u poslednjih nekoliko godina postala medijski fenomen i neka vrsta ideološke dogme Novog svetskog poretka, nešto kao sinonim za ”moralno-političku podobnost” u zapadnoj demokratiji. Deluje kao globalizacijska ”bečka škola” ponašanja, sa skupom dirigovanih pravila kojih se treba pridržavati, šta je zabranjeno reći u javnosti, a šta je dozvoljeno, ne samo u politici, nego i u svim drugim sferama života i društva. Da li postoji neka precizna definicija šta je, u stvari, ta "politička korektnost" i odakle potiču njeni koreni?
“Reč je o obliku totalitarne kontrole koja teži da kroz nametanje jezičkih formula za odraz ideoloških principa nametne i određeni način mišljenja.
Mogu vam dati i konkretan primer iz Srbije ovih dana. Iz razloga političke korektnosti insistira se od strane države na promeni jezičkih normi u potpunoj suprotnosti sa duhom srpskog jezika, tako da se zadovolje zahtevi vrlo aktivnog feminističkog lobija i njihovih zapadnih podržavalaca. Oni insistiraju da se, recimo, usvoje termini kao što su ministrica, advokatica, sudijica, što su potpuni jezički apsurdi, jer nameću princip da su rodna i polna pripadnost istovetne i da moraju da budu diferencirane da bi se izbegao navodni oblik muške dominacije u jezičkoj praksi.
Međutim, sa stanovišta neideologizovanog diskursa, sasvim je jasno da imenice sudija, ministar ili professor nemaju svoju rodnu a kamoli seksualnu konotaciju. To su funkcije koje nemaju nikakvu, kako bi to feministkinje rekle, dominirajuću pozadinu. Ako poznajete neku žensku osobu koja je profesor, i oslovljavate je prezimenom, naravno da ćete reći, na primer, “profesorka Petrović”, a ne “profesor Petrović”. Profesor je generički termin. Na isti način, ako imamo, recimo, ministra Zoranu, nećete joj valjda reći “ministrice”! To bode uši i vređa zdrav razum. To nije u duhu ni srpskog, ni iz srpskog izvedenog hrvatskog ili ma kog drugog jezika. To je, naprosto, jedna rogobatnost koja teži da nominalistički nemetne nove principe jezičke upotrebe kao preduslova za novi oblik mišljenja. A taj novi oblik mišljenja u svojoj pozadini ima zapravo uništenje svih oblika tradicionalnog postojanja.
Tu se vraćamo na odgovor na vaše pitanje. Politička korektnost je oblik nametanja novog diskursa koji teži da izbriše sve granice: granice između nacija, vera, rasa, država, između muškarca i žene, roditelja i deteta, učitelja i đaka, koji teži, zapravo, da sve oblike autoriteta relativizuje. Prvo, i pre svega, teži da ustanovi princip da istina ne postoji i da je “istina” sama stvar dogovora.
Iz toga je izveden jedan za društvo razorni princip da je svako od nas neka manjina koja zaslužuje specijalni tretman. Iz čega je onda izvedena i apsurdna teza da koliko ima ljudi toliko ima i oblika seksualne orjentacije. Zato imamo ”LGBTLj Plus”. Maltene, dete kad se rodi je “tabula raza”, nije ni muško ni žensko, pa će onda samo tokom vremena da odluči kom će se prikloniti carstvu. Dakle, to je jedna ne samo lažna, već nadasve zlokobna ideologija koja, međutim, u “političkoj korektnosti” ima svoju sasvim opipljivu i konkretnu konotaciju”.
- Koje političko-lobističke grupe stoje iza ove "političke korektnosti" koja u sebi obuhvata široki pojam diverzifikacije, i koji je njihov cilj?
“Ovo je složeno pitanje. Osnovna ideološka pozadina političke korektnosti jeste spoj marksizma i liberalizma. Dakle, tu imamo nasleđe 1968. godine, pre pola veka, kada je kroz haos studentskih protesta – počev sa Parizom, potom se to proširilo i na Berkli, i na Hajdelberg, i tako dalje – došlo do zlokobnog spoja dva oblika ideologije. Liberalizam, koji insistira na individualnom samoispunjenju tj. hedonizmu i razbija društvo u atomske jedinke, dobio je partnera u kulturnom marksizmu koji je mutirao u jedan novi oblik ideologije. U klasičnoj marksističkoj političkoj ekonomiji, motor istorije bila je suprotnost između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, između proletera koji je eksploatisan i vlasnika sredstava za proizvodnju-kapitaliste, koji ga eksploatiše.
U kulturno-marksističkom modelu koji je u pozadini “političke korektnosti”, proleter je zamenjen seksualnim, rodnim, rasnim, migrantskim i svim drugim manjinama. Dakle, idealni model proletera u postmodernoj interpretaciji jeste crna, jednonoga muslimanska lezbejka koja govori španski, a kapitalista je beli, heteroseksualni hrišćanski muškarac!
Dakle, “a priori” se belcu pripisuje takozvana bela priviligija, bez obzira da li je on na nivou zarade od 25 hiljada dolara godišnje ili od 2,5 miliona dolara. Samim tim što je belac, on je navodno privilegovan. Sa druge strane, recimo, crni igrač košarke ili američkog fudbala, koji zarađuje desetine miliona dolara godišnje, po definiciji je zbog svoje rase ugnjetena strana!
U tom modelu izvršena je zamena teza, tako da je u klasičnom marksističkom modelu proleter zamenjen jednom od navodno ugnjetenih manjina, a kapitalista je zamenjen demonizovanim oblikom belog, heteroseksualnog hrišćanskog muškarca. Pritom, stalno se širi dijapazon tih navodno ugnjetenih manjina kojima je potrebna specijalna zaštita, bez obzira koliko one u suštini bile privilegovane. Tako sada imate razne oblike obrnute diskriminacije kojima talentovana deca, i to ne samo evropskog već pre svega daleko-istočnog orijentalnog porekla, bivaju diskriminisana pri prijemu na elitne koledže i visoke škole ili pri dodeli stipendija, zato što treba da se pravi uravnilovka – ne u pogledu jednakosti šansi, već u pogledu jednakosti ishoda. To je jedan oblik zlokobnog totalitarnog socijalnog inženjeringa koji iziskuje da, bez obzira na to koliko je ko talentovan i koliko ko ulaže napora, truda i rada, ishodi na kraju moraju da budu isti za sve. To je jedna vrlo sumorna i za društveni napredak porazna vizija”.
- Mnogi su skeptični prema tvrdnjama da ova glorifikovana "politička korektnost" zaista donosi pomak u civilizacijskom smislu i ukazuju da je ona, u stvari, oruđe za perfidno cenzurisanje, kontrolu i manipulisanje slobode izražavanja i mišljenja. Koliko "politička korektnost" zapravo doprinosi afirmaciji i zaštiti ljudskih prava i sloboda i koliko ona praktično znači u proklamovanom širenju razumevanja, telerancije i međusobnog poštovanja među ljudima?
“Politička korektnost, daleko od toga da pogoduje jačanju ljudskih prava, predstavlja najveću pretnju ljudskim pravima u savremenom svetu. Polazi od teze da bez obzira da li je nešto istinito ili nije, ukoliko neko zbog te izjave može da se oseti uvređenim ili marginalizovanim, onda je ta izjava zabranjena. Ovo je veoma značajno imati u vidu, jer je reč o obliku bukvalno totalitarne kontrole nad ljudskim umom.
Konkretan primer: U Nemačkoj vi sada možete zapasti u velike nevolje ako izrazite skepsu prema multirasnom modelu ili sumnju u zdravorazumsku zasnovanost migrantske politike Angele Merkel, koja je pretprošle godine širom otvorila nemačke granice za preko milion migranata sa raznih strana sveta i sa neizvesnim identitetom. Među njima je, naravno, i mnogo pobornika džihada i ljudi koji su sad već izvršili i brojna silovanja i ubistva, što se sve zataškava, takođe u interesu političke korektnosti. Setite se samo jezivih scena na Novu 2016. godinu na kelnskoj stanici i medijske zavere ćutnje!!
Izraziti, dakle, neslaganje sa takvom politikom, a priori biva proglašeno za ksenofobiju, islamofobiju, netolerantnost i tako dalje. Iako nije formalno kriminalizovan, takav stav – koji odražava i težnje nekih 13% nemačkih birača koji su glasali za partiju “Alternativa za Nemačku” – može da vas stavi u nepovoljan položaj na planu zapošljavanja. U Karlsrueu imamo slučaj jednog univerzitetskog profesora kome nije bio obnovljen ugovor na ograničeno vreme, uprkos njegovom savršenom akademskom rekordu, iz prostog razloga što se drznuo da na svom “Fejsbuk” profilu kaže da ga brine migrantska politika Angele Merkel. Znači, ne morate čak ni da je kritikujete, dovoljno je da niste sa dovoljnim entuzijazmom podržavalac politike otvorenih vrata, inkluzije itd, i bićete brutalno kažnjeni na način koji ugrožava vašu egzistenciju i profesionalnu reputaciju.
Pomenuo bih i slučaj iz Australije. Jedan protestantski pastor, u državi Novi južni Vels, bio je optužen za islamofobiju zato što je izneo sasvim tačnu tvrdnju da u Kur’anu imate čitav niz citata, sura i ajeta, u kojima se poziva na ubijanje nevernika, tj. nemuslimana, na njihovo istrebljenje, kao i jezive citate o Jevrejima kao deci majmuna i pasa, itd… Iako je pastor svoje pisanje podržao direktnim kur’anskim citatima, sudija je zabranio da on to koristi kao odbranu, jer je navodno bila reč o “korišćenju tačnih podataka u pogrešne svrhe”, tj. u svrhu navodnog podsticanja islamofobije i odbojnosti prema imigrantima.
Ne samo da politička korektnost ne doprinosi jačanju ljudskih prava već ih bitno ugrožava i pritom čini diskurs zasnovan na racionalnim premisama apsolutno nemogućim, jer postulira stav da emotivna reakcija neke druge strane – da li će se neko osećati uvređenim ili poniženim ili marginalizovanim – treba da odluči šta je dopušteno, a šta ne, u javnom diskursu. Istina pada u vodu! Umesto nje treba promovisati laž da bi se stvorio lažni i iskrivljeni utisak socijalne harmonije.
To je oblik, zaista, “Hrabrog novog sveta” Aldusa Hakslija ili “1984”-te Džordža Orvela, ali u liberalnoj oblandi. Imate potpuno apsurdnu situaciju da liberalno-demokratsko društvo savremenog Zapada proizvodi duh totalitarizma koji je daleko zagušljiviji i daleko više sputava ljudski um i ljudske emocije nego što je bio slučaj bilo sa fašizmom ili sa komunizmom”.
- U kojoj meri "politička korektnost" nosi hipokrizijsku dimenziju njenih vodećih propagatora?
“Imate interesne grupe koje itekako profitiraju od te cele priče. Politička korektnost je stvorila teren za nastanak interesnih grupa koje propagiraju politizovanu homoseksualnost i politizovani feminizam do nivoa gde oni zgrću velike svote u obliku raznih donacija i gde takođe dobijaju garantovane kvote ne samo a prijeme na univerzitete, već takođe i u komercijalne kompanije.
Ne zaboravite da mnoge velike firme sada imaju funkciju koja se zove “Direktor za raznolikost”, vrstu ombudsmana ili nadzora za divezifikaciju. Postoje čak i formalne smernice i uputstva da moraju da se zadovoljavaju kvote u prijemu novih zapošljenika, a pogotovo u promovisanju na menadžerske i rukovodeće pozicije, tako da bude zadovoljena široka lepeza “manjinskih prava”.
Onog trenutka kada su na sceni i državne pare i raspodela funkcija koje nose kako moć tako i finansijsku podršku, tog trenutka na sceni stupa i bespoštedna politička borba. Scena se promenila na štetu meritokratije, na štetu onih koji su svojim trudom, talentom i zalaganjem težili da nešto postignu.
Konkretan primer: U Njujorku postoji elitna privatna škola “Stajvesent”, koja nosi ime po Holanđaninu koji je osnovao Novi Amsterdam, kako se Njujork zvao pre dolaska Britanaca. U toj školi dosada je isključivo funkcionisao princip meritokratije. Znači, ko postigne najbolji rezultat na testovima, taj će biti primljen uz puno oslobođenje od školarine, bez obzira na rasu, pol, seksualnu orjentaciju itd.
Iako u Njujorku Kinezi i drugi pripadnici manjina sa Dalekog istoka – Korejanci, Japanci, čine veoma mali procenat (recimo za razliku od Kalifornije), njihovo učešće u toj školi je oko nekih 35%, čak više nego i belih studenata.
E sad, gradonačelnik Njujorka je rekao da je to sramota i da ta škola mora da odražava lice Njujorka takvog kakav jeste. Drugim rečima, ta privatna škola, zasnovana na principu meritokratije odnosno merljivih postignutih rezultata, mora da štimuje svoje uslove prijema i svoje standarde za prijem đaka shodno ideološkom cilju nivelizacije, odnosno unapred zacrtanom cilju da škola mora da odražava rasnu, i svaku drugu socijalnu strukturu grada Njujorka.
To je idiotarija! To je, da ponovim, oblik totalitarne kontrole gde više nije bitno da li ti primaš federalne pare ili ne, da li si potpomognut iz državnog budžeta ili ne, ako si sasvim samostalan opet ti neće dozvoliti da slediš svoje već uhodane i decenijama dokazano ispravne principe ukoliko se suprotstavljaju ideološkim normama kontrolora javnog diskursa”.
- Ova "politička korektnost" je svojevrsno “Bratstvo i jedinstvo” na globalizacijski način. Ona deluje kao zapadno-demokratska verzija “nacionalnog ključa” eks-Jugoslavije, koji je, ironično, i doprineo njenom raspadu! Koliko je, u tom svetlu, "politička korektnost" efikasna i stvarna, a koliko je neproduktivna i nameštena?
“Na izvestan način još je gore! Po principima “političke korektnosti” ključevi se razdvajaju ne samo po rasama i po rodnosti, već takođe i po seksualnoj orjentaciji i po religiji: na primer, koliko imamo muslimana ili budista, a da već ne govorimo po seksualnoj orjentaciji, gde sad imate desetine oblika opredeljenja, ne samo gejeve i lezbejke i transvestite i transdžendere i kvirove…
Sledi potpuna atomizacija društva u kome se gubi osećaj grupne koherentnosti i zajedništva i teži se njegovom razbijanju na individualne manjine sa individualnim specijalnim pravima. Time se podriva osećaj društvene kohezije i solidarnosti. Istovremeno, uspostavlja se daleko lakša kontrola na svim nivoima i daleko se lakše manipuliše ljudima.
Ukoliko je svako od nas neka “manjina” koja se bori za specijalne privilegije, u večitoj trci za manjinske privilegije izražene kroz federalne budžete i stipendije ili kroz kvote za prijeme na univerzitete ili u državne stanove ili privatne firme, onda je onima koji su ideološki nosioci te matrice daleko lakše da tim razgrađenim i disfunkcionalnim društvom upravljaju.”
- Mnogima je već dozlogrdila "politička korektnost" zato što ne mogu slobodno iskazati šta misle i nazvati ono što ih tišti i frustrira pravim imenom i svima razumljivim rečnikom, jer im se momentalno i neizostavno “lepi” etiketa rasiste, ksenofoba, bigota, seksiste…
Ispitivanje javnog mnenja u Kanadi koje je u avgustu 2016. godine obelodanio nezavisni “Angus Rid Institut” pokazalo je da čak 76% anketiranih smatra da je “politička korektnost” otišla predaleko, pogotovo na polju slobode izražavanja. Pri tome, čak sedam ljudi na svakih deset kažu da cenzurišu same sebe da bi izbegli da eventualno uvrede druge.
Donald Tramp je pobedio na američkim predsedničkim izborima upravo zato što je bio maksimalno "politički nekorektan". Da li "politička korektnost", često zloupotrebljena, izaziva još dublje stereotipne podele na takozvanu "Liberalnu elitu" i konzervativne "Populiste?
“To je nesumnjivo slučaj. Amerika bar za sada uživa jednu prednost pred drugim zemljama post-modernog liberalnog Zapada, a to je da i dalje ima Prvi amandman o slobodi govora koji sprečava divljanje kontrole nad javnim diskursom, kakav, na žalost, recimo imamo u Kanadi i u Zapadnoj Evropi. Za Kanađane, Nemce ili Skandinavce put je teži, moraće da budu spremni da izdrže i “hod po mukama” u borbi za povratak elementarnih prava racionalnog diskursa i brisanja nametnutih stega koje zapravo uništavaju kvalitet života na obe strane Atlantika.
Ipak, ja nemam sumnje da će, pre ili kasnije, racionalnost i normalnost pobediti, ali u međuvremenu predstoji isto onako mučan put oslobađanja tih naroda liberalno-demokratskog Zapada koji je predstojao narodima Istočne Evrope pre pada Berlinskog zida”- zaključio je dr Srđa Trifković.
