Mala sala SKUD Oplenac u Torontu, bila je 19. juna 2019. godine, prostor u kome su predstavljene četiri knjige istoričara umetnosti i književnika Radovana Gajića: „I podigoh u zidovima Beo Grad“, „Ispraćaj“, „Očino polje“ i „Azbukovanija“. Knjige su svojevremeno bile predstavljene na ovogodišnjem Salonu knjiga, 22. marta i - kako je tada i obećano da će biti još jedno kad stigne dovoljan broj primeraka knjiga - upriličeno je i ovo predstavljanje Gajićevog stvaralaštva.
O knjigama i autoru govorio je gost iz Beograda, Živorad Ajdačić, generalni sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, koji je potsetio da su knjige bile promoviisane u „Kući Đure Jakšića“, u Beogradu, gde je i sam prisustvova, i neobično mu je drago da je sada i ovde prisutan. Stihove i odlomke iz knjiga kazivali su glumci Srpskog pozorišta Toronto, Gojko Roglić i Ljiljana Stošić - Marković koja je u okviru programa vodila i razgovor sa autorom. Božidar Hadži-Vitković, virtouz na španskoj gitari, obogatio je svojim muzičkim prilozima atmosferu večeri.
Upotpunjujući sliku o Radovanu Gajiću kao čoveku i autoru, Živorad Ajdačić je potsetio da se radi osobi koja je veliki deo svoje mladosti, u jugoslovensko doba, provela u omladinskom radu i na omladinskim dobrovoljnim radnim akcijama – „odakle i datira i naše prijateljstvo“ – naglasio je Ajdačić, i dodao: „Radi se i o čoveku koji nije prestao da voli svoju zemlju, pa je pre godinu dana poklonio englesku biblioteku Komesarijatu za izbeglice Republike Srbije, kampu u Obrenovcu.“
Između ova četiri naslova, Ajdačić se posebno osvrnuo na knjigu „I podigoh u zidovima Beo Grad“ istakavši: „Ovom knjigom Radovan Gajić se upisao u jedan krug naših najistaknutijih pisaca koji su pisali o Beogradu, od Crnjanskog, Vaska Pope, Duška Radovića, Brane Petrovića pa i pisac predgovora ove knjige, Mirko S. Marković, i drugi, koji su deo svoga opusa posvetili Beogradu. Kao što znamo, Beograd je to i zalužio da su oni pronalazili inspiraciju u njemu slaveći i tako taj naš prelepi grad. Ono što mene posebno raduje jeste Gajićevo pisanje o pojedinim mestima u Beogradu, - o Terazijskoj česmi, o Vukovom spomeniku, o Knez Mihajlovoj, Kalemegdanu, Miloševom konaku, o Starom đermu, i tako dalje... tako to opisano ostaje za istoriju, a istoriju moramo da čuvamo, pa će tome, sigurno, poslužiti i ova poezija.“
Pošto je najavljeni dr. Davor Milčević bio sprečen da prisustvuje njegovo kazivanje, naslovljeno „Azbukovanija ili Život sam, od reči sazdan“ pročitao je Srba Tomanić. Svoja uiočavanja dr. Miličević je zaključio: „Na kraju, jedno lično, iskreno priznanje. Jer, kao što je već rečeno, Azbukovanija to traži od svog čitaoca. Ma kako neobična, ova knjiga za mene ne predstavlja iznenađenje. Sa Gajinim usputnim zabeleškama već odavno živim. Još od kraja devedesetih i početka naše saradnje u Istočniku koja se, tokom godina, produbila u dublji duhovni odnos, a Gajino „az, buki, vedi“ našlo i druge, manje formalne puteve do mog uha. U kafani, u telofonskim razgovorima, u našim čestim pretresanjima opšteg stanja „naše stvari“... I to je odavno za mene postalo prvo i pravo lice Radovana Gajića. I znam ga kao takvog, uvijek usredserđenog i pronicljivog posmatrača kadrog da svaku, ma kako naizgled beznačajnu sliku u svom vidokrugu prelomi kroz svoju poetsku prizmu i pretoči je u paradoks koji nosi ne samo poetički stvaraoca nego i etički pečat čoveka koji ne ume, ne može da izda samog sebe. Takav je Gaja i u najneobaveznijem kafanskom razgovoru, takav je u svojoj čuvenoj garaži, takav je i u avionu na liniji Amsterdam - Toronto...
Sa notesom u ruci ili bez njega. Takav je i u ovom zapisu koga ostavljam za kraj: „Gledam u noć. Dolaze i odlaze zvezde. Čitam reči. Taman što sam ih naučio, i da ih pišem, neke druge znače ono što sam hteo da obeležim. Da kažem. Gledam u noć. Nema ni neba ni zvezda, ni noći ni reči, ni mene. I tebi se čini da ti je oko nešto pročitalo. Veruješ, noge su ti čvrsto stajale na tlu ostrva. Da nije reči, ne bi bilo ničega da pobudi veru ma i ni u šta. A niko reči da nauči.“
Odgovarajući na pitanja o svojoj inspiraciji Gajić je rekao da mu je bol najveća inspiracija, a da, je vizuelno predstavljeno, to bezmalo uvek žena dodajući: “Žene su mi u životu zadale najveći bol. Ja ne mogu da ne volim žene, posebno njihov lični napor da ostvare nešto više u svetu u kome su još uvek skrajnute, još uvek držane u podređenom položaju. I to je bolno. A najveći deo pisanja, iskrenog pisanja i dolazi iz bola, ali za to mora da postoji unutrašnja osećajnost. Ako je o Beogradu, to je moj bol, ako je Kosovo, to je bol neprebol i svih nas. Uvek je inicijacija bol. Niko ne može da nauči da piše poeziju, kao što mene niko ne može da nauči da pevam. Moram da imam glasovne sposobnosti za to, tako je i sa pisanjem poezije. Ako te svet ne boli, teško će to ići. Može se svakako pisati i danas se to radi baš tako, ali čitaoci to prepoznaju, zato je malo toga što živi i traje, malo toga što je napisano „po duši“. Za života, niko ne sazna je li bio pesnik ili pisac. To se posle otkriva i slava mnogih, za života, „slavnih“ odlazi sa njima u nespomen, dok mnogi skrajnuti dobijaju svoje zasluženo mesto u srcima čitalaca.“
Veče je završeno druženjem u prijatnoj atmosferi gde su posetioci i prijatelji autora čitali njegove stihove i odlomke iz knjiga.
N.T.
