Američke sudije sve više sumnjaju u rezultate policijskih uređaja za alko-test koji vozače mogu poslati u zatvor, piše "Njujork tajms".
Posle svoje obimne istrage o tome u SAD i analize niza slučajeva, list zaključuje da se ne može verovati alko-testovima koji se zasnivaju na analizi vazduha izdahnutog iz pluća.
Jedan milion Amerikanaca godišnje bude uhapšen posle policijskog alko-testa prenosnim uređajem ako je koncentracija alkohola u njihovoj krvi 0,08 promila ili viša, i zato gotovo svima predstoji osuda za krivično delo.
Ali ti testovi - temelj krivičnog pravosudnog sistema, često su nepouzdani, jer alko-metri u gotovo svim policijskim stanicama u Americi sa alarmantnom učestalošću daju iskrivljene rezultate, iako se reklamiraju kao precizni do treće decimale.
Samo sudije u Masačusetsu i Nju Džersiju su za proteklih 12 meseci odbacile rezultate više od 30.000 testova daha, uglavnom zbog grešaka osoblja pri testiranju i slabog državnog nadzora uređaja testiranja.
Ti aparati su osetljivi, laboratorijski instrumenti, ali u mnogim slučajevima nisu pravilno kalibrisani, te daju rezultate koji su ponekad i 40 odsto previsoki. Održavanje i popravka alko-testera zavise od policijskih stanica čiji su standardi za to loši, policija nema stručnost potrebnu za to, a firme koje proizvode te aparate se rukovode komercijalnim interesom.
Uz to, utvrđeno je da neke policijske laboratorije koriste ustajale hemijske agense ili čak i agense "kućne izrade" za te aparate, te tako dobijaju iskrivljene rezultate. U Masačusetsu, policajci su koristili i aparat u kojem je nađeno - gnezdo miševa.
Stručnjaci su otkrili ozbiljne greške i u programiranju i u softveru tih mašina. Savezne države SAD čak kupuju uređaje kojima ne veruju ni njihovi eksperti, a policijski službenici učestalo deaktiviraju zaštitne sisteme samih uređaja koji bi trebalo da osiguraju tačnost testova.
"Njujork tajms" je intervjuisao više od 100 advokata, naučnika, rukovodilaca i policajaca i pregledao desetine hiljada stranica sudske evidencije, korporativne dokumentacije, poverljivih mejlova i ugovora. Sve to zajedno otkriva dubinu problema širom SAD koji je do sada samo povremeno privlačio pažnju, piše list.
Osnovno je što "ti testovi nikada nisu ni bili namenjeni da se koriste na taj način", rekao je Džon Fusko koji je rukovodio Nacionalnim analitičkim sistemima za patente.
Posledice oslanjanja pravnog sistema na te testove su dalekosežne jer su mnogi pogrešno osuđeni na osnovu sumnjivih dokaza, a kada se otkriju nedostaci testiranja, rešenje je odbacivanje niza rezultata, te time i oslobađanje potencijalno opasnih vozača.
Tako je jedan vozač osuđen zbog navodna 0,32 promila alkohola u krvi, iako su lekari rekli da je to toliki nivo pijanstva da se gubi svest. Potom je oslobođen jer je država Masačusets bila prisiljena da odbaci sve svoje rezultate testova daha, čak 36.000, u jednom od najvećih izuzeća forenzičkih dokaza u američkoj istoriji.
Uz tehnička ograničenja prenosnih uređaja za merenje alkohola u dahu, masovnih i relativno jeftinih, rezultat testiranja zavisi i od potrebne količine izdahnutog vazduha koja je za mnoge prevelika, a zavisi i od paste za zube, tečnosti za ispiranje usta, čak i od toga da li je vozač koristio neko sredstvo za dezinfekciju ruku i da li je podrignuo pri testiranju.
"Njujork tajms" piše da pokušaji sprečavanja vožnje u pijanom stanju prethode postojanju automobila.
Pred kraj 19. veka, Velika Britanija je zabranila da se bude pijan dok se upravlja "kolima, konjima, stokom ili parnom mašinom". Prvim hapšenjem u svetu zbog pijane vožnje smatra se slučaj londonskog taksiste Džordža Smita koji je 1897. godine slupao svoje vozilo posle, kako je rekao, "dve ili tri čaše piva", te je kažnjen s 20 šilinga novčane kazne (nešto više od jednog evra).
Početkom 1930-ih godina, pri kraju višegodišnje "Prohibicije" - opšte zabrane alkoholnih pića u SAD, jedan biohemičar je izumeo mašinu veličine kofera, s bočicama hemikalija i balonom u koji treba duvati. Alkohol u dahu izazvao bi reakciju: pijaniji vozač, jača boja hemikalija. Zvali su ga "Pijanometar" (Drunkometer).
Dve decenije kasnije, policijski fotograf i hemičar-amater Robert Borkenstajn razvio je sličnu, lako prenosnu mašinu koju je nazvao "Dahoanalizator" (Breathalyzer). Policijske uprave širom SAD su kupile taj pronalazak i druge, slične, koje su razvili konkurenti Borkenstajna.
Zatim, 1980. godine, posle velike građanske kampanje zbog jednog smrtonosnog udesa, došlo je do zaoštravanja američkih zakona o vožnji u pijanom stanju i masovne kupovine uređaje za testiranje daha.
I to je imalo rezultata: broj poginulih u SAD u udesima povezanim s pijanstvom, prepolovljen je s 21.000 1982. godine, na 10.500 po poslednjem godišnjem obračunu, čak iako se u tom razdoblju udvostručio broj kilometara koje Amerikanci prevezu godišnje.
U većem delu SAD prag ilegalnog pijanstva iznosi 0,08 grama alkohola na 100 mililitara krvi. Jedini način da se to direktno izmeri je vađenje krvi, što je pravno komplikovano jer zahteva pravosudni nalog, te su testovi daha u tom pogledu jednostavniji i dostupniji.
Aparati za testiranje koštaju i po 10.000 dolara ili više, ali policijske laboratorije ih kupuju u hiljadama.
Tim aparatima je potrebno manje od jednog minuta da urade svoje proračune. To je jedna od spornih stvari u sudnicama jer je teško doći do odluke da se aparati pregledaju forenzički, naročito njihov softver, da bi se otkrile fabričke mane ili da li je uređaj korišćen kako treba.
Problem s tim je što je nabavka takvog aparata izazov jer proizvođači neće da ih prodaju javno, i čak i od sudova skrivaju podatke o njima.
U jednom od takvih slučajeva, 2007. godine, Vrhovni sud u Nju Džersiju je utvrdio da softver za jedan od masovnih policijskih aparata za alko-test sadrži "hiljade grešaka u programiranju" i da ima "mehaničke i tehničke nedostatke" koji mogu dovesti do pogrešnih rezultata. Taj uređaj je, državnom odlukom, ipak i dalje u upotrebi.
Svaka savezna država SAD ima svoje aparate i standarde, svaka odlučuje koliko će ih rigorozno testirati, a nekoliko država koristi uređaje koje su druge ocenile kao nepouzdane.
Ono o čemu se naposletku raspravlja je ko je kriv za to stanje i šta je skuplje: kažnjavanje nevinih, ili oslobdađanje nekih koji jesu vozili pijani, zaključuje "Njujork tajms".
