Dramski pisac Radoslav Ognjenović, objavio je drugu po redu dramu "Putovanje na kraj kosmosa" a promocija ove knjige napisane po motivima naučno-fantasičnog romana Stanislava Lema "Solaris" i istoimenog filma Andreja Tarkovskog, bila je u subotu 29. februara 2020. godine, u prostorijama Hivers.
Promociju dramskog teksta Radoslav je veoma vešto osmislio i svoju ideju, kojom je obuzet u samoj drami da filmsko platno premesti na pozornicu, dijalogom oživeo i demonstrirao na promociji. Video projekcijom, lansiranja kosmičkog broda, otpočela je prezentacija, zatim razgovor o književno umetničkom postupku, inspiraciji i dvanaest likova koji u dva čina uokviruju dramsku radnju, je vodio pisac sa rezenzentom i moderatorom Violetom Dimitrijević.
Osvrt na multimedijalni projekat i način na koji to drama postiže izneo je Živko Cerović. Nadasve najzanimljiviji deo prezentacije knjige je bilo šest odabranih scena koje su prikazane. Scene iz drame izvodili su glumci koji su se već oprobali u ovom zanatu kao Ksenija Vučević, Živko Cerović, Ratko Todorović, Sofija Kanjižaj, Ivana Popović, Milica Vojvodić, ali i dva debitanta Ljuban Milutinović i Katarina Savić. Scene su veoma pažljivo birane da istaknu tu dramsku napetost i nerešene konflikte u junacima, koji zaustavljaju brod Solaris na putu za potragom kraja svemira.
"Ako se podsetimo, knjiga poljskog pisca Stanislava Lema "Solaris", a zatim i film po motivima iz knjige čuvenog ruskog reditelja Andreja Tarkovskog, su remek dela u dvema vrstama umetničkog zapisa, koji svaki za sebe iskazuju značajna preispitivanja. U potrazi za krajem kosmosa čovek, kao misleće biće, vođen determinističkom voljom, suočava se i preispituje sebe samog kao i sebe u grupi.
Dramski scenario Radoslava Ognjenovića, nastavlja preispitivanje kroz simbiozu ovih dveju umetnosti. Drama uz pomoć epistolarne forme spočitava, komentariše i ubrzava radnju, zatim vizuelnu umetnost kombinuje sa audio zapisima pojačavajući asocijativnost naizgled jasne priče u trajanju od nekoliko sati. Komunikaciju kao civilizacijskog kočničara Ognjenović u ovom dramskom tekstu usmerava na planetarni konsenzus, koji je u mnogome kako uzrok tako i posledica trajanja ljudske vrste.
U ostvarenju svojih namera često se autori plaše da ne postanu previše gordi, retko ko opominje da ih čeka isti pad ako potpuno zanemare svoje autentične vizure.
Mitološka priča o Narcisu koji je zaljubljen u svoj odraz u vodi usled ograničene percepcije ljudskog opažanja, usisavši lepotu u samog sebe, ima tragičan ishod. Jezero u koje se Narcis utopio zbog samoljublja, kako nastavlja priča, patilo je roneći suze potokom koji se iz njega izlivao. Legenda kaže da je razlog žalosti jezera za Narcisom bio taj što se u njegovom oku i ono ogledalo. Ova asocijacija na mit o Narcisu je moj prvi čitalački utisak. U dramskom tekstu Ognjenovića svemir se ogleda u oku ljudskog ogledanja, proširuje se i sažima, sa ljudskom prirodnom tendencijom ovladavanja ili nemirenja sa okolinom, stapa se i raste čarolijom umetničkog zapisa, a tumači samim sobom." (odlomak iz recenzije Violete Dimitrijević objavljene u knjizi Radoslava Ognjenovića " Putovanje na kraj kosmosa").
Iz intervjua sa piscem Radoslavom Ognjenovićem objavljenog u knjizi "Putovanje na kraj kosmosa" izdvajamo:
Zašto je u drami izabran baš ruski vasionski brod da se uputi na taj zadatak, a ne neka međunarodna kosmička stanica, ili američki space shuttle sa nekim velikim dometom?
"Ruski pristup" događajima oko Solarisa, inspirisani su direktno filmom Tarkovskog. Posle njegove obrade književnog dela Stanislava Lema, nije više bilo moguće vratiti priču na "stari kolosek" u pravcu holivudskih junaka ili američkih kosmičkih serija. Najpre, pitanje o smislu našeg postojanja upućuje nas direktno na našu duhovnost, a to je oblast najbliža "širini ruske slovenske duše" kao uostalom i tehnologija svemirskih letova u kojoj Rusi i danas prednjače.
I najzad, kao jednako važno, ruska istorija, naročito ona novija, iz poslednjeg stoleća, pruža jednu mogućnost uvođenja i drugačijeg viđenja "smisla našeg postojanja" kroz "upravljanje ljudskim dušama" u smislu pojave autoritarne vlasti i upravljanju masama, kažnjavanju "nepoćudnih" i surovim obračunom sa neprijateljima i neistomišljenicima”.
Budući da ste emigrant, neosporno je da Vas zanimaju pitanja geografskih izmeštanja kao i načini socijalizacije u novim sredinama, pa ste to iskustvo preneli na univerzalni plan- planetarnu emigraciju. Naslućujem da tu leži koren prožimanja dveju vrsta umetničkog izraza i odatle crpu svoju snagu inspiracije?
“Uvek su me interesovala etička i egzistencijalna pitanja. Razlozi za to su sigurno različiti. Ako ostavim po strani svoje studije filozofije, jer bilo je i toga u mojoj karijeri, sigurno je da su emigrantski život, kao i moje godine, i prethodno umetničko iskustvo doprineli izboru ove teme.
Dramski tekst "Putovanje na kraj kosmosa" napisao sam imajući u vidu jednu grupu naših glumaca u Torontu, koji su deo naše emigracije u Kanadi. Režirao sam predstave i na engleskom jeziku, po tekstovima američkih pisaca, za kanadsku publiku i sa profesionalnim kanadskim glumcima. Međutim, rad sa našim pozorišnim grupama u Torontu shvatio sam kao priliku da uradim nešto kreativno na srpskom jeziku, kao sastavni deo ili kontinuitet kulturne delatnosti u rasejanju.
Uz to, za mene lično, rad sa ovim alternativnim grupama postalo je jedno veliko eksperimentalno polje, na kome mogu da proverim neke od svojih "estetičkih pretpostavki", pa sam tako i ovaj tekst napisao kao jedan "umetnički eksperiment".
Ali, s druge strane, samo postojanje naše glumačke družine u Torontu, koja prikazuje predstave na srpskom jeziku, postavlja da tako kažem, posebne zahteve potencijalnom dramskom piscu, jednu posebnu "odgovornost". A to je odgovornost prema sopstvenom jeziku i sopstvenoj publici.
Naime, za sve nas koji živimo u inostranstvu, pošto smo u pravom smislu reči manjina u sredini u kojoj živimo, svaki sunarodnik, svaki pojedinac postaje ođednom veoma važan, tako da se "ljubav za ljude" ili "ljubav prema ljudima" nameće sam po sebi kao tema.
Nije slučajno ni da je vasionski brod, koji je u početku bio zamišljen kao "internacionalna kosmička stanica", na kraju postao ruski brod. Jer, samo preko "široke slovenske duše" moguće je doći i do samoispitivanja i do preispitivanja sopstvenih akcija i grehova iz prošlosti, i do spoznaje da je ono ljudsko najvažnije bez obzira čak i na "moralni predznak". Jedino svojim ljudima, bilo da žive u inostranstvu ili u postojbini, posle našeg dugogodišnjeg života van naše zemlje, i takoreći na sred "svetske morske pučine" čije talase i nepogode smo neposredno iskusili, spremni smo da oprostimo bilo kakve postupke”.
Putovanje se završava uz vruć čaj iz samovara, koji je personifikacija nematerjalnog nacionalnog blaga ruskog naroda, ali i univerzalni simbol toplog emotivnog mira?
“U poslednjoj sceni, Marusja Ivanovna, komšinica ostarelog kosmonauta u penziji, Leontjeva, unosi na scenu dugo očekivani samovar, puna iščekivanja i radosti zbog njihovog ponovnog susreta. Taj samovar je zaista simbol topline njihovog budućeg doma, odnosno njihove uzajamne ljubavi i doživotne veze koja se upravo rađa. Shvativši da je središte kosmosa zapravo u čoveku, u svakom ljudskom biću, Leontjev se, umesto majci Zemlji kao kod Tarkovskog, vraća svojoj ljubavi. Povratak kući sa kraja kosmosa tako postaje povratak ka našim izvornim osećanjima, povratak ka onome ljudskom u nama”.
Foto: Arhiva “Novine Toronto”
