Razgovaramo sa Mikijem Tomom Milivojevićem, rodom iz Valjeva, čovekom koji je ceo svoj život posvetio fotografiji i koji u Kanadi živi već skoro 50 godina. Mikija Tomu možemo svakako svrstati, među ostalom, i u beležničara jedne epohe, jer su njegove fotografije u suštini tragovi ljudi i događa koji su obeležili ovu epohu.
Dobitnik ste veoma prestižne nagrade Acker Awards. Svakako je bila velika čast za Vas, što su prepoznali vaš dugogodišnji rad i to nagradili. Recite mi kako se osećate i kako je do toga došlo?
"Acker Awards prvi put je organizovana u Njujorku 2013., a 2017. inicijator ove ideje da organizuje Acker Awards po prvi put u Torontu, je bio Istvan Kantor - Monty Cantsin Amen, mađar po poreklu, inače kanadski internacionalni multi medija umetnik.
U septembru 2019 dobio sam imejl u kome me obaveštavaju da sam izabran za fotografa 2019 za dokumentarnu fotografiju. Bio sam zaista iznenađen a i veoma srećan jer je to priznanje za moje sveukupno 'stvaralašto'.
Kada sam otišao na razgovor oko detalja organizacije, došao sam na ideju da im pokažem deo jednog ciklusa kojem sam se intezivno posvetio, a to su fotografije iz ciklusa koji sam nazvao 'Senke'. Odabrao sam nekoliko iz 4 portfolia koje imam i odneo. Bili su oduševljeni i tom prilikom odlučili da mi dodele još jednu nagradu a to .je "Kralj Senki".
Mojoj sreći nije bilo kraja. I ako je prva nagrada 'značajnija' ova za Kralja Senki mi je posebno draga i mnogo mi znači
Zahvalio bih Kanadi i Acker Awards, što su me prepoznali posle 45 godina fotografisanja.
Granice treba pomerati. Potrebno je da budemo kreativni i inspirativni. Neophodno je puniti dušu nekim stvarima van ove realnosti koja ne obećava. Da li je to i vaša motivacija da uđete u nepoznat svet Senki?
"Počelo je sa mržnjom prema senkama. (smeje se). One postoje a ja ne mogu da ih se oslobodim. Ne mogu da ih premestim na neko drugo mesto. Recimo, negativ i digitalna fotografija pokazuju detalje samo u senci ili samo na osvetljenim delovima objekta, ali u umetničkoj fotografiji moraš da imaš detalje u oba slučaja. Pošto nisam mogao da ih izbegnem, počeo sam da razmišljam kako da ih uključim kao deo fotografije. Polako sam počeo da ih snimam, i ubrzo su postale nerazdvojni deo kompozicije.
Tako da sam počeo da ih proučavam i da dolazim do vrlo interesantnih saznanja. U celom kosmosu boja ima ogromno značenje i prisutna je svuda. Kroz boju mi određujemo daljine planeta i galaksija. Boje nam služe da saznamo koje materije postoje na planetama.
Sva vidljiva materija je dokaz postojanja, koji se objašnjava kroz fizički zakon. Znači boje su svuda, samo senke nemaju boju. U tom slučaju senka postoji i ne postoji u istom trenutku. I ne samo to, već njihovo postojanje ne pripada fizičkom zakonu, pa na neki način nema objašnjenja zašto postoje. Ukoliko imamo objekat i svetlo, tu je i senka. Samo senka nema boju. Nema veze kojom je bojom predmet osvetljen, senka je uvek bezbojna odnosno tamna (crna). Isto tako senka samo pokazuje konturu objekta, bez detalja, tako da je teško prepoznati objekat, pogotovu ako se dva ili više objekata preklapaju. Sva vidljiva materija ima fizičku dimenziju izuzev senki.
Pošto je senka vizuelna ja sam pristupio da je vizuelno prikažem i upotrebim kao nerazdvojni “objekt” kompozicije. Toliko sam obuzet njima da, recimo, kada ustanem prvo što pogledam je da li je sunčan dan. Ako nije, ja nemam šta da fotografišem. Nikad mi nije dovoljno senki. Od mržnje pretvorilo se u potrebu da ih svaki dan fotografišem... znam ludo je, preludo, ali smatram da je ludost nešto što je sastavni deo svakog umetnika. A i druženje sa senkama je prilika da se uđe u neki drugi svet. U ostalom svako ima svoj način na koji puni dušu. Da, svi ovi izazovi su moja motivacija i inspiracija stvaranja.
Kako je fotografija postala nerazdvojni deo vašeg života?
"Ako bi rekao u jednoj reči, rekao bi zbog nostalgije. Kao i svaki imigrant, u početku sam se "tražio" postavljajući sebi pitanje 'šta bi najviše želeo da radim', u novom svetu Kanadi. Upoznao sam sticajem okolnosti Dušku Arežinu koja je imala Scolard Galeriju u Torontu, i počeo da snimam otvaranja izložbi, posetioce kao i same umetnike. To mi se veoma dopalo a i ceo taj svet umetnosti bio je jako inspirativan tako da mogu da kažem da je u tom trenutku započela moja sudbina fotografa.. Nova poznanstva, nove izložbe i novi ljudi su uticali i oformili moju 'budućnost' koja još uvek traje".
U periodu 1978-1993. snimili ste i razvili oko 100.000 negativa. Brojke su neverovatne. Šta ste sve beležili i koji je bio motiv da radite toliki broj fotografija pogotovu u periodu gde nije bilo digitalne kamere nego filmova?
"Taj period između 1978-93 bih nazvao "prvi zlatan period" u mojoj fotografskoj karijeri. Broj galerija i izložbi koje sam regularno fotografisao, se povećao, tako da uskoro postajem stalni fotograf u nekoliko galerija. 1978 sam se upisao na Rajarson Tehnikal Insinstut u Torontu, učeći tehniku razvijanja filma i pravljenje fotografija. Znanje koje sam dobio na Rajarsonu je bio kao pečat da je moja karijera kao fotograf stala čvrsto na noge. Tog trenutka fotografija postaje moj život i moja ljubav.
To se još više potvrdilo kada sam 1982 upoznao Maurice Fisher sa kojim kređem da sarađujem. Otvaramo kompaniju MAPP (Marketing Artistic People and Product of Canada), zajedno sa Bery Bronjn piscem. To je bila "ubitačna" trojka, nas trojicu niko nije mogao da zaustavi.
Sećam se da nije bilo mesta gde nismo mogli da uđemo. Fotografisao sam Festivale, razne dodele nagrada i prezentacije iz svih oblasti, kao i razna okupljanja i važne proslave, organizovane od raznih korporacija i socialnih ustanova, pozorišne prestave, koncerte…. Imao sam priliku da upoznam kanadski 'krem-la-krem'.
U ovom periodu sam snimio preko 900 važnih događaja i u mojoj "mračnoj sobi" razvio oko 100.000 fotografija".
Kada ste prešli na digitalnu kameru, u kojoj meri je to promenilo vaš pristup prema fotografiji i vas same, i da li mislite da je tom novom erom omogućeno da svako bude fotograf, pogotovu što je sve manje izvornih fotografija a sve više fotošopa koji može sve greške da koriguje?
"Na početku digitalne fotografije bio sam veoma razočaran i skoro sam prestao da fotografišem. U tom periodu sam morao totalno da promenim stav prema fotografiji. Pored toga suočio sam se sa finansijskim momentom jer su digitalne kamere bile veoma skupe i lošeg kvaliteta u poređenju sa klasičnim fotoaparatom.
U tom trenutku mi se, na neki način, srušio ceo svet. Bio sam na početku kao kad sam došao u Kanadu. Pitao sam se a šta sada da radim?
Svi moji snovi su počeli polako da se gase. Prodao sam sve foto-aparate i zatvorio mračnu sobu. Ođednom sam imao ceo dan koji se pretvorio u dan 'nerada'.
Sećam se da sam išao ulicom i da sam u glavi krenuo da 'fotografišem' prolaznike.
Tog trenutka sam shvatio da je fotografija suština mog života i da, bez nje, sve gubi smisao. Prestao sam fizički da fotografišem ali je moj um nastavio putem koji mi je očigledno bio zacrtan.
Kupio sam digitalnu kameru i nastavo gde sam stao…
Digitalna fotografija je omogućila svima da se 'bave' fotografijom. Odmah se prepoznalo da 'nova faza' fotografisanja je omogućila da svako može da smatra sebe fotografom. Ubrzo su se pojavili programi koji su doprineli da manipulišete sa fotografijom kako god želite.
Sad svako može da kupi foto aparat/kameru i da snima bez trunke znanja. Digitalne kamere su male ali fotke su 'odlične'. Broj onih koji imaju kamere se naglo povećao, pogotovu kad su spojili foto i video. Ođednom umesto stotinu fotografija pravi se milioni fotografija.
Moram ipak da priznam da je ta nagla promena pozitivno uticala na sve nas profesionalce, pogotovu kreativce kao što sam ja, jer su nam otvorena vrata u jedan novi svet sa novim pristupom i drugačijim odnosom prema fotografiji. Bio je to na neki način i veliki izazov.
Sada imam različite kamere za različite potrebe.
Time je započeo drugi zlatan period u mom životu, koji još uvek traje…"
Vidim da imate puno foto-aparata? Da li imate neki sentimentalan odnos prema njima kao većina fotografa?
"Do sada 2020 sam promenuo oko 23 digitalne kamere, i u svakom momentu imam između 6-8 kamera. Inače kamere mi služe da zabeleže moju viziju, tako da ih vidim kao alatku. Nemam to prisno osećanje prema fotoaparatima, izuzev što sam pažljiv jer zahtevaju da vodimo računa ako hoćemo da su uvek u 'dobroj kondiciji'. Čim izađe nova kamera ili objektiv, a potreban mi je, ja ih sa velikim zadovoljstvom zamenim. To je alatka koja uvek mora da radi"
Među više od 20 portfolia nalazi se i jedan sa grafitima. Da li je to najava jedne nove etape u vašem stvaralaštvu?
"Da, dobro ste primetili. Pored senki u zadnjih 17 meseci snimam grafite na teretnim vagonima. Grafiti u umetničkom smislu pripadaju u dve discipline. Jedna bi bila dekorativna umetnost, a druga bi bila aplikaciona umetnost. Neki grafite smatraju vrstom vandalizma, što je uzrokovalo da u velikoj meri budu zanemareni. Zato bi voleo i planiram da objavim knjigu o grafitima, jer niko do sad nije ništa uradio po tom pitanju. Do sada sam snimio preko 50.000 grafita koji su prelepi i u umetničkom i u dizajnerskom smislu.. Ukoliko se desi da mi ne pođe za rukom da objavim knjigu, moja dokumentacija će moći da služi novim generacijama, tako da jedna pogrešno shvaćena oblast u umetnosti (jer po meni je to čista umetnost) neće biti zaboravljena".
Sunce je bilo već visoko na horizontu. Morali smo da se rastanemo. Sa kamerom preko ramena, Miki Toma užurbano se uputio ulicama Toronta, da ne propusti taj važan trenutak koji se mora "zabeležiti".
