To je teorija Rodžera Ekirča, istoričara koji se bavi obrascima spavanja. On kaže da je, do modernih vremena, kad nam je veštačko osvetljenje omogućilo da duže ostanemo budni, većina ljudi odlazila na spavanje otprilike u vreme kad nastupa sumrak. Vreme provedeno spavajući bilo je podeljeno u dve faze, poznate kao prvi san i drugi san.
Obe faze spavanja su trajale otprilike isto vreme, a ljudi su se budili malo nakon ponoći pre povratka na odmor. Nisu svi, naravno, spavali po istom obrascu. Što bi kasnije neko otišao na spavanje, kasnije bi se probudio iz prvog sna, ili se uopšte ne bi budio do zore ako ode na spavanje posle ponoći.
Između dve faze spavanja, osoba bi bila budna oko sat vremena – dovoljno za molitvu, obično između dva i tri sata posle ponoći, učenje ili čak seks. Francuski lekar Loren Žuber (1529-1581) je čak preporučivao da parovi imaju seksualni odnos u tom periodu, pošto je tada zadovoljstvo veće, a učinak bolji.
Medicinske knjige iz 15-18. veka često su preporučivale da se tokom prvog sna leži na desnoj strani, zbog bolje probave i spokojnijeg odmora, a da se posle prvog sna okrene na levu stranu, dodaje Ekirč.
Nisu svi spavali u dva intervala. Ekirč navodi neke ljude iz preindustrijskog perioda koji kažu da su spavali tokom čitave noći. Međutim, takođe je pronašao dokaze da su slični obrasci spavanja postojali van Evrope.
Francuski sveštenik Andre Teve, koji je putovao u Brazil 1555, kaže da su Tupinamba Indijanci jeli kad god bi imali želju, „čak i noću posle prvog sna ustanu da jedu i vrate se na spavanje“. Početkom 19. veka, za stanovnike Maskata, prestonice Omana, govorilo se da odlaze na počinak rano, „ležući pre 10 sati, tako da bi pre ponoći njihov prvi san obično bio gotov“.
Ne slažu se svi istoričari sa Ekirčovom teorijom. Fraza prvi i drugi san može se protumačiti na različlite načine. To bi mogle biti samo različite faze istog spavanja, a ako bi bilo nekog budnog perioda – bio bi vrlo kratak.
Takođe je primećeno da su neki ljudi u srednjem veku imali različite obrasce spavanja. Deci je, na primer, preporučivano da spavaju celu noć, devet ili deset sati neprekidno. Međutim, za vrlo malu decu taj zadatak bi mogao biti nezgodan.
Srednjovekovni monasi su takođe morali da spavaju drugačije. Po pravilu svetog Benedikta, išli bi na spavanje oko sedam sati posle podne i onda se budili radi molitve oko dva sata ujutru. Dok su druga mohaška pravila dozvoljavala drugi san, benediktinci bi ostajali budni (možda im je bilo dozvoljno dremanje tokom dana). Neke monahe je, pak, „demon“ dovodio u iskušenje da ne ustaju iz kreveta.
Srednjovekovni ljudi su možda imali iste probleme sa spavanjem kao i mi , uključujući insomniju, predugo spavanje ili čak mesečarenje.
Zabeležena je priča o jednom plemiću koji je doživeo traumatično iskustvo kad je ubio izuzetno velikog medveda u borbi prsa u prsa. Nakon toga bi tokom sna ustajao, uzimao mač i vitlao njime po vazduhu. Kad ne bi našao svoje oružje, pravio bi takvu buku kao da su svi demoni iz pakla s njim. Na kraju su ga supruga i deca napustili zbog toga.
