Stojana Ilića sam, nekim sticajem slučajnih okolnosti, srela u Torontu u pauzi izmedju dva maratona.
Ja sam pila kafu sa dosta šećera, a on je pio, naravno, zdrav čaj.
Čovek preko puta mene, iako sed i već u godinama (72god.), nije odavao utisak nekog ko u miru provodi penzionerske dane.
Potvrda za to je medalja koju je dobio za istrčanih 7 kontinenata. Jedan je od 350 maratonaca na svetu, koji su to uspeli a takodje veoma bitno, jedini maratonac sa srpskim imenom i prezimenom u toj grupi.
U očima mu se vidi ta iskra avanturiste, neko ko nije odustao od života, čoveka koji je našao smisao i način da ispuni život stvarima koje ga i fizički i mentalno oplemenjuju.
Nakon penzije, rešio je da i dalje bude aktivan. Rešio je da trči i to ni manje ni više nego maraton.
“Penzionisao sam se, ali sam (mada manje) i dalje radio. A onda sam razmišljao, ako usporim i prestanem da radim, šta ću onda sam sa sobom.”
I Stojanova priča kreće…
“U najranijim godinama sam čuvao ovce i ostalu stoku i konstantno radio. Srednja milicijska škola je bila izuzetno dobra jer smo imali razne sportske aktivnosti, kao i aktivan rad na ulici,tako da sam bio stalno u pokretu.
Dolaskom u Kanadu takodje sam nastavio sa aktivnim životom i sa poslovima koji su zahtevali dosta fizičkih aktivnosti. Prvo u bolnici u kojoj sam radio a nakon toga i u privatnom biznisu koji sam imao.
Fala bogu zdravlje je uvek bilo dobro; psihičko i fizičko. Veoma bitno je biti pozitivan i sa osmehom na licu. Svaki prelaz ciljne linije je pobeda ako nikog drugog, pobeda sebe.”
Kako je sve pocelo…
“Posle kratkog eksperimentisanja sa APP za trčanje -- istrčim 12 km. Trčao sam u cipelama.
Pohvalio sam se prijatelju uspehom koji sam postigao i rekao da me noge bole, a on mi reče da moram da kupim patike za trčanje. E kada sam kupio patike (za mene najskuplje $150). onda sam se priključio grupi koju mi je prodavac preporučio.
Nove patike, novi trkač. Prvi dan (nedelja) trčim i dobro se nosim sa najboljim trkačima u toj grupi i istrčim 18 km. I tako nedelju po nedelju povećavao sam moju daljinu i već u oktobru se prijavljujem da trčim pola maratona u Torontu.
Mislio sam i onda da mogu da trčim maraton (42.195 km) ali sam se bojao da neću izdržati. Istrčao sam pola maratona (21.0975 km) u Torontu i na kraju stižem kao 6-ti u mojoj godišnjoj grupi.”
Sedam kontinenata, stotine pretrčanih kilometara, mnoga poznanstva, nesvakidašnje iskustvo…
“Da, sa ove distance, moram priznati da sam veoma srećan što sam uspeo u ovom putešestviju po svetu. Bio je to veliki izazov za mene. Bilo je mnogo teških trenutaka, ali nikada nisam pomislio da odustanem. U glavi mi je bilo samo broj 7.
Sva ta atmosfera, ljudi, adrenalin… bili su nešto što me je fasciniralo i što mi je davalo podstreha da nastavim. Osećaj kada predješ tu liniju cilja je nešto što je teško rečima opisati, pogotovu ako to uradiš u mojim godinama.
U aprilu 2018 trčim pola maratona u Jagodini i stižem prvi u mojoj grupi. To mi daje veliki podstreh za dalje.
2018. prvi put u životu se odlučujem da trčim celi maraton u Torontu. Strah, nervoza, da li ću izdržati, da li ću prećiveti … i na kraju ja opet šesti u mojoj godišnjoj grupi.
Veliko iznenadjenje, velika radost. Mojoj sreći nema kraja, USPEO sam. Kao da sam poleteo.
2019. - Munar Marathon. Odlazim na proputovanje u Indiju. Razmišljam i kažem sebi: ako već idem zašto ne bih opet trčao.
Uspevam da se registrujem, da trčim jedan od najtežih maratona na svetu. I jeste bio jedan od najtežih ( na veoma velikoj visini, visoka temperatura, kao u džungli). Uspevam i stižem prvi u mojoj grupi.
U aprilu 2019. godine trčim i Maraton u Beogradu. Bio je to izuzetan doživljaj, trčati pred svojim ljudima, pred bučnim navijačima na mom jeziku. Fantastično.
Te iste godine sam čuo da se trči i na Južnom polu Antarktika, i odmah sam tražio i našao način kako da se registrujem za maraton na Južnom polu (bilo je jako teško dobiti mesto) ali sam prihvatio sve njihove uslove i ucenjivanja samo da bi otišao. A onda se, na moju veliku žalost, sve otkazuje zbog kovida.
Pod veoma teškim uslovima za putovanje 2021 odlazim za Grčku, da trčim Maraton iz Marathona a onda u Mauricijus. Medjutim, na putu, dok sam leteo, stiže mi vest da je maraton otkazan. Obzirom, da sam već bio tu, istrčao sam nezvanično, pod ekstremnim uslovima. Delovi patika su se topile od vrućeg asfalta.
2022. u januaru, konačno odlazimo na putovanje iz mojih snova… i više od toga na ANTARTIK. To trčanje i taj maraton bili su izuzetno teški kako zbog terena tako i zbog vremenskih uslova (plus svakodnevno testiranje na Covid). Bilo je zaista izuzetno napeto i neizvesno. Ali na kraju sam uspeo, osvojivši prvo mesto u mojoj grupi.
Sa srpskom i kanadskom zastavom, sa suzama u očima, prošao sam kroz cilj.
Maja 2022 trcim Maraton u Beogradu. Novi izuzetni doživljaji medju svojim ljudima i opet prvo mesto u mojoj grupi.
Juna 2022. trčim pored Kopakabane (Copacabana) plaže u Rid de ženeiro (Rio de Janeiro). Sve vreme trke, kiša nije prestala da pada.
Jula iste godine trčim u Australijskoj pustinji, kod velikog crvenog kamena. I opet prvi.
U oktobru 2022. trčim maraton u zemlji odakle dolaze najbolji maratonci sveta a to je Nairobi, Kenya. Opet prvo mesto i moje slike na nacionalnoj televiziji. Bio sam im veoma interesantan, kako zbog mog plasmana tako i zbog toga što sam bio jedan od retkih belaca koji su učestvovali u trci.
VELIKO SLAVLJE što sam istrčao maraton pod veoma teškim vremenskim uslovima a i to što je i zvanično ovo bio moj poslednji kontinent na listi.
Koja pobeda je najdraža?
“Njujork - veliki uspeh, deseti u mojoj grupi od oko 300 trkača, plus jedan od 10 najboljih trkača iz Kanade. I naravno Antarktik.”
Sta je sledeće?
“U ovom sportu je sledeće a veliko, trčati 6 glavnih svetskih maratona. Konkurencija je jaka i uslovi, da bi ste trčali, su izuzetno teški. Potrebno je ne samo prijaviti se nego i kvalifikovati se, a obzirom da je moje vreme bilo jako dobro, nisam imao problema.
Tako da najpre idem u Boston, zatim Berlin, pa Čikago i Njujork. Trčanje u Njujorku je nešto što se treba doživeti .
Trčati sa skoro 52.000 trkača ispred preko dva miliona navijača je apsolutno doživljaj.
Više puta dok sam trčao ispred tih ljudi, pomislio sam:
‘Da li je moguće da mali Stojan iz Donje Kordince bude tu i na tom mestu ispred miliona ljudi.’ Dozivljaj za pamćenje, doživljaj za ponos mojim sinovima i unucima.
Sledi Tokio u martu i London u aprilu i to bi bio kraj sa tim glavnim svetskim maratonima.
Nastavljamo dalje, Tokio je veoma blizu, London takodje, To bi bilo jedno od poglavlja. Ako je sedam kontinenata glavno poglavlje u ovom sportu, šest glavnih maratona ili ti SiX STARS kako ih zovu, bilo bi drugo glavno poglavlje.”
Kakav je osećaj pobediti sebe i pobiti kliše da godine odredjuju način našeg življenja?
“Predivan. Inspirativan. Nestvaran.
Mnogi će ti reći, ili mnogi će mi reći da sam lud šta to radim. Mislim da bih bio mnogo ludji ako bih sedeo pored TV ili u kafani uz čašicu alkohola sa cigarom u ustima.
Mislim da se ne treba obazirati na to šta drugi kažu. Ovo je moj život, kojim nikog ne ugrožavam, a koji mi daje razlog da se svakog jutra sa osmehom probudim i kažem sebi ‘još jedan divan dan.’
Mnogo je lepo dok trčiš, naravno još lepše kad završiš trku, pogotovu ako to ima značaja u tvom životu … a u mom životu ima značaja. Ja sam ponosan na ono što radim. Moja deca su ponosna na oca, moji unuci srećni kad vide dedine medalje, a svi prijatelji ponosni što znaju Stojana.”
I za kraj… Vidim ćeraćemo se još
(Smeje se). “Naravno. idemo dalje.
Želim zdravlje svima pa i meni, a videćemo kako ćemo na dalje. Ima puno lepih mesta gde se održavaju maratoni, pa se nadam da me očekuje još mnogoi interesantnhi trenutaka.”
Pun energije, sa neverovatnim žarom u očima i nekom dečijom uskićenošću sa kojom nastavlja da živi svoje snove, možda je divan primer da život ne prestaje sa odlaskom u penziju i da postoje mnogi načini da život i dalje ima smisao.
Da li je to umetnost življenja? Prosudite sami.
Ivana Djordjević
-----------------------------------
Biografija
Stojan Ilić rodjen je u Donjem Kordincu kod Prokuplja. Dete je sa sela. Posle osnovne škole odlazi u školu za milicajce u Sremskoj Kamenici.
Posle četvorogodišnjeg školovanja zapošljava se kao saobraćajni milicioner u Svetozarevu.
1988 godine odlučuje da ide u Kanadu sa porodicom, suprugom i dva dečaka ( 12 i 7 g.). Januara 1989.godine, dobija papire i dolazi u Toronto.
Kao i mnogi posle lutanja, bez znanja jezika 1990 dobija posao u Bolnici NYGH.u operacionoj sali da pomaže doktorima i sestrama.
Tu ostaje do 1997. kada počinje svoj biznis, najpre farbanje a zatim kao generalni kontraktor, sve do 2017. kada puni 65.g. i kada odlazi delimično u penziju.
