Biografija nove predsednice Pokrajinske vlade Maje Gojković jedna je od najzanimljivijih u Srbiji, moguće čak i da je na drugom mestu, odmah iza neupitno najmoćnijeg i po političkoj akrobatici najzanimljivijeg čoveka u državi – predsednika lično.
Ipak, ako nekog najtačnije opisuje reč „funkcionerka“, (jer predsednik to ipak ne može da bude) onda je najbolje pored nje dodati ime pravnice iz Novog Sada – Maje Gojković.
Jedne od najlojalnijih Vučićevih univerzalaca koju prebacuje sa jedne na drugu dužnost. Druga reč koja bi mogla da je opiše je „rigidna“.
Maju Gojković javnost je upoznala kao članicu Srpske radikalne stranke ranih devedesetih, kada su je u listu „Velika Srbija“ predstavili kao „gvozdenu ledi“, ali i „najbolju udavaču“ i pripadnicu „novosadskog džet seta“, kao ćerku poznatog gradskog advokata.
Ona je u svom radikalskom stažu važila za „Šešeljevu miljenicu“, a krunisala ga je pobedom na izborima za gradonačelnika 2004. godine kada je Borislava Novakovića „prešišala“ za 700 glasova i postala prva žena na čelu Novog Sada.
U njenom mandatu desila se jedna od najvećih afera koja je jednog privatnika ostavila bez kapitala, a oštetio ga je Grad. Njegova autobuska stanica koji je sagradio u Novom Sadu i koja je po potpisu Maje Gojković trebalo da postane „glavna“ i dalje propada zatvorena.
Period nakon ove funkcije obeležen je političkim pokerašenjem. Otišla je iz radikala, osnovala je Narodnu partiju, sarađivala sa Ujedinjenim regionima Srbije, koketirala sa Demokratskom strankom i konačno, svoju organizaciju utopila u tada novu Srpsku naprednu stranku.
Ovo se ubrzo pokazao kao najbolji od svih mogućih svetova jer je već nakon dve godine 2014. postala predsednica Narodne skupštine. Bila je poznata po zvoncetu kojim je opominjala poslanike iz redova vlasti kada treba da glasaju, kako bi ih lišila i poslednje potrebe da prate sednicu.
Mekog srca bila je i spram svog političkog oca Šešelja, koji je opet mogao potpuno da se otkači i ponovo prebrojava ustaše po Skupštini.
U protekle tri i po godine u dva mandata zadužila je ministarstvo kulture. Kraj drugog mandata dočekala je sa štrajkovima umetnika u Beogradskoj filharmoniji, Narodnom pozorištu i Srpskom narodnom pozorištu.
Bila je i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, ali i predsednica Upravnog odbora Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije, na kojem je nasledila jednog nuklearnog fizičara.
Svoj novosadski „džet set“ prebacila je na državni nivo. Poznata je kao ministarka koja je najviše putovala, često Vladinim avionom bez preke potrebe i jedina je od članova Vlade imala telohranitelje. Jedan njen mesečni račun za telefon iznosio je čak 340.000 dinara.
Gojković je u svojoj karijeri volela da istakne svoje lične uspehe, kao prve žene na nekoj važnoj funkciji, kao deo sveopšteg napretka zajednice kojoj pripada, pa su i Skupštini Vojvodine njen odabir okarakterisali kao „civilizacijski iskorak“.
Ipak, funkcionerka Gojković nikada nije dovodila u pitanje svoje rigidne muške autoritete kojima je bila okružena, od Šešelja do Vučića. Čak i dalje. Setimo se njene posete Iranu 2015. godine kada je nosila hidžab i kada se suočila sa burnim osudama dela javnosti u Srbiji.
Vojvodina je tako dobila premijerku koju za početak autonomija uopšte ne zanima, (i to je valjda iskorak), a Gojković je dobila još jednu priliku da produži svoj „džet set“. Samo što Vlada Vojvodine nema avion, kao uostalom ni Vojvodina aerodrom, što je dosta čudno, ovde je bar sve ravno.
