Tada sam bila studenkinja Pozorišne akademije u Beogradu koja je organizovala prijem u čast američkog glumca.
Nekoliko puta mi je prišao, upoznali smo se, učtivo se interesovao za uslove studiranja, rekao mi da lepo izgledam i na kraju se gospodski pozdravio sa mnom.
Sutradan sam od ljudi koji su bili na tom prijemu slušala kako se kod njih raspitivao ko sam i da li sam igrala u nekom od jugoslovenskih filmova, započinje ispovest za “Blic nedelje” Jelisaveta - Seka Sablić. Seka Sabljić
Ratni Beograd
Sa ponosom uvek kažem da sam rođena u Beogradu jer mi se u životu nekoliko puta ponavljala situacija u kojoj su različiti ljudi taj detalj iz moje biografije tumačili kao hendikep. Volim Beograd iako nije bio baš u najboljem stanju 1942. godine kada smo se prvi put upoznali. Bio je okupiran i razrušen, ali i takav, bio je moj dom.
Krojač i domaćica
Moj otac je imao krojačku radnju u Mutapovoj ulici, a majka je bila domaćica. Umela sam da se rasplačem od grmljavine aviona i ruskih granata “kaćuša” nad Beogradom. Posle rata u Beogradu je vladala nemaština, ali su sva deca išla u školu. Na ulicama nije bilo automobila, pa je cela Čubura bila naše igralište.
Maštom sam, kao i ostala deca, umela da nadomestim nedostatak igračaka. Kada su u dvorištu novoizgrađenog obdaništa postavili ljuljaške, mislila sam da je ceo svet moj. Ej, prave ljuljaške. Leteli smo na tim ljuljaškama satima. Divota.
Vrtić
Otvaranje čuburskog vrtića sa ljuljaškama kao iz bajke, bilo je povod da prvi put u u životu stanem na scenu. Sve se umirilo nekoliko sekundi pre nego što sam počela da recitujem pesmu Jovana Jovanovića - čika Jove Zmaja.
Osećala sam veliko zadovoljstvo na sceni. Sva pažnja prisutnih ljudi bila je usredsređena na moje dramaturško “oživljavanje” stihova “Pođe levo, nema kuda, krene desno, žice svuda”. Ritam reči se u tom momentu, stopio sa ritmom u kojem je moje srce udaralo.
Osim recitacije, svojoj prvoj publici u životu ponudila sam i emociju i talenat sa nepunih deset godina. Osećala sam moć na sceni koju sam zadržala do danas.
Klavir prva ljubav
Klavir je bio moja prva, velika istinska ljubav. Oči su mi sijale dok sam kao devojčica pričala o muzici. Zbog toga su moji roditelji sticajem neverovatnih okolnosti nabavili jedan polukoncertni stari klavir.
Pola dana je trajala akcija njegovog prebacivanja na četvrti sprat našeg stana u zgradi bez lifta u Mutapovoj ulici.
Bila sam uverena da me čeka karijera cenjene pijanistkinje i gluma u školskoj dramskoj sekciji mi je bila odlična prilika da osetim scenu. Kada sam uletela u pubertet, želela sam da za kratko vreme pročitam sve od Dostojevskog i Sartra i uspelo mi je.
Umetnost
Žar umetnosti koji me je grejao iznutra u tinejdžerskom dobu mnogo je zabrinuo moju majku koja se plašila da ne izgorim u svojoj ambiciji. Svirala sam klavir na javnim časovima u srednjoj muzičkoj školi i bila nezadovoljna svojima napredovanjem jer sam sretala vršnjake koji su svirali mnogo ozbiljnije od mene.
Mama mi je stalno govorila “Zašto se ne ugledaš na našu komšinicu Milevu, imaš svoju platicu i da uživaš”. Komšinica Mileva je bila daktilografkinja u vojsci, živela je sama i često nam je dolazila u kuću na kafu i razgovor. Mama je logički povezala da neko ko svira klavir lako može da postane dobar daktilograf. Kao i svi roditelji, želela je sigurnu budućnost za svoje dete, ali ja sam mrzela osrednjost i cenila vrhunsko umeće.
„Dadov”
Imala sam samo petnaest godina kada sam predvodila dramsku sekciju XIV beogradske gimnazije u predstavi rađenoj po komadu Tenesija Vilijamsa u sali Narodnog univerziteta „Đuro Salaj“.
Bili smo sjajni u toj meri da se po gradu pročulo da neki tinejdžeri prave zanimljivo pozorište na školskoj sekciji. Zajedno sa Milošem Žutićem, Momčilom Baljkom i sa još mnogo ljudi koji se kasnije nisu profesionalno bavili glumom igrala sam “Gradinar” od Tagore u „Dadovu“ jer su ondašnje vlasti podržavale plemenite aktivnosti omladine.
Obezbedili su nam mesto gde smo mogli da pokazujemo i razvijamo naš talenat. U „Dadov“ sam svaki put kretala ushićena kao da idem na ljubavni sastanak.
„Kolarac” i bitlmanija
Paralelno sa gimnazijom završila sam srednju muzičku školu, ali sam znala da ću život posvetiti glumi. Ponekad sam bila tužna zbog činjenice da nikad neću postati pijanistkinja, ali kada sam upisala Pozorišnu akademiju u Beogradu, znala sam da ću život posvetiti glumi.
Deset godina sam svirala klavir. Sve do danas nikada nisam prestala da idem na koncerte klasične muzike, pa sam u vreme studija zbog toga propustila bitlmaniju i čuvene igranke na Zvezdinom igralištu na Kalemegdanu. Bukvalno nijednom nisam otišla tamo i igrala tvist, ali zato sam sa društvom stalno sedela u kafani „Kolarac“. Pričali smo i smejali se satima.
Početak pred decom
Profesionalnu karijeru sam započela pred decom u Pozorištu „Boško Buha“. Bila sam očajna, ali sam svaki lik krajnje artistički oživljavala na sceni. Deca su urlala u publici, a ja sam igrala najbolje što sam mogla. Doroti iz „Čarobnjaka iz Oza“ mi je najdraža uloga iz tog perioda. Uz saglasnost reditelja pravila sam sopstvene eksperimente na sceni.
U vreme Mire Trailović igrala sam u Ateljeu 212 i kada je ona zauvek otišla promenila se geografija pozorišta u Beogradu. Naišla je ekipa ljudi koja me je iza leđa ogovarala da sam šmirant, da sam neubedljiva, neprilagodljiva... U jednom momentu sam se zapitala da li uopšte treba da igram u pozorištu. Srećom, taj period je prošao i posle je sve došlo na svoje mesto.
„Maratonci”
Nisam bila predviđena za ulogu Kristine u filmu “Maratonci trče počasni krug”.
Pošto je jedna moja koleginica otkazala snimanje, Slobodan Šijan me je pozvao i na snimanju mi dao ogromnu slobodu interpretacije koju sam ja iskoristila. Intervenisao je samo dok smo snimali čuvenu scenu u kojoj je Kristina “kupačica” i „maše nožicama“.
Bila sam svesna da igram sa velikanima, ali niko od nas nije tada razmišljao da snimamo jedan od najznačajnijih domaćih filmova. Bilo je to srećno vreme u kojem su se ukrštali geniji poput Duška Kovačeviča, Slobodana Šijana, Pavla Vuisića, Zorana Radmilovića...
Pariz i Njujork
U Pariz sam se stalno vraćala zbog slobode koju sam osećala u tom gradu. Baš kao i u Njujorku. Gostovanje Ateljea 212 u Linkoln centru u Njujorku nikada neću zaboraviti. Igrali smo četiri predstave. Osećala sam se nadmoćno. Izvoljevali smo i bahatili se kao velike zvezde. Bili smo smešteni u modernom hotelu na Menhetnu.
Našli smo se u centru sveta 1970. godina i zajedno sa svim mojim koleginicama sam na licu mesta skratila suknju za 20 santimetara. Lično sam im sekla suknje. Olga Ivanović je kupila šešir koji je imao čitav metar u prečniku. Mira Trailović je tada od Ateljea 212 napravila svetsko pozorište.
Sin Stefan
Svog sina Stefana sam uvek pokušavala da naviknem na kolektiv. Uvek sam mogla da ga vodim na more, ali sam insistirala da ide na letovanje sa svojim vršnjacima. Imao je samo 12 godina kada sam mu okačila torbicu sa pasošem i nešto novca oko vrata i poslala ga u Boston u američku porodicu na dva meseca da savlada engleski jezik i vidi neki drugačiji svet.
Kada je počeo raspad SFRJ i uništavanje iole pristojnog života u Beogradu 1991. godine, Stefanu su neki vršnjaci skinuli i oteli patike i jaknu na ulici. Došao je kući bos. Nije mi bilo svejedno. Posle dva dana policija je našla te dečake i njihovi roditelji su plakali na sudu.
Shvatila sam šta nam se sprema, pa sam Stefana poslala na godinu dana u Izrael u školski internat. Morala sam da ga sklonim od ovih ludaka koji su po svaku cenu želeli rat.
Posle tih godinu dana mi se vratio odgovoran čovek i to je bila moja velika životna pobeda. Stefan je danas pozorišni reditelj i često pomislim da će mnogo više prostora za svoj rad dobiti kada se sklonim sa scene. On se ljuti kada ja tako pričam.
„Vuk Karadžić”
Drago mi je što ponovo radim u Ustanovi kulture “Vuk Karadžić”. Jako poštujem koncept Raleta Milenkovića koji je na mestu umetničkog direktora i zagovara bulevarsko pozorište. Uradili smo tamo nekoliko zanimljivih predstava.
