Isaković kaže da je gluma za njega jedna velika avantura, a nakon 30 godina i brojnih nagrada, i dalje preispituje svoje uloge. Dobitnik je nagrade Dobričin prsten za životno delo, a nedavno je dobio i Zlatnu arenu u Puli za sporednu mušku ulogu u filmu „Svemu dođe kraj“ Rajka Grlića.
Boris Isaković je bio direktor drame u Srpskom narodnom pozorištu u dva navrata – u jednom kada je Ivan Lalić bio upravnik, a u drugom radi podrške produkciji i dolaska reditelja Tomija Janežiča.
U Novom Sadu je rođen, odrastao je i završio školu, a kako kaže, u tom gradu je već odavno uvideo promenu.
„Ja neku promenu konstatujem, ima već desetak godina. Ne prepoznajem krajeve u kojima sam odrastao, arhitekturu, taj grad je nestao. Znam da pravi Vojvođani veoma žale za tim. Hteo bih da verujem da je sve moglo drugačije da se rešava – ovo je sve pitanje brzog sticanja novca i gradnje“, ispričao je Boris Isaković za N1.
Govoreći o pozorištu, Isaković smatra da se dosta promenio odnos ne samo publike, već i samih ljudi koji učestvuju u stvaranju predstava.
„Usuđujem se da kažem, da postoji nešto što se zove komercijalizovanje pozorišta, mislim da se to kod nas uvuklo. Zato sam u poslednjih desetak godina veoma birao koje predstave mene zanimaju da radim i da učesvujem u njima. Urušava se duh istinskog teatra, čak i do tog bifea gde se nekad ostajalo posle predstava i razgovaralo. Veći je značaj imalo pozorište za sve koji su u nekom ansamblu. Sada se to troši, duh vremena nagriza pozorište“, ocenjuje Boris Isaković.
U svojoj karijeri, imao je prilike da uđe u ulogu Ratka Mladića u filmu „Quo Vadis, Aida?“, ali i Slobodana Miloševića u seriji „Porodica“. Isaković kaže da su oba lika iziskivala veliko utrošeno vreme za pripremu, pa je „godinu ipo, dve – ponovo živeo u devedesetim“.
„Ja se ranije nisam bavio tim čovekom (Ratkom Mladićem), a ovde je bio slučaj ono što retko volim da radim, a to je bila imitacija života. To je zanimljiiv proces – od dokumentarnih snimaka sa Jutjuba praviti nekakvu ulogu u igranom filmu. Dublje od toga nisam morao da ulazim, odnosno da produbljujem priču o tom čoveku, nisam se bavio time zašto je bio takav, koje su njegove rane. Na moju sreću“, rekao je Isaković.
Sa druge strane, kaže da mu je uloga Slobodana Miloševića bila izuzetno zanimljiva, jer je našao jednu njegovu crtu ličnosti za koju će se „zakačiti“.
„Imali smo puno vremena za probe, to sam radio sa jednom zrelošću, puno sam čitao i gledao o njemu. Gledajući pažljivo, uočio sam crtu nekakve duhovitosti. Kao da mi je trebalo da se uhvatim za to, naravno da time nisam hteo da umanjim njegove zločine i ono što je nama uradio. Morao sam na taj način da napravim tu vezanost za njega. Da ne osuđujem njega i njegovu politiku, jer mi glumci nikad to ni ne treba da radimo, već da budemo uverljivi u igranju“, objasnio je.
On je dodao da je njegov postulat za bavljenje glumom – da ne sme da osuđuje drugoga. „Mi glumci moramo da proučimo, da nađemo nečije rane i razloge za postupke, pa bili oni i zli“, navodi glumac.
Za sebe kaže da je optimista i da nikada neće prestati da se divi ljudima.
„Moramo da shvatimo da naši problemi nikad nisu veći od problema koji neko drugi ima. Kada bismo to spoznali, mogli bismo da uložimo više vere u nekog čoveka i da mu se više posvetimo. Kad bih u to prestao da verujem, onda ne bih ni imao razloga da radim ovaj posao. Mislim da mora da se preživi nešto strašno da bismo došli do nekog procvata nečega što može da se nazove humanost“, rekao je.
Na pitanje kakvog bi žanra bio film o današnjem vremenu koji bi režirao, Boris Isaković odgovara da je ovo vreme nemoguće prevesti u filmski jezik.
„Najviše bih voleo da film o ovom vremenu bude komedija. Ovaj apsurd koji mi živimo je nemoguće prevesti u filmski ili pozorišni jezik. Čehov je rekao da mi treba da pravmo stvari kakve su u snovima. Tomi Janežič kaže da ljudi dolaze u pozorište ili odlaze da gledaju film kako bi doživeli ono što ne mogu da osete u životu“, rekao je naš poznati glumac.
