Šta se desilo sa Teniskim centrom Novak? Đoković je osnovao akademiju koja je pokazala izuzetan takmičarski prosperitet, ali je neslavno završila. Nešto što je posmatrano kao pravi bastion, svetionik srpskog tenisa ubrzo je napušteno i dan danas se za njim žale.
Srbija nema nacionalnu tenisku akademiju čak iako ima najboljeg tenisera na svetu i čak pet bivših brojeva 1 u singlu i dublu. Država nikada nije odlučila da napravi taj odlučujući korak i napravi „Kuću tenisa“, a nešto najbliže tome se došlo svojevremeno na Dorćolu.
Iz te akademije su izašli Hamad Međedović, Olga Danilović i Lola Radivojević (između ostalih) koji pokazuju da se radilo kvalitetno i šteta što nije sve to nije potrajalo.
Katarina Mišić Krneta je iznela detalje o onome što se desilo, a sada je i Ivan Bjelica Gile kao jedan od trenera u centru govorio o tome kako bi trebalo da izgleda jedna akademija koja je ponos države. Zaista, rezultati su bili odlični za kratko vreme, ali…
„Veoma napredno i kvalitetno je bilo za svakog ko je bio dobar takmičar i za svakog ko je hteo da radi kao trener kako treba i da nekome pomogne. Bilo je postavljeno dobro, da krenemo od kraja. Bilo je veoma dobro postavljeno za takmičarski tenis, a komercijalno slabo postavljeno.
Automatski nas je brinulo da je teško održivo. Bez lažne skromnosti svi igrači koji su bili sponzorisani i koji su bili dobri takmičari napravili ozbiljne rezultate, kojima sam ja svedočio. Lola je bila najveći skok na WTA listi sa 1.500 na 260. mesto, Hamad je napravio prvi veliki skok kada je bio malo zaglavio, pa probio na fjučersima sa 750. sa Bozoljcem stigao do 250. mesta, pa onda do 140. kada smo Viktor i ja bili sa njim.
Marko Maksimović koji je postavljao temelje dobre igre rezultate sa Strahinjom Tomovićem koji je radio fantastično sa njim. I okruženje gde smo sa Bozoljcem i Viktorom, rang je podigao sa 450. na 50. na ITF listi. Za koga god da popričamo, mali Đošić je igrao fantastično stvarno, kao i momci koji su dolazili iz inostrastnstva da igraju. Šta to znači?
Bilo je smisleno sa iskusnim trenerima gde je sve bilo povezano gde je bilo malo i nesebično, puno toga im je bilo davano. Drugo je pitanje da li je bilo održivo. To je možda jedan od razloga za završetak te akademije koji je bio nagli, to je bilo stvarno neviđeno iznenađenje“, poručio je Bjelica u podcastu „Reketiranje“.
Dok god Srbija nema takvu akademiju, bilo privatnu na tom nivou, bilo pravu nacionalnu kao što to imaju veliki savezi sveta – biće u stalnom raskoraku. To bi moglo da katapultira talentovane srpske dečake i devojčice (ali i trenere) do najvećih visina.
Pojasnio je kako su i njemu najavili da dolazi do kraja.
„Apsolutno nismo znali. Dve nedelje ranije smo to saznali. Bio sam sa Hamadom u Austriji kada su pred finale počele da mi pišu kolege, ja sam ugasio telefon da me ne izbace iz koloseka. Kada je Hamad osvojio Madhauzen govore mi da su na poslu do 1. juna, a to je bio 15. maj.
Mnogima je to teško palo jer su došli iz daleka, sve su podredili tom poslu. Dok smo bili tu bili smo vrlo dobro cenjeni, pričamo sada otvoreno, imali smo odlične plate, imali smo evropske plate. Nemaš dilemu u glavi ‘kod kuće sam, ali ako radim sa strancima i odem na tur napraviću više“, ne bili smo poštovani i cenjeni sa novcem.“
Istakao je da je Đoković imao velike planove, te da je struka bila na ozbiljnom nivou sa sjajnim rezultatima. Ipak, jedan deo priče je zatajio.
„Nole je imao velike planove, gledao je stvari dugoročno, bilo je odlično za sve takmičare, imali smo prilike da učimo od mnogih stručnjaka iz raznih sfera. Ortopedija, fizioterapija. Radionice koje su Novakova ideja, a rukovodstvo je organizovalo. Imali smo Viktora Troickog za glavnog trenera koji je bio lagan za saradnju pragmatičan, kapira sve iz igračkog ugla.
Vrlo brzo smo se razumeli, imao je poverenje u trenera i konkretno i brzo smo se dogovarali. Što se tiče efektive bio je idealan za taj posao, što se tiče da li je on trebalo da se bavi sa nekim drugim stvarim komercijalnim… Mislim da Troicki time ne treba da se bavi, on je svoja zaduženja ispunjavao, bio je baš dobar za saradnju.“
Bjelica vidi Srbiju kao nepresušni izvor talenata, pa je pojasnio i jednu stvar koja raduje.
„Nemamo nacionalni centar. Tenis je samo još jedna refleksija društva u malom i kako funkcioniše, da se zadržimo u tenisu. Šteta je što je tu trebalo da prođe druga, treća generacija klinaca koji su trebali da povežu i da nema praznog hoda, ali sa druge strane, da ne bismo pričali, hoću to da kažem, populistički i napamet. Ne znam kako, ali uvek se izrode novi klinci.
Treća smo nacija u juniorskom tenisu kada se gleda po indeksu. Primera radi reprezentacija sa Maksimovićem i Milićem do 18 godina Jović i Baki Anđelović je bio selektor, bili su drugi u Evropi. Kada se svi ti rezultati podele i naprave indeks. Imamo veoma dobre devojke Teodora Kostović, Luna Vujović, Dušica Popovski iz Zvezde, Petra Konjušić… Privatnim angažmanima postoji A i B tim koji to pomognu, bez toga Marko ne bi mogao da napravi to što je napravio, samo se na to oslanja njegovo finansiranje. Sve su to privatni angažmani…“
Od kraja Teniskog centra Novak je prošlo dve godine, a razlozi nisu samo teniski. Naprotiv.
„Prošlo je dve godine… Razlozi su bili vanteniski, sigurno politički. Sa te strane, ako nešto što nije trebalo da bude onda nije trebalo. Zašto bi Novak Đoković trebalo nekome da pokazuje još nešto drugo osim tenisa da bi imao akademiju?
Meni je žao što se tako brzo zatvorilo i što nije pokrenuta alternativa, ali možda će biti… Nisam čuo da će nešto da se radi, ja lično nisam čuo“, završio je Bjelica.
Spekulisalo se o tome da Đokovićev sledeći projekat neće biti u Srbiji, pa su Španci pisali da je hteo da kupi klub „Manolo Santana“ (i tu je navodno došao u sukob sa Nadalom), ipak, Mišić Krneta insistira zbog čega je veoma bitno da ovakva ideja na kraju, ipak, zaživi u Srbiji.
Miodrag Dimitrijević
