"Buba u uhu" je legendarna predstava koju je u Beogradskom Dramskom Pozorištu režirao Ljubiša Ristić pre više od četrdeset godina, a koja se i dan danas igra u KPGT-u.
Puls Teatar, na čelu sa glumcem i producentom Mladenom Obradovićem, radi baš tu predstavu za ovogodišnji Frindž Festival u Torontu. Predstava će biti izvedena na engleskom jeziku i to će biti jedna od retkih prilika da Toronto vidi vodvilj Žorža Fejdoa, koji je jako popularan u Evropi.
Adaptaciju ovog teksta je uradio Mladen Obradović, koji je i izvršni producent projekta, a režiju potpisuje naš poznati reditelj Aleksandar Saša Lukač.
Mladen i Saša su već radili zajedno, pre devet godina kada je izašla predstava "Noć ubica" koju su igrali u Osington Pozorištu. Taj jako mračan dramski tekst je napisao Hose Triana, i potpuno je suprotan veselom vodvilju koji Saša i Mladen sada pripremaju. Razgovaramo sa ovim pozorišnim umetnicima o njihovom novom poduhvatu.
Devet godina posle "Noći ubica" opet radite zajedno. Šta vas je podstaklo da obnovite saradnju?
Mladen: Nas dvojica smo sve to vrijeme bili u kontaktu, podržavali smo jedan drugog u projektima koje smo radili i uvijek smo planirali da opet nešto radimo zajedno. Razgovarali smo o tome šta bi trebalo da bude naš sledeći zadnički projekat. Kada je Puls Teatar ove godine dobio poziv da učestvuje na Frindž Festivalu, odmah sam pozvao Sašu i "Buba u uhu" je krenula sa radom.
Saša: Upravo tako, dugo smo čekali da obnovimo saradnju iako smo naravno vrlo često u kontaktu i podržavamo jedan drugog u našim pozorišnim avanturama.
Zašto baš "Buba u uhu"? To je bio kultni tekst koji se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu igrao četrdeset godina.
Mladen: Baš zato što je to tekst koji i ja i Saša jako dobro poznajemo. Obojica smo imali sreću da gledamo tu predstavu na sceni JDP-a, obojica mislimo da je to jedan od najboljih vodvilja ikad napisanih i obojici nam je bilo zadovoljstvo ali i izazov da se uhvatimo u koštac sa "Bubom".
Saša: Moja prva pozorišna iskustva su upravo vezana za beogradsku Bubu - moja maćeha je igrala sobaricu Ezeni u originalnoj verziji u JDP-u i često me je kao klinca vodila da je gledam i, što sam najviše voleo, puštala me je da sedim iza scene i gledam sve glumačke štosove i zezanja i pripreme raznoraznih improvizacija.
Koliki je izazov igrati na Frindž Festivalu? Koje su pozitivne a koje negativne strane ovog festivala?
Saša (na slici desno): Ja sam ranije mnogo radio na Fringu - to zaista ima dobrih i loših strana - lepo je biti u stanju da se pokaže neki trenutni rad i nešto što je prosto tekst koji se ne bi inače igrao nigde. I naravno to je prilika torontskim glumcima da se pokažu pred kritičarima i producentima. S druge strane to je ipak više kao smotra - ogroman svedski sto sa raznoraznim mirođijama i jelima od kojih su mnoga čista nepoznanica i publici uglavno samo preostaje da bacaju kocku kad biraju pa šta ispadne.
U našem slučaju je sjajno što naša publika barem zna Bubu do tančina pa mogu da uživaju u glumačkoj igri i da je porede sa beogradskom verzijom.
Mladen: Meni je ovo prvo iskustvo sa Frindžom. Festival ima puno propisa i ograničenja tako da je ponekad naporno raditi na taj način. Ali je istovremeno nevjerovatna smotra pozorišnog života Toronta, i ponekad imam utisak da ovaj festival okuplja apsolutno sve pozorišne umjetnike ovog grada- ako neko i nije na sceni, ili su uključeni u promociju neke od predstava ili dolaze da podrže kolege. Jako mi prija taj duh vašara. Dvanaest dana potpunog pozorišnog ludila.
U predstavi, pored vas dvojice učestvuje još dosta stvaralaca iz naše zajednice. Da li je to slučajnost?
Saša: Nikako. Mladen je kao glavni producent insistirao na "šarenilu" učesnika - a u slučaju srpke angažovanosti - mislim da je to zbog izuzetne sentimentalne vrednosti Bube u našim sećanjima.
Mladen: Imam tu sreću da sam i u Torontu upoznao dosta pozorišnih entuzijasta koji imaju istu strast za pravljenje predstava kao i ja. Tako da sam odmah na početku pozvao nekoliko ljudi sa kojima sam htio da sarađujem. Od naših su tu Saša, dva producenta: Biljana Karadžić i Ivana Obradović, i Adrijan Milanović koga smo upoznali na audicijama i koji je odličan glumac. Trudio sam se da u trupi imamo raznovrsnu postavu i zaista smo okupili jedan divan krug darovitih ljudi.
Koliko ste se ovom predstavom udaljili od originala i zašto? Da li će ljubitelji JDP verzije uživati gledajući vašu predstavu?
Saša: Tu ima i tehničkih zhteva - naša predstava mora da se završi za devedeset minuta po propozicijama festivala i tu su vrlo striktni. S druge strane ipak je ovo komad koji je pisan 1903. te je čak i kod Ljubiše Ristica pretrpeo dosta kraćenja a potom i million glumačkih improvizacija . Mi smog ga dalje kratili i preinačili neke karaktere - što ćete nadam se videti. Predstava je malo kompaktnija od one iz JDP-a - sigurno je brza - ali isto tako i zadržava jednu veoma lepu dozu improvizacija i zezanja što je Mladenov i moj doprinos kanadskim glumcima koji obično nisu navikli na toliku slobodu.
Mladen: Nismo htjeli da se takmičimo sa originalom. Htjeli smo da napravimo drugačiju predstavu sa novim konceptom, i u tome smo i uspjeli. Naravno da smo zadržali sve ključne elemente prvobitnog teksta ali smo dosta i promijenili. Mislim da smo uspjeli da predstavu modernizujemo i da je malo ubrzamo. Staromodni vodvilji imaju dosta izlišnog dijaloga, koji smo mi izbjegli.
Kako bi ste okarakterisali trenutno stanje pozorišne scene u Torontu? Šta mislite da treba promijeniti?
Saša: Najveći je problem uvek finansiranje projekata. Kad ima para ima i predstava. Ja sam se godinama nadao da će se neko setiti da prenese neki naš sistem finansiranja ovde međutim desilo se obratno - Srbija je naravno prihvatila zapodne mere koje pustoše naše produkcije i čine ovu profesiju marginalnom - kao što je i ovde. Koliko je to dobro- videćemo.
Mladen: Mislim da je divno što ovaj grad ima fenomenalno veliku pozorišnu produkciju koja je takođe raznovrsna. Ima dosta velikih dobro finansiranih pozorišta i festivala, koji su zaduženi za spektakularne predstave sa dosta scenografije u učesnika, ali ima i nebrojeno mnogo malih nezavisnoh pozorišnih trupa koje sa minimalnim budžetom naprave nekada zaista divne predstave. A izgleda da je publika doboljno obrazovana i šarenolika da ima smisla za sve.
Da li ste zadovoljni vašim uspehom u Torontu?
Saša: Ja sam radio dosta ovde ali zaista mislim da ovo nije moje i dalje i posle 25 godina. Bolje se osećam kad radim u Srbiji pa makar i jednu predstaviu godišnje - sad mi se otvorila mogućnost da radim u Makedoniji što će biti sjajan izazov.
Mladen (na slici desno): Naravno. Kao imigrant, ja nisam imao velika očekivanja kada je ovaj grad u pitanju, ali s obzirom da konstantno predajem glumu i da dosta radim u pozorištu, ja sam više nego srećan što mogu da se bavim poslom koji volim i što mogu da živim od toga, što nije bio slučaj dok sam živio u Srbiji.
Posle toliko zajedničkog rada, šta bi ste poručili jedan drugome?
Saša: Samo napred u nove pobede ... i da što više radimo zajedno .Ovo je opet bilo sjajno iskustvo . Mladen je skupio sjajnu ekipu glumača uključujući i sebe - tako da je bila milina raditi.
Mladen: Mislim da je Saša poslovno moja druga polovina... potpuno smo različiti u pristupu poslu i to je ono što nam pomaže da naše predstave budu potpunije i zaokruženije.
Da li opet planirate da radite zajedno? Imate li neke nove planove?
Saša: Čekajte da prvo ovo zavrsimo - ovo je u stvari ogroman organizacijski posao pa moramo prvo da saberemo iskustva i vidimo šta možemo da naučimo ili čak popravimo za sledeću predstavu. A nadam se da ce nas reakcije publike podstaknuti da nastavimo što pre.
Mladen: Poslije ovakvog poduhvata, mislim da svi zaslužujemo jedan poduži odmor. Ali naravno da se nadam da ćemo uskoro opet sarađivati- šteta bi bilo da ne iskoristimo dobitnu kombinaciju još koji put.
Ukoliko niste gledali ovu predstavu, svakako je toplo preporučujemo jer bi bila šteta da je propustite. “Buba u uhu” na repertoaru je još samo 2 dana: subota u 23č. i nedelja u 19č.
FACTORY THEATRE - 125 BATHURST ST.
