Bacajući svetlo na značaj ovih Andrićevih radova, Gajić je naznačio: "Andrić će se u ovom eseju pozabaviti Gojinim delom u celini, ne samo pomenutom slikom ("Poslednje pričešće svetog Hosea od Kalasance").
Književnikov rad, zasnovan na njegovim impresijama o Goji i Gojinom slikarstvu, više je, i danas, značajan za ondanja istraživanja u oblasti istorije umetnosti, koja se u tom dobu, kao nauka, kod nas tek nalazi u začetku, nego li kao literarno delo. Ali upravo u Andrićevim impresijama prepoznajemo budućeg vrhunskog majstora pisane reči jezika Srba. Pre ikakvog biografskog podatka o slikaru, Andrić nas upoznaje sa Gojom sledećim uočavanjima sopstvenog doživljaja poslednjeg velikog majstora klasičnog slikarstva i evo šta kaže: ‘Ali i ono što sada možete da vidite od Gojinih dela u galeriji Prado, dovoljno je da vas ozari jednim sjajem koji nije prosto zemaljski ali nije zaista ni nebeski. Goja vas ponese, zaprepasti, ustraši i oduševi. I vi odete, prolazite svetom i muzejima, ali Goju nećete nikada moći da zaboravite."
Gajić je podvukao: Tako ovde, u štivu "Goja", mi imamo susret dva gorostasa; u trenutku kada nastaje delo sreću se potvrđeni i dokazani gigant svetskog klasičnog slikanja i prvi začetnik modernog evropskog likovnog izraza, sa jedne strane, a sa druge strane, mladi literarni džin koji će se tek uspraviti da, tako i sam, uspravi jezik svog "malog naroda". Do tada, Andrić će već imati za sobom više objavljenih, da ih tako nazovem "kamernih komada", lirskih zapisa i kratkih priča, u kojima će uglavnom tretirati istorijske teme, bilo iz bliže bilo iz dalje prošlosti. Izbor Goje, kao teme, koliko god bio kulturološki u osnovi, toliko je isto, po svom karakteru, i istorijski. U pitanju je život umetnika koji se, u Andrićevom dobu, okončao već pre jednog v eka.
U svom književno-kritičarskom delu "Zar opet o Kišu" poredeći različitost pristupa istoj kategoriji, kod imenovanog u naslovu knjige i Ive Andrića, autor Nebojša Vasović će istaći: "Ono što je po Isidori u Andrićevom delu najbolje to "nije literatura", već nešto što potiče iz "piščevog instinkta". Prava "piščeva oblast", dakle, (nastavlja Vasović) nije ono što pisac bira racionalno, zaveden modom vremena, već ono što može da oseti i uzdigne do nivoa opsesije, višegodišnje predanosti jednom predmetu za koji uspeva da nađe odgovarajuću umetničku formu. Andrić, dakle, ne bira istorijske teme iz nekakve svoje racionalne ljubavi prema istoriji, već zato što ih oseća, što je to njegova opsesija. A ta opsesija ga je odvela u tematiku koja nikada nije bila popularna, ma koliko se odnosila na važan period naše istorije."
Ovde, na primeru Goje i Andrića ja bih rekao: i svetske istorije, jer baš na Goji, sve rečeno je savršeno tačno. I kada čitalac prouči ovaj esej, ne samo da će uočiti određenu Andrićevu opsednutost Gojom već će zahvaljujući majstorstvu upotrebe reči, gramatike, jezika uopšte, i sam čitalac biti, delimično (ili više od toga) podložan opsesiji Gojom.
Moramo, ipak, da pravimo razliku. Za autora, Andrića, o tome se može govoriti, o opsednutošću jednom temom dok u odnosu čitalac - Andrić, ipak, moramo da govorimo o spisateljskoj moći da pisac druge pripusti u sopstvenu opsesiju i pokaže im, predstavi nam, grandioznost lepote te opsesije. To je ono po čemu se pisci razlikuju u svojoj moći da upotrebljavaju ovaj jezik, od istih reči, koje mi svi, svakodnevno, nemilice i u besmislice trošimo."
Svodeći svoje kazivanje, Gajić je istakao: "Od prve pojave Andrićevog eseja do naših dana, objavljeno je o Goji par stotina knjiga na raznim jezicima i u raznim kulturama. Kao ni svi ovi autori, ni Andrić nikada nije sreo Goju. Otuda sve ovo izlaganje je imaginarno, i o Goji i o Andriću. Stvarno, sve je ovo o uticaju umetničkog dela na umetničko delo i primer je prolaznosti umetnika, ali neprolaznog trajanja umetnosti." - naglašavajući: "Čitajući ovo Andrićevo štivo prisustvujemo uzvišenom razgovoru likovnog štiva i literarnog, samo piščevog, unutarnjeg prostora."
Gajić je zaključio: "Koliko god to bilo protivrečno, oba su, i Goja i Andrić, živote proveli ipak kao potčinjeni društvenom redu i poretku, ali su oba neskriveno ispoljili, kroz svoje stvaralaštvo i svaki u svom istorijskom okviru, ličnu smelost kroz svoju naklonost prosvetiteljstvu i slobodarstvu, kao i što su tiho pokazali svoj intelektualni otklon od hrišćanstva. Naime, oba su delo stavila u milje sunčeve svetlosti, u "posvećenost" kultu sunčevog, pod znakom pitanja "faraonskog" svetlodiska. Njihov zrak svetlosti nije zrak unutrašnje duhovne svetlosti, o kakvom uče pravoslavni oci, već je konkretan, ovonebeski, snop svetlosti koji budi ovostvarnosni, ali unutrašnji zrak u nama. Kako će u "Razgovoru" zapisati Andrić: "Postoji samo jedna stvarnost sa večitom plimom i osekom nama samo delimično poznatih a uvek nesumnjivo istih zakona." U tom kontekstu stoji i veličina i Gojinog i Andrićevog dela i danas."
Odlomke iz Andrićevih eseja čitao je glumac Dimitrije Porobić. Popodnevni, prijatan i nadahnut, susret u ambijentu izloženih radova akademskog slikara Ozrenka Mrkića, završen je slobodnim razgovorom koliko na temu Andrić - Goja, toliko i na temu stvaralac - delo. Sledeći program biće održan krajem maja o. g, o čemu će uskoro biti detaljnijih obaveštenja.
