U organizaciji Srpske nacionalne akademije i Udruženja pesnika "Desanka Maksimović" iz Toronta u petak 25. avgusta 2017. u prostirijama SNA održano je komemorativno-poetsko veče pod nazivom "Srbija je na robiji", posvećeno Petru Pajiću, nedavno preminulom znamenitom srpskom pesniku. Pre početka programa, minutom ćutanja odata mu je pošta.
O pesničkom delu "srpskog Rilkea" govorili su Pajićeva dugogodišnja prijateljica pesnikinja Katarina Kostić, pesnik i romanopisac Radovan Gajić i Živko Cerović, a poeziju su čitali: Zorica Mišić, Vladimir Stjepanović, Amra i Dimitrije Porobić, i Radovan Gajić.
"Pesnička stvarnost je večna stvarnost." - citirala je Katarina Kostić pesnika čija je poezija bila poznatija od autora.
"Poezija pobeđuje vreme. I kada se smešta u određeno vreme, poezija se događa u večnosti. Ne obavezuje je nikakav princip distance, obavezuje je princip večne istine." Poezija je večna i zato što će postojati dokle god reči postoje, kako i Sveta knjiga propoveda: "U početku beše Reč." Pesma, ako je prava, napisana je za sva vremena i ne treba je menjati, doterivati, prilagođavati nekom nazovi novom vemenu."
Kritičari su isticali da je Petar Pajić čist lirik, koji na najbolji mogući način spaja tradicionalno i moderno, istorijsko, intimno i metafizičko, težeći ka savršenstvu i besprekornom jezičkom izrazu, čistoti i harmoniji. Ta zrela i čista lirika, to Pajićevo pevanje o ljubavi, nekad naglašeno erotično, kao i pevanje o prolaznosti života, o traganjima i lutanjima, samoći, otuđenosti, ostaće u senci Pajićevih pesama koje možemo nazvati rodoljubivim.
"Kao jedan od najmerodavnijih tumača Pajićeve lirike i sastavljač prvog izbora njegove poezije, Slobodan Rakitić mi je ukazao na aktuelnost stiha Srbija je na robiji, da je sada njegovo pravo vreme, a Petar je tu konstataciju konkretizovao, kao što je to činio u svojim izjavama za štampu: 'Danas nam je na robiji ekonomija, državna politika, kultura, obrazovanje, zdravstvo, jer robujemo tuđim interesima.'
Ni u ovom razgovoru nije mogao biti zaobiđen Petrov poznati stih: Sad se svaki Srbin bije sa dve svoje istorije. Svoje verovanje, bolje reći - nadu da će prestati rat Srba protiv Srba, kakvi su bili skoro svi dosadašnji ratovi, Petar polaže u neku dalju budućnost, danas je to još uvek nerešivo, jer je srpski narod dezorijentisan, demoralisan, bez nacionalnog kompasa. Ali buduće naraštaje sačuvaće bogata nacionalna tradicija i istorija. To nigde neće pobeći i ne može nestati.'' - dodaje Katarina Kostić.
Petar Pajić je autor 13 knjiga poezije i osam knjiga proze, od kojih je jedna satirična. "Uredio je mnoge knjige, ali i stavio svoj originalni, stvaralački pečat na mnoge emisije iz kulture na Radio-Beogradu, na kojima su se obrazovale generacije mladih stvaralaca, kao i na programima Trećeg programa Radio-Beograda." - podsetio je prisutne Živko Cerović. U nastavku je dodao da rodoljubive teme i pesme zavičajne svedoče da je Petar Pajić, u traganju za svojim korenima, tragao za odgovorom o srpskoj kauzi, što bi rekao Crnjanski, koja je Srbe načinila narodom koji strada i uzdiže se iz pepela kao Feniks. Pajić je uzdigao našu rodoljubivu poeziju na visok nivo izbegavajući himničnost i romantičarski zanos. Jer - za razliku od drugih naroda - Srbi, govorio je Pajić, moraju da se stalno rvu sa svojom istorijom. Ili, kako kaže Dragan Hamović: "Ako je za sređenije i srećnije narode i njihove poezije rodoljublje anahronizam, prašna uspomena na vremena prošla, za Srbe to je tema teškog dana što nikako da prođe."
Iako je pisao rodoljubivu poeziju, mislio je da bi bilo idealno kad je uopšte ne bi bilo." - istakao je Cerović - "Srećni su oni narodi čiji pesnici kad pevaju o rodoljublju, ne moraju da pevaju o stradanju i žrtvama."
Radovan Gajić je pomenuo i skoro preminulog kanadskog fotografa srpskog porekla rođenog u Rijeci. Boris Spremo je bio legenda fotožurnalizma, i dugogodišnji član Srpske nacionalne akademije. Ovom prilikom minutom ćutanja odata mu je pošta.
Gajić nas je podsetio na Pajićev stav da je "sve motiv za pesmu" i naveo niz pesnikovih misli, koje je Petar Pajić izrekao, za razne medije tokom svog života:
"Ono što nam se sada događa može da sačeka na roman, pripovetku, novelu, ali ne može da čeka na pesmu. Samo pesma ne sme da zakasni. Ona je kao disanje. Pesma je hvatanje trenutaka. Svakodnevica u poeziji dobija opšte značenje. Otkriva se zašto sitnice život znače. Duboko sam ubeđen da vreme čitanja poezije tek dolazi. Ako je vek koji je za nama nazvan 'vekom tehnike', vek koji je pred nama biće sigurno 'vek duše'. Pesnička stvarnost je večna stvarnost."
"Ovo je vreme kad sve postaje roba, pa i poezija, pa i kultura. Znači, ovo je vreme trgovaca. Nikad se manje nije čitalo, a nikad se više nije objavljivalo. Ranije se čekalo da knjiga jednog pisca bude primljena, pa štampana; danas se plati i knjiga izađe sa znakom najcenjenijeg izdavača. Izdavačka preduzeća su postali servisi, a sve pevačice sa estrade postadoše uvažene književnice."
"Osećam da živim ne samo u drugačijem vremenu, već i u drugom gradu. Da bi nam promenili svest i mentalitet, planirano nam uništavaju tradiciju. Gde su od pamtiveka bile kafane, sada su banke; gde su bile knjižare, sada su prodavnice patika i tako dalje. To se ne dešava samo u Beogradu, tako je u celoj Srbiji. Zamislite da u Parizu sa Monmartra oteraju slikare, a otvore prodavnice obuće ili mesare. Ne možete da zamislite, naravno, a kod nas je to normalno."
"Nekada su se u elitu ubrajali ljudi koji su bili puni znanja - naučnici, umetnici, književnici, profesori univerziteta. Svi oni od kojih smo mogli nešto da naučimo i da čujemo nešto pametno. Sada su sve te umne glave zamenili oni koji imaju novac u džepu. Znači, sada se ne ceni znanje, ceni se novac. On je obično kod tajkuna, koji - najčešće - iz elitističkih salona odlaze u samice. Tajkune prate i sponzoruše, tako da se i one sada ubrajaju u elitu. Sponzoruše prate kriminalci, i tu se zavrti krug - krug se zatvara. Nažalost, u takvom vremenu živimo."
Gajić je zaključio: "U takvom vremenu je, na žalost, pesnik Petar Pajić i umro. Svojevremeno, povodom smrti Slobodana Raketića, Pajić je izjavio: "Družili smo se, a kako pesnici ne umiru, nego ostaju svojim duhom u poeziji, družićemo se i dalje." Ovo, danas i te kako pristaje uz odlazak Petra Pajića onamo odakle je duhom sveprisutan."
Kanadsko-srpski pesnici su, posle podsećanja na Pajićevu poetiku, čitali Petrove pesme, tako da su se u postpreobraženjskom Torontu čule "Srbija je na robiji", "Kad sam čitao ušima", "Čisto doba", "Ledeni breg"...
Komemorativnoj večeri prisustvovao je i novi generalni konzul Vasilije Petković. Po završetku programa izjavio je da je Srpska nacionalna akademija kruna za sve srpske organizacije u Kanadi i da tako treba da ostane. Da treba da se okupljamo u njenim okvirima što češće jer je naše istorijsko i kulturno nasleđe najefikasnije oružje za uspostavljanje dobrih odnosa i za dobijanje ugleda kod drugih država, naročito kod onih koje su moćne. Pozvao je sve prisutne da mu se obrate za sve kulturne događaje, kojima će konzulat dati podšku i za iste ponudio prostorije konzulata kao otvorene za razne programe.
