Koncept grada sunđera prvi put je primenjen u Kini i podrazumeva ograničavanje oticanja i maksimiziranje infiltracije.
Ideja se širi, pa se i u više gradova u Kanadi sprovode projekti za sakupljanje i upijanje kišnice, umesto da se pusti da u vreme jakih kiša otiče u preopterećene slivnike ulične kanalizacije.
To može ići od jednostavne sadnje drveća, do kišnih bašta, uvala, ribnjakan ili propusnim popločavanjem, koji bi trebalo da se izbore sa oko 95 odsto padavina.
U Torontu se ideja realizuje kroz zelene krovove, dok Montreal planira da razvije 30 dodatnih parkova sunđera, koji će u kombinaciji sa sunđerastim trotoarima, koji imaju kvadrate sa vegetacijom, doprinositi da ne otiče sva voda u gradsku kanalizaciju.
Kako se ističe, troškovi ovih projekata upola su manji od onih koji bi bili potrebni za podzemne radove. Dodatna prednost je i da biljke filtriraju vodu pre nego što uđe u sistem, uklanjajući tako neke od zagađivača koji se pojavljuju na ulici.
Cilj je i da se umanji šteta koju je donelo poslednjih pola veka urbanog razvoja orijentisanog na automobile, koji su umesto prirodnih prostora koji upijaju vodu, doneli nepropusne infrastrukture poput puteva i parkinga.
Neprofitna organizacija Green Communities Canada sarađuje sa drugim organizacijama kako bi pomogla opštinama da stvore zelenu infrastrukturu. Toronto je dobio pohvale za svoj podzakonski akt koji zahteva da novi objekti, sa površinama preko sve hiljade kvadratnih metara, dobiju zelene krovove na delu svojih površina.
Potencira se da zelena infrastruktura nema svojih loših strana, sem da mora da bude na velikom delu teritorije da bi imala pravi efekat. Ne poriče se da je skupa za instaliranje i da joj je potrebno malo više održavanja nego kanalizaciji.
Sa druge strane, u ogromne prednosti spada povećanje diodiverziteta, smanjenje efekta toplote, dobijanje atraktivnijih javnih prostora i veća izloženost prirodi, što doprinosi boljem mentalnom zdravlju.
