U vreme kada je inflacija dostigla 5,7 odsto, što nije zabeleženo još od avgusta 1991. godine, lepo je čuti da sve više preduzetnika i organizacija pokušava da svojim zaposlenima isplaćuje primanja koja pokrivaju troškove života. To podrazumeva da su primanja dovoljna za normalan život porodice, odnosno tolika da pokriju troškovestanovanja, ishrane, prevoza i brige o deci u svom regionu.
Podmirivanje troškova života podrazumeva da se može živeti iznad granice siromaštva, i eventualno imati i za štednju ili ulaganje u školovanje, zarad dostizanja još boljeg standarda.
Za razliku od zarade koja pokriva troškove života, minimalna zarada nije dovoljna za normalan život. U montrealskom Institutu za socioekonomska istraživanja i informacije, proračunali su da je za troškove života potrebno zarađivati 18 dolara na sat, a minimalna zarada je 13,50 dolara. Oni smatraju da bi isplaćivanje viših cena rada pomoglo mnogima, omogućilo im više slobode i bolji pogled u budućnost.
I poslodavci mogu imati koristi, jer će zadovoljni i motivisani radnici biti spremni da ostaju tu gde su, da napreduju, i da i svoj kolektiv vuku napred.
