Kome je teže kada se u porodici nađe okoreli narkoman - njemu ili ukućanima? Roditelji obično kažu da ne znaju šta da rade sa decom, da su sve pokušali i da nemaju pomoći ni od koga. Lekari i državne institucije nemaju rešenje. Zato se alternativni centri za lečenje zavisnosti nude kao rešenje.
Među takvima bio je do pre 15 godina Centar “Crna reka”, pri istoimenom manastiru gde su roditelji dovodili decu ali i odrasle ljude, plaćali mesečno propisanu svotu novca i govorili: “Radite sa njime šta hoćete samo nam ga ne vraćajte jer ne možemo ovako da živimo više”.
Prošlo je šest godina od kada je film pod radnim naslovom „Crna reka“ reditelja Gorana Stankovića podržan na konkursu Filmskog centra Srbije za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih debitantskih igranih ostvarenja. U međuvremenu je Stanković, zajedno sa Vladimirom Tagićem, uradio dve zapažene serije „Jutro će promeniti sve“ i „Sablja“, potpuno različite u narativnom pristupu a posebno u žanrovskom i poetskom smislu. Prethodno navedeno je značajno zbog bogatog iskustva u različitim televizijskim i filmskim formatima što je rezultiralo zanatski prezicno izvedenim i do kraja dramaturški uokvirenim filmom „Oče naš“, koji je nedavno premijerno prikazan na Filmskom festivalu u Torontu.
Stanković se odlučio da obradi istinit događaj koji se odigrao pre više od 15 godina u manastiru Crna reka na jugu Srbije kada se pročulo da sveštenik Branislav Peranović koristi neuobičajene metode za lečenje narkomana od zavisnosti u vidu posta, zajedničkih molitvi i fizičkog rada na poljoprivrednim plantažama organizovanih u grupe.
Postao je medijski događaj kada je procureo video snimak „batinanja lopatom“ neposlušnih štićenika manastira i saznalo da Peranović smatra da je kažnjavanje štićenika batinama i krvavim zlostavljanjem svrsishodno i delotvorno za njihovu rehabilitaciju.
Osim što je bio svešteno lice Peranović se bavio i borilačkim veštinama, voleo motore i bajkerske trke, a ispostaviće se da je umeo da uživa u medijskoj pažnji. U samom filmu medijske interpretacije događaja su ublažene, bez senzacionalizma.
U filmu pratimo oženjenog Dejana (Vučić Perović), oca petogodišnjeg dečaka, kog majka dovodi u manastir na lečenje od heroinske zavisnosti. Mesto vodi harizmatični sveštenik Branko (Boris Isaković) koji ima apsolutnu vlast nad zajednicom od oko 30 zavisnika.
Za Dejanovog staratelja određen je Mionica (Goran Marković), osetljiv, dobrodušan momak blage naravi koji će mu pomoći da se uklopi u novu sredinu. Put do izlečenja vodi kroz apstinenciju bez ikakvih lekova za pomoć protiv bolova, svakodnevni rad u dvorištu manastira, kućne poslove za održavanje zajednice.
Na samom početku Dejan svedoči surovom premlaćivanju neposlušnih članova komune koji nisu poštovali pravila. Ovakvi ekscesi postaće pravilo i kako se novi članovi regrutuju u manastirski centar prisustvujemo transformaciji Dejanove ličnosti.
Ideja reditelja očigledno je bila da kroz istiniti događaj prikaže borba glavnog junaka sa iskušenjima pred kojima se nalazio. U centru pažnje je vera u promenu osobe, a i vera i poverenje u glavnokomandujućeg Branka i prihvatanje ispravnosti njegovih nasilnih postupaka i metoda prema članovima zajednice. Sa postepenim dobijanjem moći i privilegije ta vera postaje sve postojanija.
Reditelj vešto balansira, ali ističe u prvi plan Vučića Perovića, koji izvrsno glumi Dejana, dok su Marković i Isaković svedeniji u glumačkom izrazu dajući tako prostor glavnom junaku, i zajedno sa ostalim glumcima čine uspešno zaokruženu postavku.
U ovoj psihološkoj drami sa elementima trilera nema osude onoga što je se dogodilo u manastiru, niti pojedinačnih članova zajednice. Stiče se utisak da su svi imali najbolje namere – od vođe Branka do članova komune. Izbegnuti su medijski stereotipi oko slučaja Crna reka i tako smo dobili univerzalnu priču koja se može desiti bilo gde.
„Oče naš“ je istinski iskorak u srpskoj kinematografiji i konačno imamo film koji može da bude prikazan u evropskim i američkim bioskopima. Snažne poruke i jednostavna naracija, odlično osmišljen i pre svega uzbudljiv film, pored dobrog tempa zahvaljujući kojem će lako komunicirati sa gledaocima, donosi i autentičnost u obrađivanju teme o zavisnicima kroz moralne dileme i transformaciju ličnosti glavnog junaka.
Goran Stanković je završio master studije režije na Američkom filmskom institutu (AFI) u Los Anđelesu, kog vode Džordž Lukas i Stiven Spilberg i još tri godine proveo radeći na različitim filmskim projektima kao asistent ili pomoćnik reditelja u Holivudu. Otuda se u „Oče naš“ primećuje uticaj američkog kriminalističkog filma sedamdesetih godina, pre svega onih Martina Skorsezea i Frensisa Forda Kopole.
Koristeći proveren žanrovski obrazac u kome se izgubljeni pojedinac prilagođava novoj grupi i na kraju postaje njihov predvodnik, Stanković je išao na sigurno bez stilskih eksperimenata i takozvanog „umetničarenja“ što nikako ne umanjuje njegove ukupne domete. Štaviše, na osnovu svega viđenog u ovogodišnjoj srpskoj produkciji slobodno se može proglasiti najboljim domaćim filmom kao što je to prošle godine bio „Radnička klasa ide u pakao“ Mladena Đorđevića (čudne li koincidencije) prikazanog na istom festivalu u Torontu dve godine ranije.
Piše: Dejan Šapić
