Ako bude kao Džon Vejn ovako izlazio pred teškaše sa redenikom, u jednoj ruci servis, a u drugoj forhend, nikome neće biti milo da ga vidi u pustoj čaršiji
Čudni vetrovi duvaju teniskim terenima. Masters u Rimu je sve karte izmešao, a iz špila su neke karte poispadale. Dani kada ste jasno mogli da predvidite završnicu turnira su iza nas. Možda su pred nama, ali se o tome uvek može diskutovati. Sada, kada prva četiri tenisera ili ne igraju ili lako ispadaju, zasigurno uspostavljaju novu klimu pred svima bitan Rolan Garos.
Novak, Nadal i branilac titule Medvedev su lako ispali, a Alkaraza i Sinera nije ni bilo. Sve je to brisani prostor za neke nove uspehe, lica koja ćete možda samo sada videti, a možda ćete ih gledati često u budućnosti.
Hamad Međedović je skoro sigurno ovo drugo.
No, pre nego krenem sa tom opservacijom, Italijani su bili brzi na peru da se izopraštaju od Đokovića i Rafe. Možda je i šok odradio svoje. Jedan od neznanih kolega sa "čizme" je uporno navijao za Tabila. Aplaudirao bi svaki put iz sve snage kada bi Čileanac uzeo poen Novaku, kršio je novinarski kodeks medijskog prostora na Centralnom terenu, izazivao poglede i domaćih i stranih kolega.
Nego, hajde, svakakvih ljudi ima u svim profesijama, pa i u našoj. Nije me bolelo što sam Srbin pa to gledam, nego zato što taj čovek ne razume da mu je to možda i poslednji put da u Rimu gleda najvećeg tenisera svih vremena.
Nadal je ispraćen blago, nekako su svi duboko u sebi osećali da ne može. Umno i srcem, nema toga koji nije želeo da ga vidi još koji put u glavnom gradu Italije, ali eto... Dobila se samo strepnja, jer je i Rolan Garos stavio pod znak pitanja.
A, sada, onaj apostrof u srpskoj priči u Rimu - Hamad.
Četiri igrača iz Srbije smo videli u drugom, a čak trojica ih je bilo u trećem kolu turnira.
Kecmanović i Lajović su bili na ivici da odu i korak dalje, sve se svodilo na nekoliko loptica. Šteta je, kažem, da se nije prelomilo u njihovu korist, jer su osećali teren i lopticu, bili prisutni protiv Monteira i Baeza, ali je prelomilo ono najmanje što može da prelomi.
Imali su dobre šanse i na papiru, za razliku od Međedovića.
Posle čudesnih igara protiv Alekseja Popirina i Alehandra Davidoviča Fokine, Hame je dobio ulaznu kartu za Centralni teren i spektakl za koji se verovatno spremao od malena.
Njegova hrabrost i usmerena igra su ga dovele do meča protiv Danila Medvedeva, četvrtog tenisera sveta.
Ko iz sna pozornica, "Sinceramente" od Annalise, velike italijanske pevačke zvezde, pune tribine i najveći stadion na kojem je do sada igrao.
Možda su neki mislili i da će ga pojesti momenat. Ali, nije. Ne da nije, nego je Medvedev mogao da bude pojeden.
Grupica srpskih navijača je konstantno skandirala nakon svakog poena, malo i nervirala Italijane, jer ne vole kada prednjači jedna strana. Onda ih to zagolica i počnu da podržavaju protivnika.
Ipak, to nije bilo dovoljno. Medvedev je u prvim udarcima shvatio da mora po svaku cenu da izbegava Hamadov forhend, jer je kranje ubitačan i razoran, da će tako samo brže doći do poraza.
Kako je vreme odmicalo, Međedović je bio sve komotniji, osećalo se da se ne plaši protivnika. Uz sjajne razmene i siguran servis koji je odjekivao Foro Italikom, Danil je bio sve stegnutiji, a to je rezultovalo duplim servis greškama.
Naš teniser je uspeo da se uvuče pod kožu. To je svojstvo velikih igrača. Da uz fizičku nadmoć uspe da uđe u glavu protivnika.
Samo surovo iskustvo je prelomilo u 12. gemu trećeg seta.
Tako, Međedović ostade bez četvrtog kola Rima, ali sa lepom slikom i zalogom za budućnost.
Njegov uspeh je došao u momentima kada Novak kuburi. Đoković je lako ispao, pa je Hamadova borba ostala jedina kao tračak nade da neko od nas i ostaje u Rimu.
Sve je tako bilo blizu za proboj godine.
Ma, i ovako je bio proboj godine. Ali, nema razloga da se sada stane.
Pa, tek sledi valjda ono najlepše.
Italijanski mediji su preplavili stranice sa "Novakov naslednik" i "Nova nada svetskog tenisa". Njegove slike su stajale na stranicama svake novine.
Eksponenca uspeha ide tačno onako kako bi trebalo.
Da nije bilo povreda i virusa, odavno bi mi imali od njega neko polufinale Mastersa.
Išao je od učešća na Čelendžerima do osvajanja Čelendžera, pa do ATP polufinala i titule na NextGen turniru gde je pokazao vršnjacima ko je i šta je.
Sada pokazuje i starijoj gospodi ko je i šta je.
Rolan Garos je scena gde može samo da pojača utisak. Ovo je sezona gde će se potpisati u knjigu teniskog krema, a onda kada ga zavedu teniski bogovi, neka kroji srpski beli sport po notama njegovih prethodnika i savremenika.
Samo ga je iskustvo sprečilo da pojača osećaj prisutnosti u novom, visokom okruženju.
Samo je pitanje sada dana... Ma, šta dana, sata kada će se probiti u Top 100, a onda istom dinamikom u Top 50 i Top 30.
Ako bude kao Džon Vejn ovako izlazio pred teškaše sa redenikom, u jednoj ruci servis, a u drugoj forhend, nikome neće biti milo da ga vidi u pustoj čaršiji.
Strpljivo i napred. Novi Pazar nam je dao novi plamen tenisa.
Sledi Rolan Garos, pa Vimbldon, pa US Open... Sve velike scene i brdo malih.
Arsenal je bogat, pa neka ga se boje teniski lordovi u budućnosti.
Možda i sam postane jedan od njih.
Miloš Bećagović
