Treća teniserka sveta Arina Sabalenka saopštila je nedavno u Berlinu da neće učestvovati na Olimpijskim igrama u Parizu. Prethodnih dana i nedelja i druge njene koleginice su donele istu odluku, poput desete teniserke na svetu, Tunišanke Ons Žaber, i bivše šampionke Ju-Es opena, Britanke Eme Radukanu.
"Neću igrati na Olimpijskim igrama zbog pravila VTA o obaveznom učešću na pojedinim turnirima. Morala sam da žrtvujem nešto. Previše mi je. Zato sam odlučila da pazim na zdravlje", istakla je Sabalenka.
Olimpijski komitet Srbije objavio je spisak tenisera koji idu u Pariz ovog leta i na njemu su Novak Đoković i Dušan Lajović. Na spisku su prethodno bili i Laslo Đere i Miomir Kecmanović, ali su oni odustali od učešća, pa će Srbiju predstavljati samo Đoković i Lajović.
Olimpijski teniski turnir izdvaja se od ostalih turnira na kojima profesionalni teniseri i teniserke imaju priliku da igraju, jer se održava svake četiri godine i učešćem na njemu se predstavlja zemlja.
Upravo ovaj motiv je posebno snažan kod mnogih igrača koji dolaze iz država sa velikom teniskom tradicijom, poput Rusije, Sjedinjenih Država, Australije i Češke. Ipak, pred ovogodišnju Olimpijadu, i one se suočavaju sa brojnim otkazima, a posebno se u tome ističu Rusi.
Uprkos činjenici da su ruski teniseri dobili zeleno svetlo za učešće na najvećoj sportskoj manifestaciji, iako bez nacionalnih obeležja, nakon što se mesecima pričalo o tome ko zbog rata u Ukrajini i sankcija Rusiji može, a ko ne može da ide u Pariz, prema pisanju Sportkluba, broj onih koji ne žele da igraju je veliki.
"Andrej Rubljov, Karen Hačanov i Ljudmila Samsonova neće učestvovati na Ol. Andrej je premoren, igrao je previše, a telo nije robot", otkrio je Šamilj Tarpišćev, predsednik Ruske teniske federacije navodeći razlog samo za prvog.
No, odustanje trenutno šestog tenisera sveta nije bilo ni prvo ni poslednje.
"Darija Kasatkina ne želi da ide u Pariz, tako da će Rusija najverovatnije ostati bez svog najboljeg ženskog reketa. Ni njena potencijalna zamena, Anastasija Pavljučenkova, ne želi da igra. Zato će ruska ekipa u Parizu najverovatnije biti veoma mlada. Mira Andrejeva hoće da igra", citira ruski "Šampionat" jedan neimenovani izvor.
Ono što posebno pogađa ruski tenis jeste činjenica da je većina onih koji ne žele da igraju osvojila medalje na prethodnim igrama u Tokiju, a uz to su i bili kandidati da ponove uspeh u glavnom gradu Francuske – Rubljov i Pavljučenkova su bili šampioni u miks dublu, dok je Hačanov osvojio srebrnu medalju u singl konkurenciji.
Sa trave na šljaku
Kada je reč o razlozima za neučestvovanje na Olimpijskim igrama, sudeći na osnovu izjava tenisera i teniserki, čini se da su oni koji donose odluke u svetu tenisa uložili malo ili nimalo napora da obezbede uslove kako bi se redovni raspored turnira prilagodili najvećoj sportskoj manifestaciji.
Sa druge strane, ovogodišnji organizatori Olimpijade, pak, dodatno su zakomplikovali stvari odlukom da turnir organizuju na šljaci, na terenima Rolan Garosa, a ne na tvrdoj podlozi.
Naime, olimpijski teniski turnir ove godine održaće se u periodu od 27. jula do 4. avgusta, a prethodiće mu sezona na travi i jedan od najvažnijih teniskih turnira - Vilmbldon, na čijim terenima će se igrati od 1. do 14. jula. S tim u vezi, prekratak period adaptacije tenisera i teniserki sa najbrže na najsporiju podlogu mogao bi da poveća verovatnoću zadobijanja povreda, što svakako svaki teniser želi da izbegne, a jedan od njih je i Rafael Nadal.
Španac je najavio da neće učestvovati na gren slemu u Londonu, a da će u Parizu na Igrama učestvovati u obe konkurencije - i u singlu i u dublu, zajedno sa Karlosom Alkarazom. Kako bi se što bolje pripremio, Nadal će pre putovanja u glavni grad Francuske, učestvovati i na turniru u Baštadu.
Pitanje podloge je i inače, mimo Olimpijskih igara, od velike važnosti za mnoge igrače, pa tako oni koji nisu razvili svoju igru na šljaci često se odlučuju na to da preskoče celu sezonu na ovoj vrsti podloge, uključujući i masterse i gren slem Rolan Garos. Oni koji, u obrnutom slučaju, vole da se stvari na terenu odvijaju brzo, koristeći snažan servis i forhend, neretko odlučuju da zaobiđu turnire na šljaci.
Bez zarade i bodova za rang-listu
Kao onaj koji ne spada u redovne profesionalne turnire, učešće na turniru u okviru Olimpijskih igara ne donosi poene koji bi igračima značili za poboljšanje pozicije na rang-listi – i to je još jedan razlog koji igrače navodi na odluku da odustanu od njega.
Iako teniseri i teniserke često ističu da ne razmišljaju o ovom pitanju, igra je neraskidivo povezana sa ovim sistemima i bodovi za rangiranje su, kako piše sajt Tenis365, "valuta" koja je relevantna za igrače, s obzirom na to da od njih zavisi da li će moći da uđu u glavne žrebove turnira, budu nosioci na njima i slično.
Pored toga što nema bodova za rangiranje, Olimpijske igre, takođe, ne nude zvanične novčane nagrade, čime se dodatno pojačava nezainteresovanost pojedinih igrača, koja inače nije obeležje samo ovogodišnjeg izdanja.
Slična atmosfera bila je i pred početak prethodne Olimpijade, a razlika leži samo u tome što su teniseri i teniserke u tom periodu imali opravdan razlog za koji su mogli da se uhvate, pozivajući se na tada još uvek aktuelnu pandemiju.
Ako svemu navedenom dodamo još i činjenicu da olimpijsko zlato u tenisu nikada nije imalo istu težinu i vrednost kao osvajanje bilo kojeg gren slema, onda pitanje odgovornosti za neučestvovanje igrača ne bi trebalo svaliti njima na leđa, već onima koji imaju moć i donose odluke.
Napori da se Olimpijske igre integrišu u teniski svet još uvek nisu urodili plodom, iako su Ol ponovo uvele beli sport 1988. godine. To se, sa jedne strane, može objasniti time što je tenis uglavnom individualni sport (dublovi su daleko manje gledani i plaćeni), koji se u odnosu na timske uvek nalazi na periferiji interesovanja pratilaca Olimpijskih igara.
Ali, činjenica je i da ATP, VTA, nacionalne teniske federacije, kao ni Međunarodni olimpijski komitet, nisu očinili dovoljno na promociji tenisa u okviru Olimpijade i tome da ga učine privlačnim publici, ali i igračima. Oslanjanje na sentimentalnost i osećaj nacionalnog ponosa, odnosno šansa da osvoje komad metala koji će im se okačiti oko vrata i prilika da mašu zastavom očigledno nisu dovoljni.
Đorđe Bjelanović
