Setih se pre neki dan ljudine. Ne čoveka, ne seljaka, nego vertikale s kičmom Milisava iz Prijezdića, sela gde zora još uvek ima ukus dima i tišine.
Bio je visok, koščat, oči kao potok pod snegom, hladne i jasne, lice usko, grkljan štrči, a leđa ravna k’o volovski jaram.
Na glavi šajkača, skida se samo kad se sedi na ‘ladan kamen. U torbi sve što se ne može kupiti već samo naslediti.
U ta vremena, ljudi su se dozivali s brda na brdo, jer telefon je bio luksuz a poverenje se nosilo kao amanet- jednom izgubiš, nikad ne vratiš. Ko je imao glas, imao je reč. Zato je Milisav imao stas komandira, ali reč je trošio kao da mu je zadnja.
Kad ga pitaš šta je moral, Milisav ne filozofira nego ruke pozadi, pogled negde prema Maljenu i Povlenu i rečenica koja se ne menja vekovima:
„To je ono što se mora.“
Oženio Stanu, izrodio šestoro dece, podigao kuću, zasadio voćnjak, podigao gazdinstvo. I kao što to biva – neko mora da se odrodi. Najmlađi sin, Tiosav, ima sina Milana. Mali, pametan, vredan. Posle osmoljetke, pravo u gimnaziju, pa onda u Beograd, na Pravni fakultet.
Vele: ponos dedin.
Pa deda Milisav, što nikad nije iš’o dalje od Valjeva, reši da poseti svog studenta. Mesec dana se sprema. U torbu stavlja: pršutu, duvan čvarke, šljive madžarke, kruške kaluđerke. Oblači svečanu uniformu običnog čoveka: lanena bela košulja, prsluk, gunj, pojas, čakšire, vunene čarape i opanci šiljkani. Da vidi Beograd kako izgleda poštenje.
Siđe do Valjeva, pa “Strelinim” autobusom za Beograd.
I tu počinje bajka bez srećnog kraja.
Taksisti mu prilaze kao da su menadžeri pakla. Obrijanih glavurda, bučni, sve im u vilici i vratu. Preko puta Ekonomskog fakulteta, žene u koži, štiklama i šminki debljoj od asfalta. Sve sa karminom boje krvi i noktima koji mogu da preoru parcelu. Milisav stane, pogleda, pa korakne sve k’o da usev ne upropasti, sve u stranu.
Kreće polako uz Balkansku. Dođe do semafora kod Pravnog fakulteta. Na crveno stane, na zeleno pokuša da pređe pa se vrati. Automobili lete, divlji vozači psuju a Milisav prvi put u životu ne zna kako da pređe ulicu.
Na kraju skupi hrabrost, zakorači i tada, beogradski fantom zakoči, zapišti, zaškripa.
Torba ispade.
I u prašini beogradskog asfalta prosuše se šljive, kaluđerke, duvan čvarci, pršuta….i čast.
Milisav se ne izd’ra, samo pogleda i zausti:
„Jeb’o vas Beograd, sad sam doš’o i nikad više!“
Okrete se i ode, ne osvrćući se.
Kad seljak ćuti, zemlja rađa. Kad seljak ćuti, država diše. Kad seljak ćuti, svi se kunu u „narodnu mudrost“.
Ali kad seljak onaj pravi, poslednji, istiniti, podigne glas, to više nije upozorenje.
To je presuda! Ako se jednog dana seljak podigne i kaže: „Dosta je“, neće više biti popravnog, ode sve u materinu.
Dragan Ristić
