Među 20 zemalja izvan EU koje najviše troše na pokušaje da utiču u institucijama u Briselu, našla se i Srbija, piše Dojče vele na osnovu podataka iz registra lobista. Na lobiranje u EU od januara 2017. do septembra 2018. uglavnom su pravna lica iz EU potrošila više od dve milijarde evra.
U tom periodu lobisti u Vašingtonu su potrošili 4,7 milijadi evra, pokazuju podaci američke nevladine organizacije Centar za odgovornu politiku.
Medijska kuća Dojče vele (DNj) navodi da lobisti van EU čine samo devet odsto pravnih lica u registru lobista i učestvuju sa 11 odsto u ukupnoj potrošnji na lobiranje.
Najviše novca iz zemalja van EU na uticaj u Briselu potrošile su SAD (120 miliona evra) a zatim idu Švajcarska i Norveška. Slede Japan i Kina, a Rusija, takođe značajan trgovinski partner EU, drži osmo mesto.
Srbija je na 15. mestu i, sudeći po grafikonu, u posmatranom periodu je za pokušaj ostvarivanja uticaja u Briselu dala manje od pet miliona evra.
Pravna lica iz zemalja EU, s obzirom da se propisi EU odnose na njih, razumljivo imaju mnogo veći interes da lobiraju u Briselu i zato je na listi 30 zemalja koje su najviše potrošile na lobiranje u institucijama EU samo pet zemalja van EU.
U posmatranom periodu iz zemalja van EU kompanije iz SAD i Švajcarske su na lobiranje u Briselu potrošile najviše, a sledi Norveška koja je na ukupnoj listi najvećih lobista u EU 19, pokazala je analiza DNj.
Belgija je prva na listi zemalja koje su najviše potrošile na lobiranje u EU, preko 500 miliona evra, ali su, kako se navodi, stotine miliona prijavili lobisti koji nisu iz te zemlje već je reč o konsalting firmama, kompanijama za lobiranje, udruženjima i organizacijama koje imaju kancelarije u Briselu.
Pri dnu liste 30 zemalja koje najviše troše na lobiranje u institucijama EU je Kina koja, prema rečima Dankana Frimena iz EU-Kina Centra za istraživanja Koledža Evrope, nema tradiciju lobiranja i čije kompanije ne lobiraju na isti način kao one u Evropi ili SAD.
S druge strane, kaže Rafael Kergveno iz briselske kancelarije organizacije Transparensi internešenel, ulog članica Evropskog ekonomskog prostora (Švajcarska, Norveška, Island) mnogo je veći jer direktno primenjuju propise o jedinstvenom tržištu.
"Za razliku od članica EU, one nemaju mesto za stolom ni mogućnost da glasaju o novim zakonima. Lobiranje od strane kompanija iz tih zemalja je jedan od načina uticaja na odlučivanje u EU", istakao je Kergevno.
Sa ciljem da odgovori na sve češće žalbe zbog nedovoljne transparentnosti kod donošenja odluka i uloge lobista u tome, EU je 2008. pokrenula registar lobista (registar transparentnosti), otvorenu bazu podataka u kojoj se grupe za pritisak (entiteti) registruju navodeći svoje finansije i interese kako bi imali pristup Evropskoj komisiji.
Međutim, upis u registar nije obavezan po zakonu već je na dobrovoljnoj bazi pa je u EU moguće lobirati i bez registracije.
Ne postoji kontrolni mehanizam koji će obezbediti da lobisti unose tačne i ažurne podatke.
Stručnjaci smatraju da lobisti uvek prikazuju manje sume novca nego što zaista daju za lobiranje.
Uprkos svemu tome, registar lobista je glavni izvor informacija o lobiranju u Briselu.
