Pozorišna publika srpske dijaspore Ontarija je 30. novembra imala prilike da uživa u predstavi ‘Plastika’, jednoj od naših najpopularnijih drama u poslednjih par godina.
U hramu srpskog pozorišta u Torontu, Isabel Bader teatru, maestralnu adaptaciju teksta Stevana Koprivice izvele su nadahnute glumačke veličine, Suzana Petričević i Nela Mihailović. Ovaj glumački tandem je uverljivo dočarao neobičan i spontani susret dve totalno različite žene sa Balkana, koje nesvesno povezuju ožiljci prošlosti, nastali krizama iz 90-tih, nesrećnim ljubavima, i životnim zamkama u koje upadaju žene srednjeg doba.
Milina (Suzana Petričević) je bogata udovica ne tako zavidne inteligencije koju je bivši muž, kontravezni ‘bizmismen’, osvojio prilikom kupovine luksuznog auta, dok je Katarina (Nela Mihailović), novinarka-buntovnik koja i dalje veruje u ljubav nakon par propalih veza. Dve heroine se upoznaju u teretani, gde se nude plastične operacije kao deo članarine, ali i mnogobrojni moderni njellneš programi. Njih dve nesvesno traže još jednu životnu šansu, ali shvataju da ih vreme gazi nemilosrdno.
Glumica Suzana Petričević je tokom razgovora za Novine okarakterisala ovaj komad kao ‘dramedijom’, što odlično ilustruje razmenu smeha i duboke tišine koje ove dve glumice izazivaju kod publike. Po njenim rečima, predstava pokušava da na najbolji mogući način prikaže izazove jedne prosečne žene u Srbiji.
Plastika je nažalost takođe slika i prilika Srbije koja je stala u konverzaciju dve žene koje su na pragu trećeg doba. ‘Bizmismeni’ na vlasti, novopečeni trendovi (plastična hirurgija), socijalne razlike, propast društva 90-tih, i loša situacija žena su samo neke od tema koje se prepliću a koje su opet ublažene, originalnim, balkanskim humorom.
Kao razlog uspešnosti ovog komada, obe glumice posebno ističu tekst Stevana Koprivice, koji je potpisao i tekst za popularnu seriju ‘Senke nad Balkanom’. Suzana ističe da nije morala puno da adaptira ‘Plastiku’ baš zato što je tekst kompaktan, što je dovelo do toga da njih dve slobodno odigraju i dovedu publiku do smeha, ali i do suza.
Nela Mihailović, dobitnica jedne od naših najprestižnijih pozorišnih nagrada ‘Raša Plaović’, tvrdi da se najbolja konekcija između publike i glumaca stvara kada se publika poistovećuje sa tekstom i glumcima, a to je u ovoj predstavi dešava, zbog toga što je ovo priča o običnim ljudima i njihovim patnjama.
Katarina i Milina igraju ‘produžetke’ nakon utakmica života, spadaju u Zabavnikovu rubriku ‘Verovali ili ne’, suočavaju se sa prošlošću na odvažan način ali shvataju da se neki ožiljci, posebno oni na duši, ne mogu odstraniti pa čak ni plastičnom hirurgijom. Zanimljivo je kako se Suzana Petričević, takođe i rediteljka ovog komada, podsmeva srpskoj novokomponovanoj eliti, koja se ogleda u ovom komadu u liku Katarine, tako što od elitnog njellneš centra pravi mesto u kome se glavne junakinje umesto fitnešu, prepuštaju čvarcima, rakiji, cigarama i turbo-folku.
Razlog zbog čega Suzana Petričević i Nela Mihailović imaju tako dobru hemiju na sceni leži i u činjenici da se njih dve odlično poznaju, rodbinski su povezane, ali i zato što su likovi inspirativni. Nela nam je rekla da je pravo uživanje biti u komadu sa ‘njenom Suzanom i stvarati umetnost’ što je san svakog glumca.
Jedna od poruka predstave je da se životne rane ne mogu popraviti plastikom, jer su te rane napravile ožiljke na duši, a to ni skalpeli ne mogu popraviti. Međutim kao što kaže Nela Mihailović, ako se duševne rane ne mogu u potpunosti zalečiti onda se mogu ublažiti samo ljudskom toplinom, rečju, ljubavi.
Ako niste imali prilike da prisustvujete predstavi Plastika, onda Vam toplo preporučujemo da pogledate Suzanu Petričević u mono-drami ‘Poslednja šansa’, 8. decembra u 15:30 u Heliconian Clubu u Torontu (35 Hazelton avenue).
Marko Pavlović
