Ovogodišnja izložba slika, Dubravke Matić-Mandić, akademskog vajara iz Sarajeva, njena druga samostalna u Galeriji Srpske nacionalne akademije, pod naslovom 'Putnici' (iliti 'Hod po senkama iz moje prošlosti'), u celosti je posvećena ljudima koji su, na ovaj ili onaj način, bili prisiljeni da napuste svoje domove, i tako iščupani, i na brzinu presađeni u često najsurovija okruženja, izgubili jednu domovinu, a da drugu nisu našli, postavši ljudi dvaju identiteta.
Tamo gde mnoge izložbe završavaju, njena upravo počinje: kod posledica, kada je već sve završeno, kad se prebrajaju ranjeni (ako ih ima) ili pokapaju mrtvi, kada se živi upinju da pokrenu točak zaglavljen u blatu istorije. Običanom svetu ostaje da se nosi sa posledicama, jer za uzroke niti je kriv niti će ih ikada razumeti. Ovo je priča o običnom čoveku koji najmanje traži, pa tako najmanje i dobija. Upravo je taj trenutak zaustavljen na ovim slikama. Posmatrač ne zna zašto su gradovi rušeni, zašto su krajolici sprženi, zašto su logori veći od gradova, zašto su najčešće žrtve deca, zašto se ljudi drže za ruke i beže, zašto se civilizacije pomeraju u materijalnom a ne u duhovnom smislu, zašto se novi gradovi prave od šatora, zašto onome detetu što sedi i čeka kažu da je imao sreću (budući da je jedini od cele porodice preživeo).
Kroz svaku njenu sliku pomalja se ta neumoljiva sila, taj arhi-strah, taj ođek onih događaja koji veliki ne pamte, a mali ne zaboravljaju, ta bespomoćnost svedoka besmisla, te kosmičke nepravde. Na njenim radovima, tematski se sudaraju ljudskom rukom proizvedeno zlo, koje je pola milijarde ljudi nateralo da postanu putnici-nenamernici, i da se u krhkim čamcima, pomodreli od hladnoće, unezvereni od straha i gladi, kroz susnežicu prikradaju nepoznatoj obali, i, s druge strane, ljudskom rukom ponuđeno dobro.
Pejzaž na njenim uljanim slikama sveden je na opomenu. Krnje, preteće, šiljate strukture bivših građevina obesmislene razaračkim nagonom, prostorije bez zidova, zidovi bez prostorija, pejzaž reduciran na ne-pejzaž. Oko samo beži u crnu rupu, u prazninu, u ništa između ničega. Besprizorni prizor. Opori miris spržene zemlje, sumporno žuta kao dokaz da je đavo bio tu i ostavio trag. Obrisi grada ogoljeni do mutnog sećanja, a ljudi kao na sahrani, bez suvišnih pokreta i pognutih glava. Ali, onda, opet, kao kontrapunt, svežijim bojama, oslikana priča o opstanku, o životu koji ne čeka, o maglovitoj svesti da je najgore već prošlo, i da sve mora ispočetka, mucavim koracima doduše, ali ispočetka, od onih kantica s vodom. Kao što na početku svake umetnosti stoji metafizika satkana od snova, na koncu ona postaje java protkana bolom. Neka ovo bude hommage narodu koji je samo reagovao na istoriju umesto da je oblikuje.
Milenko Mandić
BIOGRAFIJA
Dubravka Matić-Mandić je diplomirala i magistrirala na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu, na Katedri za skulpturu, u klasi profesora Alije Kučukalića i Koste Angeli-Radovanija. Od 1985. izlaže na brojnim samostalnim i zajedničkim izložbama. Godine 1989, dobitnik je dvomesečnog studijskog boravka u Parizu. Nosilac je nekoliko likovnih nagrada, uključujući ‘Grand Pridž’ na izložbi ULUBIH-a ‘Collegium Artisticum’ u Sarajevu, Bosna I Hercegovina, otkupne nagrade na Međunarodnom bienalu male plastike u Murskoj Soboti, Slovenija, otkupne nagrade na 21. salonu savremene jugoslovenske umjetnosti, na Cetinju, Crna Gora, prve nagrade za skulpturu na godišnjoj izložbi ULUBIH-a u Sarajevu; Bosna i Hercegovina i prve nagrade žirija na Jesenjoj žiriranoj izložbi u Etobiku, Kanada. Njeni se radovi nalaze u privatnim i javnim kolekcijama, kao što su Nacionalna galerija Bosne I Hercegovine u Sarajevu, Olimpijski muzej u Sarajevu, Galerija u Murskoj Soboti, Slovenija i Nacionalna galerija na Cetinju, Crna Gora.
