U galeriji SNA, tokom novembra 2018. g. Branko Mioković je imao izložbu svojih najnovijih slikarskih radova. Tim povodom saradnik NOVINA je zapisao:
U svom uvodnom tekstu ovoj očevoj izložbi, Brankova kćerka Sonja, je podvukla da je život uvek neko stanje između.
I baš tako je i deo naših života, nas koji poznajemo Branka Miokovića, i koji znamo njegove radove, u jednom svom delu, stanje između Branka i Branka. Jer, upravo to je ono što obeležava Brankov rad – Brankova kreativna nepredvidivost.
Ako smo Branka, pre izvesnih godina, ostavili u jednom istraživačkom miljeu, gde on upošljava boje i forme u nekom svom čisto simbolističkom pretraživanju, sigurno je da to nije ono gde ćemo ga danas zateći. Skup radova na ovoj izložbi je baš dokaz da ga nismo zatekli gde smo se videli poslednji put, a najmanje gde bi smo se, svojom maštom, ponadali Branku. Njegova mašta i njegova moć da tu maštu realizuje u praksi, nadmašuje naša sanjarenja o umetnikovim moćima. Ako smo ga pre trinaest godina ostavili sa simboličkom serijom platna naslovljenom Zastave (izložba 2005. godine) uvereni da će on ići dalje u tom pravcu prevarili smo se. Sada ga srećemo posvećenog pokušaju likovnog definisanja kategorije između.
Značenje te kategorije, između, podrazumeva dve krajnosti – nešto što je omeđeno dvama različitim kvalitetima. Brankova opcija, rešenje koje Branko nudi, iskazano je bogatstvom kolorita i izobličenja (varijacija forme) i svodi se na značenje između mnogih krajnosti, između brojnih kvaliteta.
Da bi nas doveo tome, da bi u nama izazvao estetsku provokaciju toga, Branko primenjuje metod sličan onome što je označeno kao kubističko viziranje prizora iz više uglova istovremeno. Ali, Branko vizira više prizora iz više uglova istovremeno dodajući tome prizvuk lirskog apstrakcionizma, što sve zajedno posmatrača uvodi u jedan izuzetno dinamičan vizuelni ambijent, na kraju, potpuno originalno, Brankov.
Ovaj osobeni pristup Branko preseca veselošću kolorita tako da ovu razigranost forme prati svežina boja, što sve ukupno gradi potpunost čarolije kompozicije. Na ovim slikama dominira liričnost simbolike, prelomljene kroz pomenute vizure posmatranog objekta, krajolika. Dinamika likovnog predloška ovde je toliko zgusnuta da bi svaki snažniji kolorit ovde izazvao mogućnost da se posmatrač zbuni i izgubi u posmatranom. Otuda su Brankovi koloristički nanosi nežni, mekani i smišljeno, prate formalne promene, menjajući slike u pozitivnom energetskom naboju s leva udesno platna pred nama.
Pred ovim platnima posmatrač se nalazi kao pred zagonetnim prizorom iz kaledioskopa, kao da su pred njime porazbijani komadići ogledala, gde je svako parče sačuvalo neki samo svoj detalj ukupne, celovite slike i nemoguće je razdvojiti parčiće od prizora stvarnosti i odraza u ogledalu, ovde, očito u pamćenju. Za razliku od kaledioskopskih lomova ovde ti navodni parčići nisu otsečeni već se koloristički prelivaju iz jednog u drugi ispoljavajući formalnu ivicu tek ponegde.
Ovakvim postupkom, Brankovo naslovljavanje radova između, dobija i potpuni smisao. Razbijanjem vizuelne strukture subjektivne tematike - bilo da se radi o delima naslovljenim samo kao prizor ili o onima pod direktnijim imenovanjem - umetnik iznova gradi, po volji svoje mašte, svet - likovni prizor. Time, u posmatraču, on pobuđuje energiju emotivne siline prizora ili prostora koji su ga izazvali da se, kao umetnik, njima pobavi kao nadahnućima.
Obzirom na izobilje, kako formalnih tako i kolorističkih, detalja u svakoj slici, uzelo bi vremena da se njima bavimo pojedinačno, pa ću samo pomenuti jednu sliku koja mi se čini kao arabeska čitavog ovog Brankovog ciklusa.
Nema više jablana likovni je narativ o izgubljenom osloncu vizuelizacije prostornog prizora. Ono što je u detinjstvu dominiralo kao, uslovno, agora, kao tačka koja, pre svega, utvrđuje neku sigurnost, u pogledu ma odakle - nestalo je. Tamo daleko, neko je drvo posekao. Ovde, na slikarskom platnu, ostao je samo koloristički san da je to bilo i da još uvek može da posluži kao tačka oslonca za građenje poetskog prostora, za utvrđivanje slike. Ali detalji, zahvaćeni u krošnji stabla koje raste kroz centar slike, kao i u okruženju drveta, prekrivaju čitav umetnikov život, a ne samo detinjstvo u sremsko-ravničarom prostoru, gde je nekada rastao jablan. Formalno, u kompoziciji, vrh krošnje stabla jablana je tamo gde bi trebalo da je sunce, tu i postoji neke prostorna igra zbunjenih formi u kojoj se mute krošnja jablana i plamtenje nekog pretrnjujućeg sunca. U uskovitlanosti boja i oblika kroz uznemirenu paletu nestali jablan je postao oslonac svakog sećanja, njegov epicentar. Fizički uklonjeni oslonac je sada poetsko središte saopštenja likovnog univerzuma slike. Umetnikov odgovor, koji se nudi i kao pitanje, jeste: da li to čujemo da nema više sunca? Možda je otuda u ciklusu i slika Apokalipsa, gde je poziciju jablana zamenio dominantni krst?
I sa enigmatikom u drugim Brankovim sikama je slično.
Predstavljanje sunca u prizorima Branka Miokovića je posebna tema. Sunce je u sedištu svake slike i uvek u centralnom gornjem odsečku slike, da ga tako nazovem u Brankovom nebu. Ovo osobeno nebo najčešće sačinjeno od dve boje – crne i neke crvene boje isprane cigle (čija je gama promenjiva prema slici) - takvo nebo nadkriljuje bezmalo svaki Brankov prizor. U tom nebu sunce nikada nije isto, njegov kolorit se menja od blještave žute, preko roza, pa tamno do plamteće sive ili do oblačasto prividne plave. Kolorit sunca definitivno prati ukupni emotivni naboj i slikara i slikanog, a to isto čini i tamnina neba. Olujno pretećom slutnjom tamno sive i crne game ovo Brankovo nebo se nadnosi nad svakim detaljem radosnih prijatnosti Brankovih prizora. Iako stisnuta i tanko pritisnuta uz sam rub slike, tamnina svojom širinom preti da u trenutku može sve da zaklopi i prekinu ma koji detalj razigranosti Brankovog kolorita. Da potpuno uznemiri pa i poništi svu radost životnosti, čime slika zadobija posebno na dramatiočnosti.
Kao i na bezmalo svakoj Brankovoj slici i ovde, na skoro svakom platnu, neizbežna je u vrhu platna grafološka simbolika - IS HS – koja naše sudbine prati od našeg prvog hleba, sa naših slavskih kolača i ikona. Kod Branka to ispisivanje postaje obavezno pod ili nad-nebo, kako ko to želi da vidi. Pod-nad tim nebom se odvija celokupna likovna dramatika prizora, koji time zadobija izgubljenu svečanost ikone. Svakoj svojoj temi, očito, Branko je pristupio kao svetinji i, otuda, svakoj svojoj temi umetnik pristupa sa nastojanjem da ostvari prizor u kome posmatrač, iako uznemiren bogatstvom forme i kolorita, može da nađe znak nade i mir ostvaren umetnikovim delom.
Iz svega je jasno da je Brankovo između pokušaj definisanja nemira uzrokovanog osećanjem da umetnik nikada nije tamo gde bi hteo da bude, odnosno, rascepljenošću bića koje nikada nije prisutno tamo gde u stvari jeste već luta; šumama - makar i samo od jednog stabla – jablana; i stepama sopstvene duše - pruženim od i oko kuće, tamo, u Manđelosu, ovamo po Ontariu i Kanadi.
Predočena dela jasno kazuju da je to lutanje uzbuđujuće nadahnuto i potsticajno. Ono govori o nepresušivosti umetničke vokacije, jer kada umetnik stigne baš tamo gde jeste, platno postaje belo, paleta postaje fraza, a kreativnost zamire sasvim. Sudeći po ovim radovima od Branka je to očito daleko, na sreću nas između Branka i Branka.
Radovan Gajić
