Scenografija jednostavna: klupe putničkog voza, recimo druge klase...(ima li još uvek takvih na šinama???)
Polazak voza propraćen zvučnom pratnjom ću, ću, ću...i priča iz nekih davnih vremena kreće. Dim nismo videli niti osetili, ali voz je krenuo polako kao što se i Milić, snishodljivo snebivao kako da, u praznom vagonu, započne razgovor sa damom koja čita. On bi hteo, onako korpulentniji, da se malo "ispruži", ali ako bi ljubazna saputnica "pazila" na njegov kofer. Usput saznajemo, zajedno sa Borkom: on, Milić napredan je poljoprivrednik, nagrađivan na nekoliko sajmova... čio je, zdrav i oran jer diše ONAJ čisti seoski vazduh....a TU je i dobra hrana... šunke ne sme da nema... a tek voda - ona prava, izvorska .
Kloparanje voza se utišava, stigli su u Beograd.
Sledeća scena je opet njihov slučajan susret, ovoga puta u autobusu. Ali sad se već "poznaju" On će u banju povodom nagradnog putovanja za DVOJE. Borka bi na more.
Ušuškani jedno pored drugog, čini se da su, i bez mnogo reči, shvatili kako su se "desili" jedno drugom u poslednji čas. Ljubav, ETO, nema veze s godinama, a tek "slučajno", oboje u prtljagu nose i svoje krštenice.
Njegov šešir je bio dovoljno velik da sakrije poljubac pristanka za nastavak zajedničkog puta. Dalje će moći i bez publike.
Putovanje i priča, trajali su taman dovoljno dugo, da nas uz pljesak aplauza, podignu na noge, razdragane i nasmejane u nekom nostalgičnom sećanju na stari kraj i neke naše, davno zaboravljene ljubavi, a ko zna, možda i neke nove.!!!
