Duško Radović: “Kad smo se zaputili u gradove, i još dalje — tragajući za početkom ili krajem, Dobrica Erić je ostao da čuva zavičajno ognjište, za slučaj da ne nađemo odgovora i de se moramo vraćati. Ovaj Robinson iz Gruže je kao priroda čiji je vernik — strpljiv i postojan”.
U četvrtak 25. aprila 2019. je u Galeriji SNA održano komemorativno veče posvećeno Dobrici Eriću, koji je preminuo 29. marta. Događaj je organizovalo Srpsko-kanadsko udruženje pisaca “Desanka Mksimović” pod pokroviteljstvom Srpske nacionalne akademije u Torontu.
O pesniku, koji se pojavio na srpskom književnom nebu 1959. i koji je u najboljem smislu te reči nastavio tradiciju srpskih seljaka – pesnika, koji su još od dvadesetih godina prošlog veka bili deo kulturnog buđenja sela, govorio je nadahnuto Živko Cerović. Pozivajući se na književne kritičare koji su o ovom narodnom pesniku pisali, podelio je sa prisutnim posetiocima i svoj doživljaj Erićeve poezije i smestio ga u kontekst sveukupne srpske književnosti, posebno narodnog pesničkog stvaralaštva.
Pesnik koji je sa samo četiri završena razreda osnovne škole stvarao bisere bez kojih se nije mogla zamisliti ni čitanka ni bukvar, pomerio je svojim životom i pisanjem krute granice između književnih pravaca i učvrstio mesto narodnog pisanja u našoj književnosti. Bio je omiljen, bio je čitan, citiran i poštovan.
“Erić će u srpskoj poeziji ostati upamćen po svom slavljenju života, po svojim ditirambima u slavu postojanja, o lepoti sveta, beskrajnosti i skladu prirode”, rekao je Cerović, koji ga je nazvao “Orfejem iz Gruže” i dodao da je i sam pisao prikaze Erićevih knjiga poezije.
“Pesničko delo Erićevo, odnosno njegova poetika, povratak je čistom lirizmu, na jesenjinovskoj liniji, naivnom i neiskvarenom pevanju, pre svega o zavičaju, ali i svetu oko njega, prikazanom u jednom pastoralnom dekoru”, istakao je Živko Cerović. Posebno se osvrnuo na Erićev odnos prema srpskom jeziku, na narodni govor, njegovu ritmiku i melodiku, koje je ponovo oživeo u svojim pesmama. Već skoro zaboravljenu rodoljubivu poeziju je vratio čitaocima i podsetio ih da su najveće čovekove vrednosti Otadžbina, Obraz i Porodica. “Duboko vezan za svoj zavičaj, Erić će uvek isticati kao najveće vrednosti ono što su uvek isticali srpski domaćini u prošlosti: iskrenost, jednostavnost, skromnost i ljudski, patriotski odnos prema svojoj zemlji i svom narodu”, rekao je Cerović.
Odabrane stihove Dobrice Erića čitali su Amra Porobić i Dimitrije Porobić.
Svoja sećanja na pesnika podelila je sa prisutnima književnica Katarina Kostić. Publiku je posebno zainteresovala sećanjem na Svetsku konferenciju o globalizmu, koja je održana u Havani pre 16 godina. Pred oko 1200 delegata iz 45 država, pred predsednikom Kube Fidelom Kastrom, naša glumica Jelena Žigon govorila je na španskom Erićevu “Prkosnu pesmu”. Prvi put je tim stihovima dirnula srca okupljenih na Brankovom mostu u vreme bombardovanja Beograda 1999. godine, a nekoliko godina kasnije je imala priliku da tim istim stihovima dotakne srce sveta.
Zbog takvog Dobrice Erića, koji je poslednje decenije svog života proveo suočen sa nacionalnom tragedijom i na nju odgovarao kritikom, otporom i prkosom, ali i verom da će dobro, kao i uvek, pobediti, veče je završio glumac Đorđije Živković govoreći, ubedljivo i prkosno, tu istu “Prkosnu pesmu”. Dobrica je i sa onog sveta uspeo da dirne naša srca.
Ja ću da gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica
Samo, požurite
što pre me razapnete
pre ću vaskrsnuti!
(Odlomak iz Prkosne pesme)
Dušica Ivanović
