Ovako ili onako osvojiti prostor, označiti ga svojim prisustvom, smisao je svakog umetničkog dela, svakog stvaralačkog nastojanja. Sa muzikom nije ništa drugačije: oglasiti se melodijom da povratno zvuk utvrdi u nama osećanje mere do kojih se granica doseglo. Otuda, ne čudi što je ovogodišnji redovni koncert hora Kir Stefan Srbin, koji je bio posvećen muzičkom stvaralaštvu Koste Manojlovića, a koji je održan u Triniti St. Pol centru, 01. juna ove godine, počet izvođenjem duhovne himne "Tebe pojem", imenovanog kopozitora, u kojoj glasovi kreću iz dubine, iz "kosmičkog bezdana", ali pošto se glase do nas, shvatamo da i tamo vlada logos i da otuda dopire saglasje Stvoritelja. Vešto prizivani elegantno zapovednim dirigentskim pokretima ruku Jasmine Vučurović, dirigentkinje i umetničkog rukovodioca hora, delovalo je da nas glasovi vode od izvora, od staništa u kome obitava onaj kome se pevaju ode, pute molitve i obraća zahvalno za blagodat života i ponovo nas vraćaju njemu osvežene duše.
Koncert je upriličen povodom 70-godišnjice smrti Koste Manojlovića, verovatno najboljeg učenika Stevana Stojanovića Mokranjca, a takođe i minhenskog i moskovskog đaka, koji je konačne studije dirigovanja završio na Oksfordu i čija biografija jednako pleni njegovim onovremenim međunarodnim uspehom kao i ostvarenjima na srpskoj muzičkoj sceni, a posebno u srpskoj muzikologiji.
U narednoj numeri "Zdravo Marijo", jednostavnije, sentimentalne prirode, u izvođenju sa nostalgičnom notom, zazivano je u nama jedno drugo iskustvo duše. Kompoziciono pažljivo proračunatim, i dirigentski još pažljivije vođenim, uzajamnim smenjivanjima ženskih i muških glasova, sticao se utisak veličanstvene jednostavnosti, pobudilo se arhetipsko iz nas, poput doživljaja prvih koraka tek prohodalog deteta kada samo krene prvi put prema majci, ne izostavljajući ni zazivanje onog sentimenta sete prvih koraka kojima se puti sa majčinog groba.
"Raduj se nevesto" je potvrdilo odličan osećaj uređivača programa za emotivni sled kod slušalaca i podiglo duh melodijom hodočasne molitve sa strogo odemerenim tonovima svečane koračnice.
Uobičajeno je bilo da na godišnjem koncertu hora Jasmina Vučurović nastupi i sama, kao solo meco-sopran, izvodeći određenu melodiju ili pesmu. Ovoga puta je to urađeno u drugačijoj formi što je bilo i veća muzička poslastica. Izvodeći "Da ispravitsja molitva moja", upevani Psalm 141, dopušteno nam je prisutvo dinamičnom razgovoru smirujućih tonova između hora i soliste. Kao znalac svoje veštine i majstor operskog pevanja, Jasmina je svoje glasovne mogućnosti prilagodila horskom glasovnom rasponu nastojeći da, istovremeno kao dirigent, izvuče najviše što je moguće u harmonijskom izrazu, tako je sve delovalo kao preseljenje na službu, u hram, i sve se pretvorilo u dirljivu muzičku celinu snažne večernje molitve na pozornici.
U harmoničnom sledu, sledećom numerom "Svijete tihi" na izvestan način "dopunjena" je večernja molitva, da bi nas jutro dočekalo posebnim proslavljanjem gospoda, jednim "Kirije" iz Afričke mise koji se najavljuje ratničkim konga bubnjevima, a koje pravoslavni glasovi uokviruju u kirie eleison. U sazvučju smenjivanja glasova hora i instrumentalne grupe, veslački ritam smenjivao je trkački ritam koga je smenjivao ratnički ritam koji se ugasio u ritmu borbenog plama iz koga je tiho zatreperio ritam molitvenog opevnog hoda - "gospode, gospode".
Dve numere, popularne crnačke duhovne muzike američkih crnaca - poreklom robova iz afrike ("Niko ne zna moj bol" i "Uskoro će biti kraj našim mukama") - koje su usledile, potpuno su uokvirile internacionalnost duhovnog dela programa gde su bile zastupljene navedene melodije ruske, grčke, i afričke pravoslavne duhovnosti. Sa druge strane ove su pesme uokvirile i drugačije muzičko-formalne pristupe duhovnosti, posebno obzirom da su, te dve, uključile džez varijantu duhovnog iskaza, dajući programu svežinu baš kako je to džez učinio sa hrišćanskom duhovnošću u opšte.
Drugi deo programa počet je takođe kompozicijom Koste Manojlovića - "Uspavanka" - jednom od melodija koju je zabeležio u vreme svojih etnomuzikoloških istraživanja po našim krajevima i objavio u kolekciji "Zemlja Raška". Program su činile i druge popularne muzičke melodije srpskog, meksičkog, grčkog, bugarskog, rusko-ciganskog melosa. Najveći broj aranžmana ovih melodija sačinio je Svetlan Milošević. Pored instrumentalnog nastupa Ljiljane Dimitrijević na harfi, koji je za svaku pohvalu, - "Uspavanka", "Arijeta" i "Tokatina" - izveden je i instrumentalni splet sevdalinki koji je potsetio na islamizaciju srpske tradicionalne pirotske i muzike carskog Prizrena, legitimizovane najvećim delom za vreme "socijalističkog razvoja".
Na publiku je najprivlačnije delovao aranžman, Dušana Suvajca i Svetlana Miloševića, popularne grčke rembetika-melodije "Deca Pireja", čuvenog grčkog pesnika i kompozitora Manosa Hadžidakisa, gde su stariji mogli da se podsete prvog izvođenja i Meline Merkuri u filmu "Nikad nedeljom" (1960.) a mlađi Alkistis Protopsalti, čuvene saradnice Gorana Bregovića i njenog raskošnog nastupa sa istom pesmom na svečanosti povodom zatvranja jubilarnih olimpijskih igara u Grčkoj 2004.
Bio je ovo koncert za svaku pohvalu bogatstvom, šarenilom, ali i ovladanošću glasova horista raznorodnim melosima različitih podneblja, izuzetan u svojoj raznovrsnosti, nenametljiv u izvođenju, opuštajući u međunarodnosti duha u oba dela programa, jednom rečju svakako najradosniji koncert od do sada viđenih.
------------------
U toku dosadašnjeg, 19-godišnjeg, rada hora Kir Stefan Srbin, pod direktorstvom Milana Dimitrijevića, doseglo se do granica sveta - ako svet ima granice - do muzičkih predložaka raznih podneblja i raznolikih etničkih zajednica, do svetova bez granica čije bezgraničje jedino muzika objedinjuje saglasjem zvučnosti, puteći harmoniju melodija jedino sa ove planete kroz vaseljenu, jer tamo gde nema atmosfere nikakav zvuk na može ni da se čuje. Shodno tome, koncertom je vladala atmosfera radosnog, otvorenog srca i takvim će biti i zapamćen. Držeći se te linije i repertoar i izvođenja numera ovog koncerta savršeno uspelo su predstavili harmonizaciju raznorodnih vibracija muzičkih slojeva sveta kako ih je i Kosta Manojlović prepoznavao. Zar nije baš takvo, otvoreno muzikom za sve svetove, bilo i srce Koste Manojlovića koji je svetom proslavio srpsku duhovnu muziku, a Srbijom proneo melodije svetskih prostora? Upravo takvim je stasalo i srce hora "Kir Stefan Srbin" - muzikom otvoreno za sve svetove.
Napokon, kako kažu reči pesnika u pesmi "Deca Pireja", "prošao sam mnogim lukama, ali nigde nisam našao luku kao luku Pireja" da i ja ne tražim dalje, slušao sam horove, bili su gromoglasni, pompezni, ozbiljni, veseli, dramatični, snažni... ali dušogrejni hor, baš kao za u srce, kakav je (naš) "Kir Stefan Srbin" nisam slušao.
I otuda, evo me opet; ko god voli muziku, a nije bio prisutan - propustio je mnogo.
Sledeći, jubilarni 20-ti koncert održaće se 06. juna 2020. u Kerner sali (Koerner Hall) Kraljevskog konzervatorija za muziku (Royal Conservatory of Music).
Radovan Gajić
Foto: Dušan Avramović
Beleška o radu Jasminih ruku
Ako je ko gledao drevne tkalje i kakvom veštinom i brzinom provlače predena vlakna kroz ćilim koji se rađa u razboju, ples Jasminih ruku uporediv je sa tima koje rađaju tkanja, samo što Jasminini pokreti uzrokuju ostvarenje nevidljive riznice boja i njihovih tonova, koji padaju na samo uho duše, ako su glasovi iznedreni po zapovednoj igri ruku Jasmine Vučurović u prostoru.
Neki dirigenti diriguju iz ramena, neki iz lakata, neki samo iz šaka, Jasminine, pak, zapovesti horu dolaze iz sveg njenog bića i njene ruke, često, povuku u kontrolisan dirigentski pokret i čitavo njeno telo dajući horu dramatičniju ubedljivost u moć glasova koje horisti treba da iznedre iz sebe.
