Svemirska stena, koja je bila 200 puta veća od one koja je zbrisala dinosauruse, udarila je u Zemlju kada je naša planeta bila još u razvoju, pre tri milijarde godina.
Da bi videli kako uživo izgleda mesto na kojem se veruje da je ovaj meteorit udario u Zemlju, naučnici su otišli u Južnu Afriku i došli do neverovatnih dokaza koji ukazuju na to da udari masivnih asteroida nisu Zemlji doneli samo uništenje, već su i pomogli da se razvije rani živi svet.
- Znamo da je nakon što se Zemlja prvi put formirala, još uvek mnogo krhotina letelo po svemiru i udaralo u nju. Ali sada smo otkrili da je život zaista bio otporan na neke od ovih snažnih udara i da je zapravo procvetao i napredovao - kaže profesorka Nadja Drabon sa Univerziteta Harvard, glavna autorka novog istraživanja.
Meteorit S2 je bio mnogo veći od najpoznatijih svemirskih stena za koje danas znamo. Onaj koji je doveo do izumiranja dinosaurusa pre 66 miliona godina bio je širok oko 10 kilometara što je skoro kao visina Mont Everesta. Međutim, S2 je bio širok 40-60 kilometara i njegova masa je bila 50-200 puta veća.
Pao je na Zemlju neposredno posle njenog nastanka, kada je naša planeta izgledala sasvim drugačije. Bila je prekrivena uglavnom vodom, sa nekoliko kontinenata koji su virili iz mora. Živi svet je bio vrlo jednostavan i sastojao se od jednoćelijskih organizama.
Mesto na kojem je S2 udario u Zemlju je najpoznatija geološka struktura i zove se Istočni Barberton Grinstoun Belt i jedno je od najstarijih mesta na svetu gde mogu da se pronađu ostaci meteorita.
Profesorka Drabon je tamo odlazila tri puta sa svojim kolegama, dok su im za petama bili rendžeri sa mitraljezima, koji su ih pratili kako bi ih zaštitili od slonova ili nosoroga, čak i lovokradica koji love po ovom nacionalnom parku.
Tražeći sitne čestice stene koje su ostale na Zemlji nakon udara, naučnici su sakupili stotine kilograma kamenja i poneli ih nazad sa sobom u laboratorije, na analizu. Profesorka Drabon je neke od najdragocenijih komada čuvala u svom prtljagu.
- Obično me zaustavi obezbeđenje, ali počnem da im pričam koliko je nauka uzbudljiva. To im postane veoma dosadno pa me puste da prođem - rekla je.
Tim je sada napravio rekonstrukciju onoga što se desilo kada je S2 udario u Zemlju. Napravio je krater prečnika 500 kilometara, a sitni delovi stene su odleteli neverovatnom brzinom formirajući oblak koji je kružio oko sveta.
- Zamislite kišni oblak, ali umesto kapi kiše, sa neba padaju delovi rastopljene stene - kaže Drabon.
- Ogroman cunami bi zahvatio svet, rascepao morsko dno i poplavio kopno. Cunami u Indijskom okeanu 2004. u poređenju sa tim, moglo bi se reći da je slab - sugeriše Drabon.
Sva ta energija bi proizvela ogromne količine toplote koja je zagrejala okean do tačke ključanja, što bi dovelo do isparenja velike količine vode. Temperatura vazduha bi skočila na čak 100 stepeni Celzijusa, nebo bi postalo crno i prekriveno prašinom i česticama.
Bez sunčeve svetlosti koja prodire kroz njih, jednostavan život na kopnu ili u plitkoj vodi koji se oslanjao na fotosintezu bio bi zbrisan.
Ovi uticaji su slični onome što su geolozi otkrili o drugim velikim udarima meteorita i onome što se sumnjalo da je i S2 učinio Zemlji.
Ali ono što su profesorka Drabon i njen tim pronašli analizirajući stene bilo je iznenađujuće - udari su razložili hranljive materije poput fosfora i gvožđa kojima su se jednostavni organizmi hranili.
- Život ne samo da je bio otporan, već se zaista brzo oporavio i napredovao. To je kao kada ujutru perete zube, ubijete 99,9 posto bakterija, ali se one do večeri vrate, zar ne? - poredi Drabon.
Novo otkriće pokazuje da su veliki udarci bili poput đubriva, pošto su posejali ključne sastojke poput fosfora širom sveta. Cunami koji bi zahvatio planetu takođe bi izvukao vodu bogatu gvožđem na površinu, što bi mikrobima dalo dodatnu energiju.
Ovo otkriće potkrepljuje sve rašireniju ideju među naučnicima da su udari u Zemlju tokom ranog perioda pomogli razvoju života, kaže Drabon.
- Čini se da je posle udara život naišao na veoma povoljne uslove koji su mu omogućili da proceta - objašnjava.
Otkriće je objavljeno u naučnom časopisu PNAS.
