Pošto su prisutni sveštenici obavili kratki pomen za dušu upokojenog, gost, dr. Milo Lompar, je otvorio izložbu dela likovnih umetnika, sabranih u kolekciji kluba "Ljudi govore". Otvarajući izložbu, nastojeći da spomene svakog darodavca u ovoj kolekciji, dr. Lompar je potsetio da su "od početka rađanja srpske kulture pisana reč i slikarstvo bile dve nerazdvojne discipline ljudskog duha, koliko u manastirskim spisima toliko i u manastirskom slikarstvu".
Predstavljajući gosta, dr. Baturan je istakao da se radi o jednom od najznačajnijih srpskih intelektualaca današnjice koji se posebno ističe svojom časnošću i jasnim beskompromisnim nacionalnim stavom posebno u oblasti kulturoloških istraživanja srpskog kulturno-duhovnog nasleđa.
Pored studija i radova koje je objavio dr. Lompar je autor kultne knjige "Duh samoporicanja" koja je sada u opticaju u svom sedmom izdanju, a za svoja dela dobio je više značajnih nagrada, kao i to da je na stalnoj meti srpskih mundijalista i globalista, naznačio je dr. Baturan, izrazivši neizmerno zadovoljstvo i zahvalnost što je, pored svega što radi, profesor dr. Milo Lompar i glavni urednik časopisa "Ljudi govore".
Pošto je lektor časopisa, Dušica Ivanović pročitala nekoliko citata iz obimnog dela dr. Lompara, gost se obratio prisutnima uvodeći ih u temu "Od srpskog stanovišta Miloša Crnjansog do duha samoporicanja srpskih globalista". Ističući da: "svaki posmatrač prilika u kojima se danas nalazi srpski narod mora sebi da postavi pitanje - zašto? Zašto su događaji imali tok kakav jesu?"
Za početak odgovora dr. Lompar je uzeo samopriznanje Miloša Crnjanskog o sopstvenoj zabludi jugoslovenstvom u preratnoj, kraljevini Jugoslaviji, gde je svom tekst Crnjanski dao proročki karakter ispisujući, da ako ne dođe do promena "sadašnja srpska komedija, neće dugo proći, a pretvoriće se u još jednu srpsku tragediju" - što se i desilo sa 2-gim svetskim ratom. Dajući pregled polemičkih tonova i intelektualnih sukoba između dva rata dr. Lompar je zaključioda "sa malo više istrajnosti, srpska kulturna politika treba da pokuša da ostvari srpski kulturni obrazac utemeljen na četiri konstante".
LOMPAR-OPLENAC-2-APR17Izlažući i obrazlažući dalje dr. Lompar je istakao: " U istorijskom kretanju srpskog naroda možemo prepoznati nekolike konstante njegovog trajanja. One podrazumevaju čvorne tačke koje su oblikovale - pod različitim uticajima i u različitim okolnostima - nacionalni identitet i predstavljale neku vrstu istorijskog prepoznavanja u vremenu. Ako bismo želeli da ih pobrojimo, onda bismo svakako morali početi od onoga što obeležava zasnivajući momenat srpske kulturne egzistencije: to je svetosavsko prosvetno predanje. Ličnost Svetoga Save, njegov osobeni pečat na istorijskom postojanju srpskog naroda svakako predstavlja početnu tačku u obrazovanju i oblikovanju kolektivnog samorazumevanja.
Da je ta ličnost ostvarila pretežan udeo u našem srednjovekovnom istorijskom postojanju vidimo i po tome što je ona spojila dve tradicije: sakralnu i svetovnu tradiciju.
Tradicija srednjovekovnog sakralnoga izraza je od Svetoga Save načinila reprezentativnu ličnost visoke umetnosti i kulture srpskoga naroda i, u isto vreme, narodna ili folklorna tradicija je još za života njegovog preuzela bitne odrednice njegovog lika i saobrazila ih jednom drugom tipu govora. U našoj narodnoj epskoj poeziji Sveti Sava se pojavljuje u paradigmatičnom obliku. Tako u pesmi "Sveti Sava i vukovi" imamo spoj između paradigmatske figure vuka, koja reprezentuje prethrišćansku starinu, i paradigmatske figure sveca koja oblikuje i određuje hrišćansku tradiciju.
To znači da je u kolektivnom samorazumevanju ličnost Svetog Save odabrana za integrativnu ličnost srpske kulture, jer ona omogućava saobražavanje različitih oblika kulturnog postojanja.
Drugi određujući momenat naše kolektivne egzistencije svakako je kosovska tradicija. Ona predstavlja istorijsku vertikalu kako duhovne tako i istorijske sudbine srpskoga naroda, pa se karakteristično pojavljuje u dva reprezentativna vida kulture srednjeg veka. Jer, postoje srednjovekovni spisi o Kosovu kao osobeno osećanje sveta koje poseduje svoje vertikalno i horizontalno prostiranje. Horizontalno prostiranje određuje čoveka u vremenu. Vertikalno prostiranje, pak, određuje čoveka u duhu.
Kosovska tradicija - što je zapečaćeno u Lazarevom opredeljenju - obeležava kretanje u oba pravca. Lazarev izbor, kao ono što oličava kosovsko opredeljenje, počiva na odluci o zemaljskom ili nebeskom carstvu. On - znamo - bira nebesko carstvo. Ali, ono što se često previđa u razumevanju kosovskog opredeljenja predstavlja činjenica da Lazar tim izborom ne uklanja bitku. Izabravši nebesko carstvo, on odlazi u borbu.
Time se pokazuje da kosovsko opredeljenje nije pasivno prihvatanje neminovnosti događaja, nego da u njemu postoji jedan aktivni ili dinamički činilac koji, obeležava njegovu unutrašnju slojevitost i tek otud opravdava poverenje u carstvo nebesko.
Treći bitan element srpskog kulturnog identiteta vezan je za istorijsku sudbinu srpskog naroda na razvođu epoha, u prelaznim dobima između srednjeg i novog veka. To je kretanje sa juga na sever i sa istoka na zapad. Ta kretanja nisu na Balkanskom poluostrvu bila retka i obuhvatala su i druge narode. Jovan Cvijić ih je nazvao metanastazičkim kretanjima. Naš najveći istorijski roman - Seobe Miloša Crnjanskog - upravo je umetnički uobličio ovu konstantu nacionalne egzistencije: Crnjanskove Seobe - rekao je s pravom Sreten Marić - nose ime naše sudbine.
Sudbina našeg naroda je unutar istorijskog kretanja omogućila da se u srpskoj kulturi obrazuju različiti kulturni modeli. To je bitno odredilo lik same srpske kulture, jer se sam kulturni oblik postojanja srpskog naroda počeo menjati i upotpunjavati.
Došlo je do umetničkog kontakta između vizantijske tradicije (pravoslavne) sa srednjoevropskom (katoličkom) tradicijom. Istovremeno je, unutar ovog istorijskog kretanja, došlo do prodora elemenata islamske tradicije u srpsku kulturu.
Ta trokomponentnost kulturnog postojanja - koju su uneli upravo pokreti ka severu i ka zapadu - ostavila je tragove i na istorijskim i na umetničkim spomenicima. Ti tragovi obeležavaju nacionalni identitet kao dinamičku a ne kao statičku kategoriju, kao nešto što se menja u vremenu, ali sasvim ne podleže vremenu. Preslojavanje iskustva je karakteristična komponenta svake kulture. Preslojavanje iskustava koja su se pojavila u srpskoj kulturi bitno su odredila njen lik. Da li je to značilo prekid sa kosovskom ili svetosavskom tradicijom?
Četvrta komponenta srpskog kulturnog obrasca bilo bi vezana za sekularno iskustvo novog veka. Kad je iskrsao pred začuđene oči srednjoevropskog sveta, prešavši Savu i Dunav - kako to lepo prikazuje Boško Petrović u romanu Pevač - na poziv habzburškog cara Leopolda I, dobivši privilegije za svoju posebnost, srpski narod nije bio, dakle, samo narod koji se sklanjao od osmanske nadiruće sile 1690. godine nego je predstavljao kolektiv koji ima svest o sebi.
Tada je zakoračio na novovekovnu istorijsku pozornicu. Suočio se sa svetom baroka i prosvećenosti, da bi se - početkom 19. veka - pojavila ideja nacionalne države. Ideja nacionalne države u skladu sa razvojem nacije kojem je najznačajniji impuls dala Francuska revolucija, bila je, dakle, potpuno saobrazna ritmovima savremenog kretanja, Ta komponenta ima naglašeno sekularni karakter."
Dr. Lompar je ukazao na mnoga smišljena i tendenciozna kretanja usmerena protiv uspostavljanja srpskog kulturnog stanovišta kroz istoriju a posebno danas od strane srpskih samoporicatelja koji se zaklinju i zaklanjaju navodnim globalističkim identitetom, i istakao je da su veoma prisutna zlurada nastojanja srbijanizacije srpstva, kao kod pominjanja Patrijarha kao "srbijanski Patrijarh". Ili su pak, primetna tendenciozna razdvajanja srpstva u vidu razlikovanja po meri vojvođanin, krajišnik, bosanac, "na šta je moj odgovor uvek drastičan: u Jasenovcu nas nisu razlikovali", zaključio je dr. Lompar.
Veče je završeno svrsishodnom diskusijom u kojoj je dr. Lompar smirenim tonom pružao uputne i intelektualno potkrepljene odgovore, na raznolika i iskričava pitanja, držeći ton diskusije na visokom naučno-pedagoškom nivou.
Mora se odati priznanje organizatoru večeri, klubu i časopisu "Ljudi govore", da odavno nije bilo ovako intelektualnog okupljanja u srpskoj zajednici (na kome su sa gomile suvišnih stolica u uglu uzimane dodatne stolice da bi mogli da posedaju svi koji su prispeli ovom kulturno-duhovnom izvoru).
