U uvodnom govoru, Dušica Ivanović je rekla:
"Danas je godišnjica početka NATO-bombardovanja Srbije. Godišnjica početka jednog apsurdnog rata sa apsurdnim posledicama. Slučajnost, ako slučajnosti postoje, htela je da večeras predstavljamo roman čija se radnja velikim delom odigrava u Beogradu nekih srećnijih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.
Želela bih da započnemo ovo književno veče odajući počast njegovim žrtvama, a da ostatak večeri bude sećanje na Beograd koji je u mnogima od nas ostavio svoj trag, omaž Beograđanima, kroz čije se odrastanje i mladost prelamao beli grad i njegova sudbina.
Junaci romana, Danica i Dimitrije, započeće svoju priču u Kameničkoj ulici na Zelenom vencu, u dvorištu Druge beogradske gimnazije. Provozaće se ulicama grada u rasklimatanim GSB autobusima, popiće čaj od nane s limunom u Šansi, a Koka-Kolu kod Pevca.
Pa, krenimo sa njima na taj put. Ovo je veče za Srbiju i Beograd, za sve Danice i svakog Dimitrija, za ljubav koja se nikada ne troši i nikad sasvim ne prestaje. Ovo je u isto vreme i prolog novog života u novoj zemlji, iz koje se Srbija i Beograd mogu jednako voleti."
O knjizi je govorila Katarina Kostić, književnik iz Toronta, bivši predesnik Udruženja "Desanka Maksimović", koja je najveću pažnju posvetila originalnoj formi, "kojoj sadržina romana nije podređena. U romanu nema ni jedne jedine suvišne reči", istakla je gospođa Kostić.
Ilija Šaula se zatim osvrnuo na položaj pisaca koji stvaraju na srpskom jeziku i pismu u rasejanju, daleko od matice i bez adekvatnog priznanja od strane matice Srbije.
Prikaz romana dala je Dragana Živić Ilić koja je rekla:
"Prolog za Dimitrija" se nije pojavio iznenadno, niti neočekivano u književnom opusu Dušice Ivanovioć. Knjiga lirske, meditativne proze "Ljuljaška", objavljena 2015. godine, donela je sa sobom nagoveštaj da se Ivanovićeva sa zvezdanog puta svoje poezije polako okreće ka proznom izrazu, ka prozi refleksivnog karaktera, u kojoj percepcija života i sveta Ivanovićeve dobija jedan novi književni izraz.
Pravac književnog razvoja Dušice Ivanović, potpuno instinktivno, u potpunosti prati razvoj slike sveta u očima samog pisca, sazrevanje pisca koji, od pronalaženja prvobitnog sebe u najčistijoj emociji, nastavlja ka meditaciji i refleksiji, da bi svoj književni izraz zaokružila u kompleksnoj umetničkoj viziji.
Knjiga o Maloj Plavoj bez sumnje nosi u sebi mnoge autobiografske nijanse. Život srednjoškolke Danice, njena mladost, njen životni put do zrelih godina - prikazuju u jednom bogatom koloritu mladost i život samog autora, ali bez namere da se ograničava samo sopstvenim uspomenama.
Autor se koristi tehnikom reminescencije, upućujući na jedno značajno i sveobuhvatno delo, koje se jednostavno zove Život i čiji smo autori svi mi podjednako. I tu se stvara ona neraskidiva konekcija između novog čitaoca i Prologa za Dimitrija.
Ivanovićeva nam, sasvim spontano i jednostavnom tehnikom, slika jedno vreme, jednu prohujalu epohu, jednu mladost sličnu našim mladostima, dobro poznate dileme, lutanja u traženju onog višeg JA, sazrevanje uz Zaratustru i okretanje Heseu.
Prihvatajući Heseovu misao kao sopstvenu, da je povest svakog čoveka važna, Ivanovićeva slika britkim kroki stilom jednu mladost, svoju, Daničinu, Dimitrijevu - isto koliko i našu. I trenutak kada se izbavitelj razapinje na krst je neminovan i zove se zrelost. Životna ili književna - svejedno.
Što se tiče kompozicione strukture romana, odmah je uočljiva podela na činove umesto poglavlja, i time kao da se upućuje na dramski karakter dela. Iako sa stanovišta dramaturgije, odnosno književne podele na žanrove, činovi deluju opravdano, u potpunosti shvatamo nameru autora da ukaže na dramsku emociju, na dramatiku životnih epizoda, te svakako, već na prvi pogled prepoznajemo 'tragičnu krivicu' glavnog junaka, trenutak 'katarze' i konačni MIR, u kome jedino može da se začne 'prolog'.
Epilog romana završava se rečju 'prolog'. U tom zatvorenom krugu između prologa i epiloga, sustiže nas misao o večnom kretanju, o nepostojanju 'kraja' iza koga ne sledi novi 'početak'. U toj ideji, 'i ovo će proći', kao i u Heraklitovom 'Panta Rei', ne javlja se misao o prolaznosti i kraju, nego ideja o večnosti i nekom novom početku".
Na pitanje kako je nastao roman i šta je to, što je za nju bilo najlepše u tom procesu nastajanja prvog romana, Dušica je specijalno za list "Novine Toronto" rekla:
"Osnova priče je lična, autobiografska, ali je roman vrlo brzo to prerastao. Potreba da rečima uobličim sopstveno iskustvo kod mene uvek postoji. Ranije je to bilo u poetskoj formi, sada se više bavim prozom.
Posle tri knjige pesama i zbirke kratke meditativne proze, ovo je moja druga prozna knjiga, a prvi roman. Proces stvaranja je zato nosio sa sobom i posebno uzbuđenje zbog nove forme. Mogućnosti su ogromne, a moje poznavanje istorije i teorije književnosti i stilistike dovoljno da zagrabim ono najbolje iz tog bogatstva.
Bilo je interesantno što se, i pored tog teoretskog znanja, u meni iskristalisala pomalo inovatorska forma romana u činovima sa dva naratora. I u prve četiri knjige ja sam se uspešno igrala rečima i formom, kompozicijom knjiga pesama i kratke meditativne proze, a sada sam to samo nastavila u formi romana.
Ne postoje prave reči kojima mogu da opišem osećaj ispunjenosti i konačnosti kad je rukopis bio završen. Neko me je pitao kako znam kad je kraj. To se oseti, nisam imala nikakve dileme gde da stavim tačku.
Knjiga je uspešno predstavljena na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu u oktobru 2016. Olivera Z. Dunjić, blizak saradnik i pisac pogovora, priredila je izuzetnu promociju na štandu Dijaspore. Za mene je to bio doživljaj za pamćenje. Moj prvi sajam na kome nisam samo posetilac, nego i autor. Beogradska glasila, posebno radio, propratili su taj događaj.
Sve moje dosadašnje knjige su predstavljene i u Beogradu i u Torontu, pa tako i ovaj roman".
Kako se osećate danas, u ovom trenutku, posle izdavanja knjige i uspešne promocije?
"Osećam se kao da sam na početku, ali sa znanjem i samopouzdanjem koje nisam imala pre ove knjige. Roman je sada za mene izazov i ja već pišem sledeći, iako pisanje poezije nisam nikada napustila. Tako u isto vreme nastaju moja buduća zbirka pesama i budući roman, koji već ima svoj oblik, svoju arhitekturu i poruku. Sada ubacujem kockice mozaika između njegovih zidova. Na isti način je nastajao i Prolog za Dimitrija. Prvo zidovi, a zatim nameštaj.”
Foto: Dragana Paramentić
