| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
|
SRPSKA ZAJEDNICA |
Petak, 26. mart 2010. |
|
Mokrinsko prvenstvo u tucanju uskršnjim jajima u Torontu |
| |
 Prošle
nedelje u srpskom centru u Misisagi prisustvovali smo jednom nesvakidašnjem
dešavanju. Vesela i vrlo druželjubiva grupa Mokrinčana, okupila se povodom
tradicionalnog takmičenja u tucanju jajima, koje se održava već godinama na dan
Uskrsa.
Na stotine jaja svih mogućih boja i veličina nervoznim pokretima bila su
isprobavana pred prijavu za ovaj veliki događaj. Još jedno kuckanje u zube,
prevrtanje …i veliki duel je počeo. Dobacivanja sa strane, smeh, navijanje bili
su sastavni deo tokom celog turnira.
Posle 2 sata žestokog nadmetanja proglašen je i pobednik ovogodišnjeg turnira,
jedanaestogodišnji dečak Nemanja Bajšanski. Opet smeh, čestitke, komentari i
analiza.
Razgovaramo sa ponosnim tatom Miloradom Bajšanskim - Mićom, znatiželjni da
čujemo nešto više o ovom turniru.
 Kako
su Mokrinčani došli do ideje da se takmiče u tucanju uskršnjim jajima?!
"Sve ovo počelo je davnih godina…posle završetka prvog svetskog rata… u selo
Mokrin nam je došao čuveni doktor Seđak, koji je uživao da pravi razne smicalice
i da organizuje razne neobične događaje", sa ponosom priča Mića. "On je skupljao
decu na trgu ispred škole i sa njima se takmičio u tucanju uskršnjim jajima.
Pobednik je bio onaj čije je jaje bilo najače - koje se nije polupalo.
Iz godine u godinu…i to je postala tradicija. Takmičenju su se pridružili i
odrasli tako da se i dan danas na istom trgu na dan Uskrsa održava čuveno
Mokrinsko svetsko prvenstvo."
Tradicija se nastavlja i u Torontu?!
"Svakako - to je svima nama u krvi. Ne možemo ni zamisliti Uskrs bez ovog
turnira. Pošto nas Mokrinčana ima dosta rasejanog po svetu a pogotovo ovde u
Torontu, mi smo rešili početkom 90 godina da nastavimo tu Mokrinsku tradiciju
ovde u dijaspori gde trenutno živimo...
 Mogu
vam reći da smo u tome i uspeli i svake godine nas je sve više i više. Mnogima
se sve ovo dopalo, tako da je sve više učesnika koji su poreklom sa prostora
bivše Jugoslavije. Svi željno očekaju kad će doći sledeća godina da nam se
pridruže u ovakvoj lepoj i jedinstvenoj manifestaciji.
Prosečna familija u Mokrinu farba oko 100 jaja za Uskrs, a ovde u Torontu imeđu
50 i 60 jaja … što nije zanemarljiv broj."
Gledala sam pripreme - vrlo je neobično posmatrati ozbiljna i zajapurena lica
dok pažljivo odabiraju "pravo" jaje koje moraju prijaviti za turnir.
Smeje se….da to je jako bitan momenat, jer možete učestvovati samo sa jednim
jajetom koji stoji kod žirija u kutiji."
Nama koji smo nevešti… otkrijte bar neku tajnu kako doći do pobedničkog jajeta,
jer kako čujem Vi ste se danima spremali sa sinom za ovaj turnir.
 "Sama
veština ispitivanja jaja je kucanje o zube, gde po zvuku ljuske jajeta možete
čuti da li je jako ili ne. Ako je onako gvozdeni zvoncasti zvuk, onda je jaje
veoma jako, a ako je onako tup i ne odzvanja, znači da je jaje veoma slabo. Ima
tu i tehnika kuvanja jaja…smeje se…ali vam ne mogu baš sve otkriti."
Ove godine u Mokrinu je bio pobednik Živica Blažić a u Torontu, kao što sam
napomenula Nemanja Bajšanski.
Posle završetka tucanijade, proslava je nastavljena do kasno uveče u Misisagi uz
4 tamburaša, bogatim vojvođanskim ručkom i naravno Mokrinčanima i njihovim
prijateljima.
Pisac ovih redova učestvovao je takođe na turniru…i evo već drugu godinu
dostigao do polufinala gde je izgubio od vrsnih Mokrinčana…izgleda da je sve to
u odabiru i onom specijalnom kuvanju jaja…ili možda tu postoje još neke tajne.
Mokrinčani se svim takmičarima i gledaocima u Torontu zahvaljuju na ovakvom
lepom događaju i druženju i poručuju "pridružite nam se sledeće godine, biće
zabavno i za vas i za vašu decu."
Ivana Đorđević |
|
"DUČIĆEVO VEČE POEZIJE U TORONTU"
SEĆANjE NA MOMU KAPORA |
| |
Kanadsko-Srpsko dobročinstvo "Jovan Dučić" priredilo je dvanaesto po redu "Dučićevo
veče poezije", ovaj put u znak sećanja na nedavno preminulog književnika,
slikara, novinara i scenaristu Momu Kapora.
 U
subotu uveče, 27 marta u prepunoj sali Srpskog centra na Diksiju sakupili su se
prijatelji i obožavaoci poznatog književnika i evocirali uspomene na njegov
književni rad, na britke i urnebesne, setne i satirične misli i reči ovog
poznatog Hercegovca. Govorilo se o njegovoj ljudskoj dimenziji "najboljeg pisca
među slikarima i najboljeg slikara među piscima", čestog i rado viđenog gosta u
srpskoj dijaspori severne Amerike, ali i širom sveta.
Uspomene na nekadašnja druženja i poznanstva sa Momom evocirali su slikar Đuro
Lubarda i novinari Živko Cerović i Slobodan Rundo.
Slikar Đuro Lubarda sećao se Mominog boravka u Torontu i Nijagarinim vodopadima.
Takođe je govorio i o druženju sa piscem u Trebinju za vreme rata u Bosni i
Hercegovini.
Novinar Živko Cerović sećao se pomoći ovog dobrog čoveka u raznim prilikama.
Slobodan Rundo je evocirao uspomene na Momine dolaske u Mostar, zajedno sa
njegovim velikim prijateljem Zukom Đumhurom. Njihovi dolasci u Mostar i Počitelj
su uvek bili veoma zanimljivi, druženja u starom delu grada, u vajarskoj
radionici Milivoja Bokića i kujunđije i umetnika Sule Ćelebića. Posebno su bili
zanimljivi razgovori i druženja u ateljeu poznatog mostarskog slikara Mirka
Kujačića. Posle njihovih odlazaka uvek su se danima prepričavali razgovori i
dogodovštine. Velika radost i zadovoljstvo je bilo slušanje priča sa putovanja
Mominih i Žukinih po svetu.
U programu su učestvovali recitatori i muzičari, Ljiljana Marković, Dragana
Živić - Ilić, Nikol Marković, Amra i Dimitrije Porobić, Rada Mičić, Saša
Samarđija, Rade Petrić i Đorđije Živković. Ovi poznati dramski umetnici, naši
sugrađani čitali su odlomke iz Mominih knjiga i priža. U toku večeri posetioci
su mogli da vide radove slikarke Ljiljane Sormaz.
 Momo
Kapor je pomagao svim našim ljudima da prebrode svoju nostalgiju za otađbinom.
Njegove čuvene priče o ljudima iz prestonice i zavičaja, sabrao je u dela "Dragi
naši", "Vodič kroz srpski mentalitet" i "Eldorado" koje je posvetio našim
ljudima u rasejanju. Budući da je povremeno i on sam živeo u inostranstvu, dobro
je znao kako da u daleke krajeve sveta svojim zemljacima rečima prenese
zaboravljene mirise iz majčine kuhinje i bezbrižni smeh mladića i devojaka u
proleće, pronicljivo ih podsećajući kakvi su, i odakle potiču. Kako je govorio,
dijasporu doživljavam na poseban način. "Srećem naše ljude, po Parizu, Beču,
Atini, Frankfurtu, Sidneju… nalazim ih na čudnim mestima Južne Afrike, u kafeima
Njujorka i Toronta, na obalama Brazila i ženevskog jezera i tu, uz vino,
podelimo njihova stara i moja sveža sećanja na zavičaj".
Momo se kroz svoja književna dela sigurno narugao našim neprikosnovenim
autoritetima, u biti nepoznatim i umisljenim. On je dobro poznavao vreme u kome
je živeo. Bio je čovek izuzetnog nadahnuća, zbog čijeg je odlaska srpska kultura
danas u pomamkanju.
Otišli su mnogi, njegovi prijatelji, prošle i ove godine, da bi knjiga neba
umnožila svoje strane. Momo se pridružio nedavno preminulim, Danku Popoviću,
Miloradu Paviću, pesniku Dragomiru Brajkoviću, koji je često boravio u poseti
našim ljudima u Torontu, kao i poznati književnik Danko Popović. Naš Momo je
otišao da druguje sa njima, ali i sa književnicima, Duškom Radovićem, Branom
Petrovićem, Bogdanom Tirnanićem i Jovanom Raškovićem i slikarima Petrom Lubardom
i Nedeljkom Gvozdenovićem, svojim velikim prijateljima, za vrijeme zemaljskog
života.
Momo je bio višestruko talentovan, uz slikarstvo i knjiženost ostavio je dubok
trag i na filmu i na televiziji. Po njegovoj ideji i scenarističkom predlošku
snimljen je film "Valter brani Sarajevo". Uz to, napisao je scenarije za filmove
"Bademi s onu stranu smrti", "Banket", "Đoli đokej", "Kraj vikenda".
Ekranizovani su njegovi romani "Una" i "Knjiga žalbi".
Posebnu literarnu zrelost Kapor je iskazao u romanima "Zelena čoja Montenegra" i
"Konte", za koje književni kritičari kažu da pripadaju samom vrhu srpske
književnosti nastale u poslednjih 50 godina.
Momo Kapor je poreklom iz istočne Hercegovine, iz kraja koji su uvek davali
dobre i plemenite ljude. Pomagao je mnoge, a posebno poznati književni časopis
iz Hercegovine "Nova zora", koji su nekada davno pokrenuli u Mostaru veliki
srpski pesnici Aleksa Šantić i Jovan Dučić, i književnik Svetozar Čorović i
njihov prijatelj Atanasije Sola. On će ostati trajno u sećanju svog naroda, jer
misao koja osvetljava nikad ne umire. Nisu ga iskvarili životni putevi, svojim
humorom je veselio sve oko sebe i širio vedrinu. Književnik i slikar Momo Kapor
je plamen na nebu naše kulture koji će večno sijati.
Ove godine srpsko dobročinstvo "Jovan Dučić" obeležilo je 19-godišnjicu svoga
uspešnog rada. Sve to vreme društvo je bilo okrenuto očuvanju srpskog jezika i
kulture, ćiriličnog pisma i bogate književne tradicije srpskog naroda.
Istovremeno članovi društva bili su veliki humanisti, pa su tako proteklih
godina dobrovoljnim prilozima učestvovali u nizu akcija organizovanim s ciljem
da se pomogne ugroženim, bolesnim i siromašnim u našoj otađbini. Tokom
devetnaest godina postojanja i u razne humanitarne svrhe podeljeno i poslano
preko $350.000. Članovi ovog poznatog društva, Hercegovci, ni u dalekoj Kanadi
nisu zaboravili svoja pradedovska ognjišta.
Slobodan Rundo |
|
Promocija knjige "Hronika Krajine”
Šta je to srpski nacionalni inters? |
| |
 Organizacija
“Kosovski zavet” u sali crkve Svetog Save na Riveru u Torontu upriličila je
promociju knjige dr Srđe Trifkovića "Hronika Krajine: istorija Srba u Hrvatskoj,
Slavoniji i Dalmaciji".
Ovaj značajni istorijski dokumenat izdala je Fondacija lorda Bajrona za
balkanske studije i promocije su održane u Kaliforniji,
Lejk Forestu, Čikagu i Otavi.
U uvodnom izlaganju Srđa Trifković je rekao da "Hronika" predstavlja prvu
studiju objavljenu na engleskom jeziku koja govori o petovekovnoj tragičnoj
istoriji krajiških Srba.
Prepuna sala crkve pomno je pratila dalje izlaganje Trifkovića o istoriji
autohtonog srpskog naroda koji je vekovima živeo na prostorima sadašnje
Hrvatske, o prodoru Turaka, odnosu sila i stvaranju i prekrajanja granica tokom
vekova na Balkanu, kao i o ustaškim pokoljima Srba tokom Drugog svetskog rata.
Trifković je naglasio i neslavne momente u istoriji Srba i pogubno pogrešnu
politiku srpskih vođa prilikom stvaranja Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca i
kasnije Kraljevine Jugoslavije, kao i standardnu promenljivu politiku velikih
sila uslovljenu samo i jedino svojim ličnim interesima, koja je potvrđena i u
slučaju napuštanja četnika Draže Mihailovića i priklanjanju Britanije
komunistima u Drugom svetskom ratu.
Trifković je naveo da se kroz istoriju potvrđivalo da je uzrok problema Srpskog
naroda bio nedostatak platforme samih Srba za očuvanje srpskih nacionalnih
interesa.
Nažalost, poslednja dešavanja u Srbiji i usvajanje Dekalaracije o Srebrenici
samo potvrđuju da srpski narod još uvek nije uspeo da nađe svoje mesto u ovom,
sadašnjem, novom svetskom poretku, naznačio je Trifković.
Mirko Stokanović
|
|
Oglasavanje Marketing
|
