| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
AKADEMIJA MIROSLAVA BATE MARČETIĆA - SEKS U SELO - AH TAJ SEOSKI KABARE!
- MR. DOKTOR - DOBRI GLUMCI, BURAN SMEH
|
SRPSKA ZAJEDNICA |
Petak, 24.
septembar 2010. |
|
NEDELJU DANA ODMORA
"NAŠ" NA KIŠNOM JEZERU |
| |
Stari "pontiak" je zadovoljno uzdahnuo, koji trenutak pre nego
što će mu se ugasiti motor ispred najlepše kućice na jezeru. Izdržao je,
mučenik, još jednu godinu u besomučnom tempu koji mu namećemo.
 Zaslužio
je ovih nedelju dana odmora, nema priče. A zaslužili smo,
valjda, i mi. Rastrgnuti između sulude korporacijske realnosti, u kojoj
pokušavamo da nekako spojimo kraj s krajem, i obaveza prema deci, kojoj
pokušavamo da pružimo mnogo više nego što je nama ikada pruženo, jedva smo
dočekali ovaj dan, dan kada ćemo se opet okupiti na Kišnom jezeru.
Jedan pogled na svetlucavu površinu vode bio je dovoljan da se prisetimo kako se
ovde svi krajevi čarobno spoje, i kako nas ovo mesto i naš srpski kamp
nepogrešivo ostavljaju u blagotvornom uverenju da je našoj deci sasvim dobro.
- Tata, da li možemo na plažu?- bilo je prvo što sam čuo kada smo izašli iz
kola.
- Možete, naravno.
- Mama, ja hoću da pecam!
- Idi, pecaj!
Sve može. Za sve ima vremena. Nikud ne žurimo.
Iako je iz auta valjalo izneti tonu stvari, pohitali smo da se pozdravimo sa
društvom. Naš crveni matori veteran je morao malo da sačeka. Tu je već bila na
okupu iskusna, uhodana ekipa, posvećene mame i tate, neizlečivi zaljublje-nici u
ono neko "naše", što nas ovde dovodi svake godine i, naravno, najlepša i
najradosnija dečija družina na svetu. Bilo je tu, svakako, i novih lica, što
našim letovanjima daje posebnu svežinu i nadahnuće.
Naš učitelj, Željko, sportista u duši, pedagog po profesiji, užurbano se
pripremao za sutrašnji prvi čas u srpskoj školi, jedinstvenoj po sadržaju,
postojanoj u tradiciji. Začeta pre dvanaest godina, trudom i zalaganjem
profesora Radomira Baturana, a eto, u punoj snazi već osmi put na Kišnom jezeru,
srpska škola za decu se menjala i obnavljala sadržaj, ali uvek ostajala
najvažiji i najvredniji motiv za naša okupljanja.
Ove godine je, Bogu hvala, bilo je više dece nego ikada u
letnjem srpskom kampu - dvadeset osmoro, a računajući i goste koji su nas
napustili na kraju vikenda, trideset šestoro! Čak ni energični uča Željko i
njegova supruga nisu sa time mogli da se nose, pa su u pomoć priskočili još neki
roditelji, svako sa svojim iskustvima i znanjima, i najstarijoj od tri grupe
pokušali da približe srpsku tradiciju, kulturu i pravopis.
- Hurry up! We'll be late for Škola! - začuh jednog devojčurka, negde drugog
dana po dolasku, kako požuruje svoju drugaricu, usred razdragane igre u vodi.
Tu nije bilo šale, u školu je moralo da se dođe na vreme. To nije bila tek tamo
neka school.
Kad bi naš strogi, ali pravedni uča dunuo treći put u pištaljku, mame i tate su
bacale iz ruku knjige i štapove za pecanje, deca skakala i, ko već nije stigao
ispred predivne centralne vikendice "Chalet", gde se nastava održavala, trčao je
k'o bez duše, da ne bi morao da ostane posle časa! "Bože Pravde" se nežno, ali
odlučno prosipala po okolnom drveću i zlatastim talasima, a reči naše divne
himne su nas sve podsećale na koga nam se valja osloniti, i kome nam valja
zahvaliti za darove kojima smo obasuti. Ovde, na Kišnom jezeru, Bog nas je
svakako zaogrnuo svekolikom milošću.
Jedan od izazova koji se odmah postavio pred našeg
učitelja i ostale roditelje, bio je da se deca, navikla da veći deo dana slušaju
i govore engleski, navedu da koriste isključivo srpski jezik. Nije to bilo baš
lako. Čućore naša deca i cvrkuću među sobom na engleskom, elegantnom, punom
jednosložnih reči, lišenom - ma, ne pomenuli se - padeža. To je prirodno, rasli
su ovde, u Kanadi. Ovde išli u školu i koliko god se mame i tate trudile da sa
njima pričaju srpski, to je tako. Ali u srpskoj školi na Kišnom jezeru, to nije
bilo dozvoljeno. Čuvamo stražu srpskom jeziku Željko i nekolicina nas uvek
prisutnih asistenata. Ne damo!
- Hey, we're supposed to speak NAŠ! - upozorila je u jednom trenutku devojčica
svog starijeg brata.
 Tradicija
srpske škole je da na tom istom, našem jeziku, jedan ili više roditelja koje
krase neki interesantni talenti, ispričaju deci nešto o svom životu i kako su te
talente iskoristili. Ovog leta je sa nama, po prvi put, bio doktor nauka Nenad
Vidović, bivši reprezentativac Jugoslavije u gimnastici i učesnik olimpijade u
Tokiju, 1964, inače stručnjak za gljive i zaštitu drveta.
Pričao je deci i odraslima o svom, iskustvima bogatom životu, o svojoj sportskoj
i naučničkoj karijeri, supruzi Uljani, takođe bivšoj gimnastičarki, i ćerki
Marini, članu jugoslovenske olimpijske alpske reprezentacije, u Albertvilu,
1992. godine.
I dok su deca uspešno prepoznavala ćirilična slova i plovila kroz vekove u
društvu Hajduk Stanka i Kneza Lazara, mame i tate su, oko stalno raspaljene
vatre, uz rakiju i meze, razmenjivale kanadska iskustva, a još više i sa mnogo
većim emocijama, svoja mnoga sećanja iz onih, sada dalekih krajeva odakle su
došli. Mostar, Beograd, Sarajevo, Niš, Tuzla... opet su se tu, nekako, kao
gomila razdraganih mališana, sastajali, pružali drumove jedni drugima, hrlili
jedni drugima u pomalo nostalgične zagrljaje, pevušili jedni drugima na uvo. Dok
su deca bila na jutarnjoj nastavi, naši vredni ribari, na čelu sa Mišom,
organizatorom Kampa, već su čistili ribu ulovljenu u ranim jutarnjim satima,
negde odmah posle svitanja, i bacali je na roštilj, razmišljajući sve vreme,
naravno, o večernjem pecanju. Vreme je u isto vreme i stajalo i jurilo, a vazduh
je bio ispunjen onim nečim... našim.
 Ali
i ta raskošna, sasvim "naša" idila, kao da je neskromno tražila za sebe još
mnogo više. Tu, odmah pored nas, plaža i maleni splav, idealan za "olimpijske"
skokove u vodu, stajali su pomalo setni naspram čudesno izvajanih oblaka i
predivne, nestvarno čiste jezerske vode. Sve dok se ne bi začula graja iz
Željkove škole. A onda, mogao bih da se zakunem da je drveće istog trenutka
počinjalo veselo da šumi, a lokvanji da nekako čudno izvijaju svoje stabljike u
nestrpljivom iščekivanju. I, koju sekundu potom, plaža bi se napunila njima,
našim nežnim izdancima.
Deca su prosto letela u zapenušalu vodu, zaposedala čamce i kanue, grabila svoje
štapove za pecanje i cikom skretala pažnju na sebe. Ukratko, nepogrešivo su
ispunjavali svoju najveću dužnost i najvažniji zadatak - da budu slatki!
Ne sećam se da su se deca, pa i sam autor ovog teksta sa
njima, ikada toliko dugo kupala. Kao da su srasli sa vodom, kao da su odrasli
tu, u društvu riba i kornjača, praćakali su se neumorno satima, sve do večernjih
sportskih aktivnosti. Maštovitim igrama i sportskim takmičenjima se završavao
"organizovani" deo dana. Ali tada je tek počinjala čarolija senki, mirisa
raspaljene vatre i sutona koji je nekom nevidljivom, ali užasno jakom silom naše
ribolovce izvodio na udaljene krajeve jezera, u potragu za onim jednim
kapitalcem o kojem će se godinama posle pričati.
 Plovili
smo zaneseno u noć, i deca, i mi, odrasli. Logorska vatra je sve više dolazila
do izraza kako je Sunce zalazilo iza drveća. Sabirali smo se oko nje, kao oko
neke oaze, ispijajući očima spokoj koji su plamenovi širili. Naše male sirene
su, jasno, nastavljale svoje igre u vodi, sve do samog mraka, sve dok ih neko od
nas ne bi malo odlučnijim glasom podsetio da će jezero i sutra biti tu. Oni
hrabriji su, pored vatre, ignorisali čak i komarce kada bi se stuštili na njih,
čim bi Sunce zašlo.
Na Kišnom jezeru sve ima neki svoj nepomućeni red, pa je tako i sa komarcima.
Stvore se niotkuda kako se smrači, ujedaju koga stignu jedno sat vremena i -
nestanu. I ti onda znaš. Dogovoriš se sa njima, pobegneš u svoju kućicu, izađeš
nakon sat, sat i po, i sve je u redu.
- Close the door, the komarciz are coming in! - blesavila se moja ćerkica,
gledajući iznutra kako se spolja, na spasonosnoj mreži, roje krvopije.
Čudesno je kako su te divne noći, zamirisane pečenim kukuruzom, brisale
generacijski jaz koji nam tako često predstavlja prepreku u komunikaciji sa
našom decom. Pecali su zajedno sa nama, igrali se i plivali zajedno sa nama, pa
i ostajali do pola noći uz logorsku vatru sa nama.
- Tata, da li mogu i ja sa tobom kod vatre? - pita me moj devojčurak, više iz
navike da stalno nešto traži.
- Da, možeš. Obuci nešto toplije.
- Stvarno? Mogu? Ne moram na spavanje?
Pa, ne moraš. Sve može. Nikud ne žurimo.
Moram priznati da sam se ove godine, izbezumljen i izmučen od obaveza, nadao da
ću u srpskom kampu biti u prilici da se odmorim u onom najsvedenijem,
najprostijem smislu. Želeo sam da ispraznim mozak i oslobodim i poslednji mišić
bilo kakvog napora.
Međutim, naš uča je imao druge planove i za decu, i za roditelje. On je vrlo
dobro znao da se mozak najbolje "prazni" kada ga ispuniš korisnim mislima i
emocijama, i da se mišići najbolje odmore kada ih uposliš korisnim aktivnostima.
Ove godine je prvi put organizovao "talent-šou" za decu, pa se onda dosetio da
bi i roditelji mogli to isto da urade.
 Tako
je "Serbia's Got Talent" dobio krila. Deca su se ozbiljno spremala za
takmičenje, vežbajući ono u čemu su bila najbolja: sinhrono plivanje, klavir,
gimnastika, zakucavanja u NBA stilu, čak i gluma. A roditelji su, pod pritiskom
neočekivane odgovornosti, odjednom skliznuli u neku dugo potiskivanu, razigranu
podsvest, prisetili se svojih nedovoljno korišćenih talenata i - podetinjili!
Deca su nas u neverici gledala, prolazeći pored velikog dnevnog boravka
Chalet-a, kako se žučno prepiremo oko toga koje ćemo pesme da pevamo, i kako
vežbamo za našu plesnu tačku!
- Ovi su potpuno crazy! - šaptali su dečaci među sobom.
Ipak, trud i malih i velikih je krunisan velikom završnom priredbom i
takmičenjem za najtalentovaniju devojčicu, dečaka, mamu i tatu. Te poslednje
večeri videli smo roditelje kako igraju valcer kao u pravoj balskoj dvorani,
čika Nenada i njegov solo na gitari, fudbalere koji ne daju lopti da padne na
zemlju, slušali master-klas majstora za skijanje, pecanje i raspaljivanje vatre,
kao i ženski vokalni sastav "Kokice"!
Deca su nas ipak zasenila raznolikošću i razvijenošću svojih talenata. Koliko
god da smo poznavali svoju decu, u čudu smo gledali kako vešto preskaču konopac,
prave elegantne figure u vodi, izvode mađioničarske trikove, igraju, veštim
prstima udahnjuju život klavirskim dirkama i urnebesno imitiraju Rasela Pitersa.
Tu noć ćemo, verovatno, svi dugo pamtiti. Naše "Kokice" i nekoliko ambicioznijih
gostiju grupe, do ranih jutarnjih sati su pevali hitove Zdravka Čolića, Bijelog
Dugmeta i mnogih drugih, dok je izmaglica plutala tik iznad jezera.
Skoro da sam mogao da čujem našeg starog asa, umornog šampiona, za koga smo se
nadali da će nas prevesti nazad u Toronto, kako tužno uzdiše kada smo počeli da
ga punimo stvarima. Porodice su oklevale da krenu, kao da su svi ignorisali
činjenicu da je poslednji dan. Treba li reći - deca su se kupala. Rastanci su
bili dugi i dirljivi. "Oj drugovi, je l' vam žao...". Ma kakvi žao! Eto nas opet
ovde, sledeće godine. Dok je god tog magičnog, nezamenjivog "našeg", biće i nas,
ma gde bili.
U ime Naše velike letnje porodice, predivnih "kampera", porodica Todosijević,
Vukmanović, Tubić, Bojić, Sergejev, Galić, Čokanović, Mašić, Vidović, naše drage
baka Cane, Filipa iz Montreala, Pjera iz Francuske (koji nam se svima obratio na
srpskom u okviru talent-šoua) i naših "vikend" gostiju,
Nikola Živojinović |
|
PROMOCIJA ZBIRKE PESAMA DUSICE IVANOVIC – LAVRNIC
SRCE MOG SRCA |
| |
 U
prepunoj sali SKUD-a “Oplenac”, održana je 17. septembra, promocija prve zbirke
pesama naše sugrađanke Dušice Ivanović – Lavrnić.
Promocija zbirke pesama održana je u dirljivom strpljenju prisutnih ljubitelja
poezije koji su pratili izvanredno osmišljen program.
Gosti večeri su bili, Dr Radomir Baturan, recezent zbirke pesama, Đorđo Vasić,
tehnički i umetnički urednik. Stihove su govorili Dragoslav Bogićević, Rade
Mičić, Mila Atanasković i poetesa Dušica Ivanović – Lavrnić. U muzičkom programu
su učestvovali Dragana Stošić, sopran, Miloš Dobranić, gitara i Aleksandar
Bojičić, gitara.
Čitajući ove pesme čovek uživa, one podstiču na razmišljanje i pružaju utočište
od svakodnevnice. Njeni stihovi su zreli, stihovi koji će ostaviti značajan trag
u srcima njenih čitalaca. Iz njene poetske radionice izlaze stihovi u kojim
pesnikinja slika strah od samoće, promišlja o bivstvu, beleži treptaje svoje
duše…
Dr. Rade Baturan nazva njenu poeziju poezija ljubavi i svetlosti, “Pesme su
duboko doživljene i dugo nošene u skrovistu povratka samoći. to su ujedno pesme
i života i odbola ljubavi, stopljene ekstazom i emfazom ljubavnih osećanja
doživljenih celim bićem pesnikinje. Ova je poezija proosećanje ljubljenog bića,
ali ništa manje nije ni promišljanje života kroz sferu ljubavi, i sve je to
stameno iskazano: istovremeno i suptilno istesano trenutno osećanje i iskresano
promišljanje života kroz ljubav – oboje za trajanje. U Dušičinim pesmama to je
Ljubav iskona, a ne flerta. Njena poezija je stvarana i čuvana kao najveća
tajna. A kada je prerasla personalnost, zablistala je impersonalnošću nas koji
je čitamo: jednostavno, sveprisutno i svevremeno – kao sve univerzalno.”
Zbirka pesama ima sedam zaokruženih celina, Značenje tajne, O ljudima i
zvezdama, Putovanja, Srce mog srca, U ogledalu, Kartografija i Buđenje.
Kako reče u svome pogovoru književnik iz Beograda, Vasa Radovanović, “ da
Dušica, poput vajara svaku pesmu, svaki stih filigranski tečno vaja do
najsitnijih detalja, zato je njena poezija sinergija čulnog i nadčulnog, fizike
i metafizike. Samo duboko proživljena pesma ima snagu i moć da čitaoca bez
pogovorno uvuče u pesnikov svet. Samo dobra i iskrena pesma ostavlja trag.
Dušica je uspela da uspostavi pravu ravnotežu u svojoj knjizi.”
Pesnikinja Dušica Jovanović – Lavrnić rođena je u Loznici 1960 godine.
Diplomirala je srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti, lektorsko –
redatorski smer, na Filoloskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radila je kao
lektor, novinar i profesor srpskog jezika u našem prestonom gradu. U Kanadi živi
od 1998 godine. Radi u kompjuterskoj industriji, nastavnik je u školi srpskog
jezika i sarađuje kao lektor u časopisu za književnost i kulturu Ljudi govore.
Slobodan Rundo |
|
Oglasavanje Marketing
|
