| |
|
|
Linkovi
|
Kamera
Borisa Spremo
|
|
Ribolovačke priče sa reke Džordž - PROMOCIJA KNjIGE - BOŽIDAR ŽIVANOVIĆ -
PUTEVI EMIGRACIJE - Aukcija slika i živa svirka - CCHR - preventivu AIDS-a
u Srbiji
|
SRPSKA ZAJEDNICA |
Petak, 17. decembar 2010. |
|
500 KM
SPUŠTANjA RAFTOM NA SEVERU KANADE
Ribolovačke priče sa
reke Džordž |
| |
 Njih
petorica; Aleksandar Gusev(Sale- Mudrac) , Radmilo Aničić(Rade - Genije),
Predrag Stojković (Peđa-Car), Konstantin Hadžiristić (Hari- Savesni) i
Milijan Lukić (Kiki- Strašni) spustili su se 500km. dugom rutom rekom Džordž
na raftu. Bilo je puno uzbuđenja, nestvarnih predela i ljudi. Napunili su
srce i dušu.
U nekoliko narednih brojeva objavićemo mnoge stvari koje su doživeli i
videli. Opustite se i uživajte.
 Ovog
puta priču nam priča Peđa. U društvu je poznat kao ribolovac kome nema
premca (sem Japanaca… ali o tome ćemo drugom prilikom). Međutim ovog puta je
prevazišao i samog sebe, oborivši svoj sopstveni rekord u pecanju… a možda i
ontarijski (nismo još proverili).
Ono zašta je dobio priznanje od cele ekipe je da je svoj zadatak završio van
svih očekivanja - drugarima je obezbedio taman onoliko ribe, koliko je bilo
potrebno za jedan dobar obrok (za svako drugo veče/ tri nedelje).
Da ova priča nije u fazonu "ribolovačkih priča", potkrepićemo njegov iskaz i
fotografijama. Peđa, Care, pokloni se i kreni…ali molim te da sve bude
verodostojno i autentično.
"Ma šta da ti kažem… nema laži nema prevare… na ovom putu dešavala su se
mnoga "čuda". Što bi reko Genije 'plovili smo sa Anđelima i Božijom
pomoći'…a vala i pecali izgleda uz njihovu podršku.
Čim smo sleteli hidroavionom iz Shefervill-a Hari i Kiki su počeli da duvaju
raft, Sale se zamlaćivao sa stvarima (to je inače bila najveća vežba), Rade
je meditirao i proveravao pod kojim su uglom zemljine magnetna linije, a ja
reko daj da zabacim koju, da vidim kakva je dubina, dno i voda. Na prvi
zabacaj mi je varalica malo otišla na stranu, valjda od uzbuđenja (jer sam
bukvalno sanjao kad će doći taj trenutak da počnem da pecam na De Pa reci i
kasnije na Džordžu).
Skoncentrisao sam se maksimalno i zabacio ponovo. Počeo sam da "vučem"
varalicu kad se štap savi kao da je povukao podmornicu. "Iskusno" sam dao
"kontru" i video da se nešto veliko upecalo. Odmah sam viknuo da imam ribu i
svi su iznenađeno skočili, ostavivši momentalno sve što su radili".
 Da
li je i Rade skočio? Znam da kad on uđe u duboke misli da ga je teško
"dozvati"
"Nećeš verovati ali on je čak bio među prvima. Bili su jako skeptični i nisu
baš očekivali da će biti tri riblje večeri (koliko smo planirali kad smo
pravili jelovnik) a kamoli iste večeri po sletanju. Pretpostavljam da su se
već pripremili kako će dušu da mi pojedu… ali izhod je bio fascinirajući… pa
čak i za mene.
Sale je odmah dohvatio meredov i znalački čekao da privučem ribu. S obzirom
da sam stavio najlon za 10 kg nisam imao problema da je izvučem. "Borba" je
trajala desetak minuta i štuka od 6 kila ubrzo je je bila na obali".
A ti si kao slučajno stavio najlon, ni manje ni više nego za 10kg?!
"To ti je sada već pecaroški instikt, iskustvo, male tajne… procena
situacije je ovde vrlo bitna. A ja sam ti inžinjer. Kod nas se rade precizni
proračuni pa ti to nekako uđe u krv te primenjuješ gde god možeš.
Nije valjda da praviš tabelice o odnosu najlona, varalice i viska na
svemirsko kretanje planeta?
"Ne. Za tabelice je zadužena naša drugarica Marina, inače isto vrsni
pecaroš, a za svemir Rade".
Dobro, da se vratimo na štuku. Šta se sa njom desilo?
"Riba je bila prevelika tako da sam razmišljoa da je pustim nazad. Međutim
kad sam to spomenuo momcima, zamalo što me nisu linčovali. Glad čini čuda.
Riba je uletala totalno neplanirano. Nisam znao šta da uradim s njom, jer
smo imali ceo dan veslanja a nisam želeo da je nosim nespremljenu. Odlučio
sam da naparavim filete i odmah da ih usolim i uvaljam u brašno... onako
domaćinski.
Naravno smesa i cela organizacija oko kuvanja je već bila spremna. Imao sam
posebnu zip - lok kesicu sa brašnom već spremljenim za ribu, peršuna,
limunovog soka, morske soli, specijalnog začina (mala tajna) tako da kad god
je spremanje startovalo kesa sa naznakom "Riba" se vadila i svi su znali gde
je".
 Kako
je izgledalo to spremanje večere, obzirom da ste ceo dan veslali,
pristajali, raspakovali se, presvlačili…pa onda one silne Harijeve bube…
"To je bila posebna avantura. Najveći problem su naravno bili ti komarci i
crne bubice. Nosili smo mreže i rukavice po ceo dan. Naveče ih je bilo
najviše. Međutim kada se spremala večera, moralo se izaći na megdan pa kom
obojci kom opanci. Sale je uvek bio najveća žrtva. On je bio tu za svaku
večeru. Obično su momci spremali šatore, palili vatru, duvali dušeke, dok
sam ja čistio ribu. Moralo se dobro voditi računa gde se spremaju ostatci od
ribe s obzirom na crne mede koje smo viđali usput. Inače očekivali smo i
njihovu posetu i često razmišljali šta ako?! Međutim naša veza "odozgo" ih
je držala podalje od naših kamp mesta.
Kad je sve bilo spremno onda je padala odluka da li da pržimo filete,
kotlete, ili novi specijalitet koji smo izmislili - pljeskavicu od ribe.
Riblju čorbu neću ni da spominjem, jer je to bilo pod obavezno svako ve če…
što bi ovi u Srbiji rekli …vrh brate vrh.
Obično smo večerali u šatoru Eureka - kuhinji gde smo bar malo bili
zaštićeni od letećih projektila. Tu smo mogli da skineme mreže, čak i jakne
i da malo danemo dušom. Obično je ritual počinjao "mučenicom" (stara
sokolova rakija) i kad nje nestane (bilo je predviđeno pola litara dnevno)
onda je počinjala večera, obično riblja čorba pa zatim sve ostalo. Mislim da
smo bolje jeli na Džordžu, nago poslednjih godinu dana u svojim kućama. Ovo
mogu reći slobodno jer znam da naše žene neće čitati ovaj izveštaj.
Umesto planirane tri riblje večere mi smo imali deset. Bukvalno svaki drugi
dan je bilo ribe. Hari je (napokon) priznao majstorstvo i počeo je da mi se
klanja svaki put kada mi se obraćao.
Koju vrstu ribe ste jeli najviše?
Najviše je bilo pastrmki (rainbonj i bronjn) a zatim štuka pa arctic char.
Ribe je bilo taman toliko koliko nam je trebalo. To je Rade sredio preko
svoje veze sa svevišnjim.
Priča se po severu da je pecaroški svet dobio još jednog člana?! Doduše još
savlađuje veštinu držanja štapa ali je izgleda na putu da ugrozi neke
rekorde. O čemu se radi?
Da. Na moju veliku radost uspeo sam mog druga Radeta da opčinim ovim sportom
tako da je imao par vatrenih krštenja. Jedno od njih je sledeća situacija -
svi smo bili na raftu pripremajući se za pristanak uz obalu, kada sam ja
zabacio ispod jednog prelepog ušća. Kad je riba zagrizal odmah sam znao da
je monstrum (da sam bio na moru bio bih siguran da je ajkula). Počela je
borba i riba je išla čas na jednu stranu rafta čas na drugu. Plašio sam se
da je ne izgubim jer te večeri nismo imali ništa zgodno da spremimo.
 Primetio
sam das u svi željno iščekivali ishod "bitke" i verovatno su već počeli da
razmišljaju da li je bolje pržiti na roštilju ili u ulju. Međutim moje
mišljenje je bilo da nema šanse da se ovko nešto izvuče na najlon, i već sam
krenuo da ga kidam. Ali Rade nije delio moje mišljenje i kada je riba bila
blizu rafta (otprilike metar) on je skočio sa meredovom i uhvatio je. Svi
smo mislili da će da ispadne iz rafta, obzirom kakav je to bio maestralan i
požrtvovan skok. Srećom bilo je plitko pa bi ga nekako već izvadili. Međutim
Rade je sa velikim žarom izvadio ribu i tačno sam osetio da ovim činom ulazi
u klub ribolovaca (ja još uvek treba da položem za doživotnu članarinu).
Opiši nam koji je to osećaj kada ploviš nekom rekom u bespuću severa, tišini
koja se "čuje"… i pecaš?
Teško opisiv. Kada zatvorim oči i vratim tu sliku obuzme me neizmeran mir…
naježim se od lepote i snage prirode.
Pecanje na De Pa reci i kasnije na Georgu je zaista doživljaj posebne vrste.
Poseban je osećaj, ne samo što ima dosta ribe, nego što pecaš na mestu gde
niko nikada nije pecao. Nema se puno vremena da se "traži" riba, nego se
peca kada se ima vremena. Međutim kada zabaciš varalicu, u toj nestvarnoj
divljini… sve nestaje. Gubi se osećaj materije i protoka vremena. Postaješ
jednostavno deo obale, reke, brda, neba. Potpuno sam smiren ali osećam da mi
adrenalin polako klizi kroz vene. Očekuješ da trzne … i već spremaš priču
koju ćeš da ispiričaš po povratku kući, jer kakav je to ulov ako ga ne prati
dobra (začinjena) priča. Svaki novi dan je nova priča.
Malo te bije glas da si zabušavao kod veslanja na račun pecanja. Da li je to
istina ili trač?
Pa moram priznati da ima malo istine. Jednostavno nisam mogao da odolim a da
ne probam kako je to pecati u raftu koji je u pokretu. To je jednostavno
posebno iskustvo. Ne zato što ja ne veslam, jer to prepuštam "Golijatima",
nego što zabaciš, gledaš niz reku, vidiš u daljini kako se gubi iza nekog
brda. Sve što u tom trenutku misliš je, da li je riba prošla pored mamca i
da li ga je videla, ili se možda i ona zagledala negde.
To ti je kao da gledaš 3D film. Ti si statičan, sediš u raftu,a pored tebe
promiču slike. Neopisiv osećaj. Toliko se sjediniš sa prirodom i tim ludilom
od harmonije da imaš utisak da možeš da komuniciraš sa njom.
Pomenuo si mi da je mali Henri na tebe ostavio najveći utisak i da izveštaji
o pecanju gube smisao ako se on ne pomene jer je on najsuptilniji deo priče.
Da, Henri je zaista jedan poseban lik. Čovek u telu devetogodišnjeg dečaka.
Verovatno je zbog uslova života, morao "brzo" da poraste. To je dečko čiji
roditelji imaju ribarski kamp. Mi smo jednog kišnog dana, pred mark,
zakucali na njihova vrata, s molbom da nam odobre da podignemo štaore na
njihovoj zemlji. Em smo imali loše vreme em je cela obale gde smo pokušavali
da nađemo kapm mesto, bila totalno nepreistupačna. Nismo imali izbora: ili
da nas prime ili da nastavmo po mraku da veslamo. Ljubazno su nam ponudili
jednu kućicu da tu prenoćimo. To je za nas bio hotel sa 7 zvezdica posle
svega što smo proživeli.
Sutradan sam pošao sa Henrijevim ocem i stricem u pecanje na losose. Pre
polaska Henri me je pitao šta smo do sada jeli od ribe i ja mu rekoh. On
reče da s obzirom da nismo jeli losose, on će ako ga danas upeca da nam ga
pokloni. I zamislite šta? On je jedini upecao lososa. Ponosno mi ga je
poklonio. Te večeri smo imali sašimi od lososa. Ostatak smo ispržili.
Bilo je zaista mnogo događaja, ali mislim da su ovi koje sam vam rekao
najinteresantniji. Mogao bi danima da pričam. Naše žene će više da polude
slušajući po deseti put naše priče…a meni se čini da mogu bezbroj puta da se
prisećam svega što nam se dešavalo, jer svaki put dok pričam u mislima
plovim po toj reci i tom beskraju.
Ivana Đorđević
Nastavlja se... |
|
PROMOCIJA KNjIGE - BOŽIDAR
ŽIVANOVIĆ
PUTEVI EMIGRACIJE |
| |
 Poslednjih
godina u našoj sredini postaju zapaženi prozni pisci, mada će oni brojno
biti uvek u velikoj manjini u odnosu na pesnike. Žanr kratke priče, veoma
priznat i popularan u Severnoj Americi, sve je privlačniji i za pisce, u
ovom slučaju srpske, koji pišu na drugim jezicima, a žive na ovom tlu.
Žanr kratke priče nimalo nije lak kao što za laike može da izgleda. Pored
talenta, veliku ulogu igra majstorstvo, ispečen zanat u kompoziciji takvog
književnog žanra.
Možemo se pohvaliti da među nama imamo jednog majstora kratke priče,
iskusnog pisca, čije su knjige dospele u mnoge biblioteke ne samo u Srbiji,
već i u Severnoj Americi. Sa svojom petom knjigom kratkih priča, pod nazivom
“Putevi emigracije”, koja je ustvari izbor iz dosadašnjeg proznog opusa
Božidara Živanovića, ovaj pisac se predstavlja brojnim čitaocima, u svom
najboljem svetlu, odnosno "u dobroj tradiciji klasika srpske priče", kako je
to rečeno o njemu na predstavljanju knjige u Torontu.
Zaljubljenici dobre knjige ispunili su prostor naše poznate knjižare
"Srbika" u petak, 10. decembra. Pravi ambijent i prava atmosfera za potpunu
usredsređenost, vrednovanje i negovanje pisane reči, posebno prozne, koja
zahteva punu pažnju.
 U
ime organizatora, Srpsko-kanadskog udruženja pisaca "Desanka Maksimović",
uvodnu reč u ovo ozbiljno i sadržajno književno veče, dala je Dragica
Veljović Braunštajn. Pošto je predstavila autora knjige priča Putevi
emigracije, istakla je poznatu činjenicu da je priličan broj članova našeg
Udruženja profesionalno u tehničkoj struci; uglavnom su to elektroinženjeri
koji su se uveliko dokazali kao pesnici ili prozni pisci. Neki od njih su
članovi esnafskih književnih udruženja. Živanović je član Društva
književnika Vojvodine. Prve četiri knjige su mu izdate u Novom Sadu, a peta
u Beogradu. Počeci njegovog stvaralaštva vezani su za Sarajevo, gde je
proveo najveći deo svog života i bio povezan sa filmom.
Zatim je, kao medijator programa, Dragica Braunštajn pozvala autora da
pročita jednu svoju priču, Njegov izbor nimalo nije bio slučajan. Prva priča
u knjizi, pod naslovom "Kako je otišla Lili", što je i naslov njegove treće
po redu knjige, uključila je i auditorijum u tu priču, u vidu svedočenja.
Junakinja priče, Ljiljana Žikić, doselila se u Toronto devedesetih godina
prošlog veka i nekako je ostavljala svuda trag svojom harizmom, lepotom,
estradnim talentom, a u biti je ponajviše bila pesnik.
Po tragu ukletog pesnika (Ubi me prejaka reč), poistovećena sa svojim
prejakim stihom "I mrtva braniću Srbiju", čim je počelo NATO bombardovanje,
samo je iščezla iz naše sredine, što je autor u priči objasnio rečenicom :
Moram da idem, otadžbina zove. Sledeća vest o njoj bila je tragična -
Ljiljana je poginula na Kosovu, pogođena šrapnelima.
Pažnja se jedno vreme zadržala na ličnosti Ljiljane Žikić. U ime pesnika,
sećanja na nju kazivala je Katarina Kostić, napomenuvši da je Ljiljana bila
član Udruženja "Desanka Maksimović" i da je bilo organizovano i veče njene
poezije, u istom ambijentu kao i večeras, a Božidar Živanović je govorio o
njenim pesmama. U tom smislu je druženje sa Ljiljanom evocirao i Koča Mrđa.
Ovo preseljenje junakinje priče sa stranica knjige u život, kulminiralo je u
momentu kada se iz publike oglasio njen sin Alberto koji se, veoma uzbuđen,
ali dostojanstven, zahvalio autoru priče i ostalima što je sećanje na
njegovu majku ovekovečeno na ovako uzvišen i plemenit način.
Dragica je potom pročitala nekoliko odlomaka iz eseja književnih kritičara o
različitim knjigama Živanovića. Jedan od njih je tekst dr Baturana,
objavljen u knjizi eseja KAZIVANjA U SRBICI.
Najsadržajniji deo večeri bila je reč o samoj knjizi koju je opravdano
pohvalno, sa obrazloženjem i kompentencijom, izrekao književnik Radovan
Gajić. Prenosimo delove njegovog eseja koji zaslužuje da bude objavljen, u
prevodu na engleskom, kada Božidar pripremi takvo izdanje svojih priča:
“Svi likovi u ovoj zbirci su izmeštenici. Dakle, ne emigranti, ne
iseljenici, već osobe, igrom sudbine, čak i kada je reč o njihovoj slobodnoj
volji, izmeštene iz sopstvene sredine koju su prepoznavali i uvažavali kao
svoju prirodnu, čak i kada su odbijali da je prihvate kao takvu...
Ako su izmešteni iz svoje sredine, logična je pretpostavka da su njegovi
junaci izmešteni u svoje snove, u svet o kome su sanjali; da su, dakle,
našli svoju sreću. Ali, upravo paradoks i dramu koja nastaje tim
izmeštanjem, Božidar vrlo umešno hvata svojim čistim, kratkim, jasnim
recenicama i od toga gradi svoje prozno delo. Izmeštenici se sada tek traže
i to traženje je ono što očarava pisca, ono što je njegova fascinacija...
Tematski Božidar je u tradiciji klasika srpske priče, kao nekada Janko
Veselinović, Milovan Glišić... kao i mnogi savremeni: Josip Višnjić,
Radoslav Bratić... i Božidar svoje teme crpi iz stvarnosti oko sebe.
Stvarni likovi, stvarne pojave i događaji su piščeva neposredna inspiracija.
Ali ono što je drugačije jeste način obrade tog materijala. Pre svega, pred
nama je autor vrlo brzog oka i izoštrenog pogleda. Bez toga on ne bi bio u
stanju da hvata sve one detalje od kojih će sačiniti priču.
U Božidarovim pričama njegov stilski izraz je u službi jedne filmske
faktografičnosti. Ničim u svome stilu on ne psihologizira likove. Njih
određuje situacija i njihova akcija u situaciji. Otuda je očit veći uticaj
filma na ovu prozu nego literature.
Naime, jezička jednostavnost je do te mere izoštrena da sve deluje više kao
uputstvo kameri, oku, šta i kako treba da zabeleži, nego što je tekst
putovođa duši do njenog emotivnog uzvraćanja. Taj momenat, reakcija na
štivo, doći će kao post festum čitanja, nakon potpunog iščitavanja priče. U
ovome je Božidarovo majstorstvo...
Ovom novom, petom po redu zbirkom priča Božidar je samo utvrdio svoje visoko
mesto u literarnoj formi kratke priče na jeziku Srba... Obzirom na teme i
sadržaje pojedinih od ovih malih dragulja, lično mislim da se radi o snažnom
literarnom radu i na drugim jezicima.
Otuda, bilo bi neophodno da pisac napravi, što pre, izbor svojih priča za
zbirku u ma kom jeziku sveta. Ako to uradi, uz dobrog prevodioca, siguran
sam da će ga iznenaditi ođek njegovog majstorskog rada, jer mnoge od ovih
priča zaista su majstorski rad”.
Interesovanje za knjigu "Putevi emigracije" imalo je svoj produžetak u
nezvaničnom delu programa, u vidu razgovora sa autorom.
Živanović je najveću pažnju posvetio radoznalosti prisutnih da im objasni
kako i zašto piše
Neka Božin odgovor bude u obliku pitanja koje je zadao Albahariju prilikom
Davidovog gostovanja u Torontu prošle godine:
"Uz svo poštovanje prema vama kao jednom od najpoznatijih savremenih srpskih
pisaca, zbunjuje me vaše objašnjenje da nikad ne znate unapred o čemu ćete
pisati.
Sedate za kompjuter i pišete bez ideje vodilje, bez tematike koja vas opseda
i bez određenog razloga i povoda. Pišete samo zato što ste savladali zanat i
veštinu pisanja. Ja nikada ne bih mogao tako da pišem. Moram imati povod i
razlog, a to su ljudi koje sretam, detalji iz stvarnog života koji me
inspirišu."
Katarina Kostić |
|
CCHR
- preventivu AIDS-a u Srbiji
Aukcija slika i živa
svirka |
| |
 U
Dobrotvorna organizacija Kanađani za decu sa ugroženim zdravljem-CCHR,
nedavno je održala 11 godišnju aukciju umetničkih dela u Balmy Beach Klubu u
Torontu.
Ove godine je, Žarko Milijašević sa nekoliko muzičara otvorio aukciju.
Posetioci su uživali u vrlo jedinstvenim repertoaru ciganskog melosa.
Nakon toga usledio je egzotična baletska tačka "Evolucija" u kojoj su
učestvovale grupa balerina i dinamični gitarista George Elvis.
Aukcija je bila organizovana sa preko 50 radova, ulja, fotografija,
akvarela, printova, po vrlo dostupnim cenama. Među našim umetnicima su bili
Viktor Mitić, Žarko Milijašević, Zorica Simonović, Marko Katić, Marija
Belćevski, Dubravko Naumov, Biljana Banćotova, Naumoska Casiopeja , koji su
svojim platnima doprineli dizanju fondova CCHR ove godine najvećim delom
usmerenih za planaran projekat preventive AIDS a u Srbiji u saradnji sa
Crvenim Krstom
 Aukciju
su pomogli i sponzorisali između ostalih Novine Toronto, Jolly Café, Snjeet
Gallery, Aleksandar Stojić , Dr Dobrila Vujnović, Dr Ljubinka Bogdanović.
Gospodin Mićael Prue član ontarijskog Parlamenta je svojim briljantnim
nastupom aukcionara pomogao je da se aukcija odvija u veselom i uzbudljivom
štimungu.
U publici je sedelo tridesetak ljudi sa našeg podneblja, koji su dva sata
uživali u nadmetanju oko kupovine slika i prijatnom druženju. Srećna
dobitnica izvlačenja lutrije je bila Jasmina Mureta koja je tim povodom
zaradila sliku Bičiza.
Kanađani za decu sa ugroženim zdravljem-CCHR kao humanitarna dobrotvorna
organizacija postoji od 1995 i pomaže raznim akcijama uglavnom familije
emigranata i ostalih roditelja koji žele da izgrade zdrave i dobre odnose sa
svojom decom, da spreče neke od mogućih opasnosti u periodu prilagođavanja i
odrastanja.
U Torontu se već par godina uspešno odvija jedan od naših programa za srpsku
decu" Igranje sa dugom". Roditelji koji su zainteresovani da im deca
učestvuju u ovom besplatnom i korisniom programu, koji počinje početkom nove
godine, u trajanju od nekoliko nedelja, su dobrodošli da nas kontaktiraju
radi više informacija i radi registracije:
Žolen Georgievska
416 762 3541
www.childrenathealthrisk.com |
|
Oglasavanje Marketing
|
