Ni vašingtonskoj administraciji
više nije zanimljivo da podstiče nade neke potencijalne B-ekipe, jer
Amerikancima sadašnja vlast u Beogradu savršeno odgovara...
Novine broj 1240 -
Toronto, 9. april 2010.
Već dvije decenije, Republika Srpska i Srbija uglavnom su izložene
negativnom tretmanu u zapadnim centrima moći. U pokušajima da se
koriguje, pa i preokrene takav odnos Sjedinjenih Američkih Država i
zemalja - članica Evropske unije, na obje strane Drine često se računa
na podršku predstavnika srpske dijaspore u SAD i vodećim državama EU.
Međutim, očekivanja i realnost nalaze se u hroničnom neskladu.
U razgovoru za "Novi Reporter", izvršni direktor Fondacije "Lord Bajron"
za balkanske studije i direktor Centra za međunarodne odnose Rokford
instituta u Ilinoisu dr Srđa Trifković demistifikuje mnoge pogrešne
predstave u matici o političkom kapacitetu naših sunarodnika u Americi.
Takođe, poznati istoričar i politički analitičar, inače jedna od
najistaknutijih ličnosti među Srbima koji žive i rade u SAD, ukazuje na
naglašenu inertnost oficijelnog Beograda i zvanične Banjaluke, kada je
riječ o odnosu prema srpskoj dijaspori, ali i o nastojanjima da se
uticajni slušaoci na Zapadu uvjere u ispravnost argumenata Srbije i RS u
aktuelnim balkanskim raspletima:
"Srpska dijaspora nema nikakav uticaj na formiranje politike SAD i
najslabije je organizovana od meni poznatih etničkih grupa uporedive
brojnosti. Konkretan primer: kada je pre desetak godina trebalo da
opstane Katedra za srpske studije na Univerzitetu u Čikagu, za što je
bila neophodna skromna svota od nekoliko stotina hiljada dolara, ta
sredstva nisu bila skupljena i katedra se ugasila. Istovremeno,
pripadnici litvanske zajednice u Čikagu, višestruko manje od srpske,
sličnim povodom za svoju katedru sazvali su dobrotvornu večeru, na kojoj
su za nekoliko sati skupili milion dolara. Za ovakvo stanje stvari
srpska zajednica nema nikakvog opravdanja. Dijaspora nema para ili volje
da ih odvoji za rad na zaštiti i promociji interesa srpske zajednice u
SAD - a pare su preduslov svakog delovanja. Još je Mark Tven pre 150
godina primetio da Amerika ima 'najbolji Kongres koji novac može da
kupi'! Naivni su oni koji misle da su se Bob Dol, Džo Bajden, pokojni
Tom Lantoš, Džo Liberman i ostali srpski - nazovimo ih pravim imenom,
dušmani - godinama ponašali na nama poznat način iz moralnih pobuda, iz
principa i najdubljeg ubeđenja. Njima je neko morao da priđe, da im
prezentira svoje viđenje situacije, da ih motiviše da te stavove
prihvate - znači, pare - i da ih podstakne na delovanje - opet pare! Ta
četiri stepenika predstavljaju suštinu lobiranja. Princip je isti, bez
obzira na to da li je reč o zagovornicima integralne Bosne i Hercegovine
ili federalnih dotacija farmerima u Viskonsinu." Kako tumačite činjenicu da u Srbiju i RS, ipak, stižu vijesti o
određenim dometima "lobiranja" u SAD?
Na saslušanju pred Helsinškim odborom Predstavničkog doma, na kome su
proletos Ivo Banac, Pedi Ešdaun i ostali iz svih oruđa otvorili vatru na
Republiku Srpsku i Dodika zahtevajući ukidanje entiteta i imenovanje
američkog specijalnog izaslanika za Balkan, njima nije kontrirao ni
jedan jedini kongresmen, niti predstavnik dijaspore, niti lobista, niti
putnik-namernik iz RS, premda im učešće ne bi bilo uskraćeno da su se
prijavili
Imate ljude iz dijaspore koji teže da na javnoj sceni matice projektuju
imidž o sebi kao veoma uticajnim ličnostima, koje imaju bliske veze sa
raznim kongresmenima i senatorima. Plativši par stotina dolara
novinarčićima beogradskih tabloida da o njima afirmativno pišu, sa tim
isečcima odlaze u Vašington da bi svoje sagovornike ubeđivali da su,
eto, uticajni na srpskoj političkoj i javnoj sceni i da treba na njih
računati u nekim budućim kombinacijama. To pogoduje ambicijama i sujeti
infantilnih ličnosti bombastičnih titula i beznačajnog uticaja, ali, sve
navedeno Srbi u SAD dobro znaju. Doduše, ni vašingtonskoj administraciji
više nije zanimljivo da podstiče nade neke potencijalne B-ekipe, jer
Amerikancima sadašnja vlast u Beogradu savršeno odgovara.
Ni dan-danas nekakav "srpski lobi" u SAD uopšte ne postoji, a takozvani
"srpski kokus" u Kongresu je Potemkinovo selo koje je sada ionako u
stanju duboke hibernacije. Članovi srpskog kokusa samo izražavaju ličnu
zainteresovanost za balkanske teme, ali to nipošto ne znači da se
poistovećuju sa srpskim političkim stavovima o Hagu, Kosmetu, Dejtonu...
Primera radi, na saslušanju pred Helsinškim odborom Predstavničkog doma,
na kome su proletos Ivo Banac, Pedi Ešdaun i ostali iz svih oruđa
otvorili vatru na Republiku Srpsku i Dodika zahtevajući ukidanje
entiteta i imenovanje američkog specijalnog izaslanika za Balkan, njima
nije kontrirao ni jedan jedini kongresmen, niti predstavnik dijaspore,
niti lobista, niti putnik-namernik iz RS, premda im učešće ne bi bilo
uskraćeno da su se prijavili. Postoje li unutar srpske dijaspore u SAD ličnosti i institucije koje ne
đeluju pod patronatom najpoznatijih organizacija, a čiji rad na
afirmaciji srpskih nacionalnih interesa u Americi zaslužuje pažnju i
uvažavanje?
Postoje, ali što se manje eksponiraju pod srpskim predznakom, to su
sposobnije da efikasno deluju. Preduslov njihovog uspeha jeste
sposobnost nezavisnog delovanja.
Šta biste definisali kao ključne zajedničke ciljeve oko kojih bi trebalo
da se okupe Srbi u sjevernoj Americi? U tom kontekstu, šta su optimalni,
a šta realni dometi?
Ključni cilj je prezentovanje interesa srpske zajednice od kompetentnih
osoba koje su sposobne da ga predstave kroz prizmu američkih interesa.
Tema Balkana kao slabe karike u lancu borbe protiv terorizma, ovde je
apsolutno ključna. U SAD sve što se tiče nacionalne bezbednosti biva
zabeleženo i stiže na nečiji radarski ekran. Međutim, ni posle osam
godina od pada njujorških kula nema "bele knjige" u kojoj bi se napravio
konsolidovani dosje džihadističkih veza političkog establišmenta u
Sarajevu. Evidencija svih mogućih terorističkih napada od 2001. godine,
bilo da je reč o Rijadu, Kazablanci, Madridu ili Baliju, potvrđuje da se
svuda provlači "bosanska veza". To je neiskorišćen kapital. Kakav je vaš pogled na odnose srpske dijaspore u SAD sa relevantnim
političkim adresama u Srbiji i Republici Srpskoj?
Najveći problem srpske dijaspore u SAD jeste u nedostatku legitimnog
autoriteta i hijerarhijskog ustrojstva. U svojoj podeli 1963. godine,
Srpska pravoslavna crkva još nije povratila onaj položaj i ulogu stožera
koju bi trebalo da ima, a liderstva iz matice - nema. S druge strane,
nije realno od dijaspore očekivati da postigne ono što se iz matice,
kako beogradske, tako i banjalučke, ne čini. Pogledajmo istini u oči -
zvanični gosti iz obe srpske prestonice često dolaze u Vašington, ne da
bi ostvarili ozbiljan uticaj na proces donošenja političkih odluka koje
se tiču srpskog naroda i njegovih interesa, već da bi kod kuće izgradili
što ubedljiviju iluziju o tobožnjim rezultatima svoje posete. Školski
primer takvog pristupa videli smo nedavno, početkom novembra, sa
objektivno bezuspešnom misijom iz Republike Srpske u američkoj
prestonici, ravnom fijasku, koja je u medijima RS prikazana kao uspešna.
Kako ocjenjujete učinak te posjete?
Koga ti ljudi zavaravaju, ili pak možda i sami gaje neutemeljene iluzije
o efektima svojih poseta vašingtonskim kancelarijama? Ko im tanušne
programe boravka "obogaćuje" susretima s ljudima nulte težine na
vašingtonskom političkom tržištu, ili pak tvrdim antagonistima koji su
unapred rešeni da im samo očitaju neku neprijatnu vakelu? Da li je samo
cilj da se popuni itinerer, da bi se opravdala uložena sredstva? Zašto
varaju, pre svega sebe same, ali i druge, govoreći o uspesima svojih
misija, krunisanih polusatnim prijemom kod zamenika podsekretarovog
pomoćnika u suterenu Bele kuće? Ili posetom malobrojnim članovima
Kongresa koji su ionako poznati kao blagonakloni Srbima, ali koji nemaju
uticaja na formiranje stavova? Sklon sam verovanju da su nedorasli
zadatku, nepotkovani i naivni, pre negoli zlonamerni. Srpski nacionalni
interes ne brane kako treba, jer ga ne prepoznaju ni kao skup
teritorijalno, demografski i ekonomski omeđenih odrednica težnji svog
naroda da se nosi sa izazovima okruženja, ni kao stav koji ima
operativnu vrednost u percepciji vašingtonskih sagovornika, jer nije
prilagođen njihovom pojmovnom sklopu.
Sa sadašnjom postavkom srpske diplomatije i lobističke strukture u
Vašingtonu, boljitka zasigurno neće biti. Isto važi za srpsku spoljnu i
svaku drugu politiku. Skoro dve decenije od početka raspada Jugoslavije
ništa nije naučeno, već se stvari menjaju da bi ostale iste. Jevreji
vele da onaj ko radi kako je do sada radio biva osuđen da dobije koliko
je do sada dobijao. Šta su Srbi "dobili" za sve ove godine predobro
znamo, a ne treba gajiti nikakve iluzije da je sečenje srpske salame na
šnite okončano. Naprotiv! Gdje treba tražiti razloge za nepostojanje adekvatnog odgovora srpske
dijaspore na antisrpski trend, koji je i dalje u značajnoj mjeri
prisutan u političkoj, medijskoj i akademskoj eliti zapadnog svijeta?
Postoje tri bitna uzroka tog neuspeha. Prvi je nepostojanje strategije
očuvanja imidža i identiteta Srba, utemeljene na jasno definisanim
ciljevima, kao i usaglašene metodologije ostvarenja tih ciljeva. Drugi
uzrok naših promašaja jeste u kratkovidoj usmerenosti većine Srba na
reaktivnu kritiku tekuće politike zapadnih sila i njene medijske obrade,
bez strateškog promišljanja alternativnih stavova i stalnog predlaganja
novih konkretnih poteza kao zamene za neželjenu politiku.
I konačno, u pokušajima nastupa pred stranim medijima i političkim
krugovima bio je prisutan potpuni amaterizam vođstva izvesnih
organizacija zvučnog imena, koje su želele da se izdaju za ovlašćene
predstavnike ujedinjenog srpstva u rasejanju, premda im je nedostajao
stvarni legitimitet unutar srpske zajednice. Time je bio doveden u
pitanje kredibilitet srpskog nastupa pred donosiocima odluka i tvorcima
javnog mnjenja zapadnog sveta. Usled svega toga, bilo je lako da se
odluke pogubne po Srbe otvoreno zagovaraju u medijima zapadnog sveta,
usvajaju u zakonodavnim telima, primenjuju od vlada raznih zemalja i
verifikuju od akademskog i stručno-analitičkog establišmenta. Doduše,
došlo je do osetne promene tona posle 5. oktobra, ali ona se pokazala
kao prolazna. Šta treba učiniti da se šteta neutrališe ili bar umanji?
Radi direktnog uticaja na stranu javnost, a posebno na medije,
zakonodavna i izvršna državna tela i akademske institucije, neophodno je
razviti mrežu delatnosti srpske dijaspore koja će težiti ostvarenju dva
glavna cilja. Prvo, da se izmeni opšta slika o Srbima formirana tokom
protekle decenije. Drugo, da se podstiče jasno definisanje i očuvanje
srpskog identiteta unutar same zajednice. Taj zadatak ne dopušta
odgađanje, jer se raznim lobističkim organizacijama u Vašingtonu, čije
je delovanje određeno antisrpskom paradigmom, trenutno sa srpske strane
organizovano ne suprotstavlja niko. Potrebno je angažovati sredstva,
volju i znanje za razvoj efikasne kontrastrategije. Imamo istinu i
pravdu, a potrebni su nam znanje, smelost i novac. Namerno izbegavam
termine "lobi" i "lobiranje", jer postoji opasnost brkanja pojmova.
Lobiranje je usko definisana stručna delatnost. Naš zadatak je da ciljnu
grupu - pripadnike političke, medijske i akademske elite zapadnog sveta,
zemalja-domaćina srpske dijaspore i informišemo i obrazujemo, a ne samo
da "lobiramo", u smislu zagovaranja konkretnih zakonodavnih projekata.
Svaki budući plan delovanja dijaspore treba da obuhvata rad kroz
obrazovno-informativne fondacije neprofitnog tipa i razvijanje veza sa
inostranim akademskim i naučnim institucijama. Cilj je da se radi na
izgradnji povoljnog imidža Srba putem direktnog komuniciranja sa
pripadnicima političkih, medijskih i akademskih krugova zemlje-domaćina.
Kakvim sredstvima je moguće približiti se tom cilju?
Ovaj zadatak iziskuje uspostavljanje i razvoj ličnih kontakata, uz
angažovanje pre svega mlađih, obrazovanijih i dvojezičnih pripadnika
srpske zajednice. Objavljivanje profesionalno uređivanog, grafički
besprekornog mesečnog časopisa na jeziku zemlje-domaćina, koji će
donositi kvalitetne informacije i relevantne analize, predstavlja jedno
od sredstava nastupa. Drugi način je održavanje prvorazrednih internet
sajtova koji treba da budu svakodnevno dopunjavani s ciljem da prerastu
u pouzdani, blagovremeni i citirani izvor. Treći metod je uspostavljanje
elektronske arhive, baze podataka i biblioteke posvećene Srbima, s
glavnim ciljem da se revidira negativni stav javnosti u odnosu na ratove
od 1991. do 1999. Ne treba zaboraviti ni organizovanje skupova o
Balkanu, bivšoj Jugoslaviji i evropskom jugoistoku i učešće na skupovima
u organizaciji drugih institucija, zatim, medijske nastupe i predavanja
gostiju na univerzitetima, javnim forumima i medijskim tribinama.
Organizovanje informativnih putovanja uticajnih stranaca u srpske zemlje
predstavlja još jednu takvu aktivnost. Stalni plasman namenski
pripremljenih tekstova i intervjua u štampi zemalja-domaćina, stručnoj i
akademskoj periodici, elektronskim medijima i Internetu bio bi dodatni
važan zadatak. I napokon, ne treba zaboraviti pokretanje
naučno-istraživačkih i izdavačkih projekata koji doprinose afirmaciji
srpske zajednice, negovanju njene tradicije, duhovnog nasleđa i
kulturološke posebnosti, kao i isticanju doprinosa zemlji-domaćinu. Odsustvo konsenzusa u srpskom političkom biću
Nacionalni interes podrazumeva konsenzus elita o ciljevima i željenim
ishodima interakcije društva s njegovim okruženjem. Aspekti željenih
ishoda su promenljivi - oni mogu biti prvenstveno politički, vojni,
ekonomski, teritorijalni ili interno-integrativni, na primer,
jezičko-kulturni ili verski, ali, priroda konsenzusa je u principu
nesporna. To je elementarna istina koju Srbi danas treba da uvažavaju
više nego ikad, jer takvog konsenzusa među njima naprosto nema.
Priroda tog konsenzusa u principu ostaje nesporna, čak i onda kada su
pripadnici tih elita podeljeni naizgled nepremostivim ideološkim
barijerama. Ono što danas rade i čemu teže naslednici Deng Sjaopinga u
Pekingu nije bitno drukčije od onoga što bismo očekivali da čine
naslednici Čang Kaj Šeka, da je Kuomintang pobedio 1949. u građanskom
ratu. I u srpskom neposrednom okruženju, ponašanje hrvatskih, mađarskih,
bugarskih ili albanskih elita - pretkomunističkih, komunističkih,
postkomunističkih - ukazuje na postojanje takvog konsenzusa.
Odsustvo takvog konsenzusa u srpskom političkom biću počinje 1918. s
regentom, potom kraljem Aleksandrom Karađorđevićem. U predmodernoj
istoriji Srba jedini njemu uporedivi slučaj raskoraka između lično
funkcionalne motivacije ključnog donosioca odluka i sistemski
funkcionalnih ciljeva državne zajednice imamo kod cara Dušana, koji je
bitno oslabio državu bolesnom ambicijom da zgrabi više nego što može da
svari, baš kao i Aleksandar 1918. Demoralisani cinik bi zaključio da
možda i nisu vašingtonski gosti iz matice krivi što tako nemušto, neuko
i jadno rade ono šta bi trebalo da rade. Krivi su, u krajnjoj liniji,
car Dušan, kralj Aleksandar, a potom pučisti od 27. marta i Slobodan
Milošević. Svi oni su elitu srpskog naroda odvratili od sposobnosti da
trezveno artikuliše nacionalne interese i da ih potom dostojno brani.
