|
Stefan Bozalo je Srbin, rođen u Beogradu 14. aprila 1993.
godine i ovo je njegova priča...
 To
sa tekvondom sam počeo kada je moj otac osetio da bi trebalo da znam
kako da se branim i nikoga da se ne plašim, kako bi mogao da vodim
računa o sebi dok odrastam.
U šestoj godini počeo sam da treniram u Tegeuk tekvondo klubu u Port
Mudiju, Britanska Kolumbija, sa masterom Šin Vok Limom, koji je
olimpijski trener i vodeći trener Kanade. On se tekvondom bavi 34 godine
i tvorac je HPAC programa koji pomaže sportistima i trenerima da ostvare
svoj puni potencijal.
Master Lim jedan je od dvojice tekvondo majstora koji su radili sa
atletičarima osvajačima medalja na Panameričkim igrama, svetskim
šampionatima i Olimpijskim igrama. Za sve što znam mogu da zahvalim
Master Limu kao i Ivet Gonda, učesnici Olimpijade 2004. i 2008 godine i
jedanaestostrukoj nacionalnoj šampionki.
 Kada
je Ivet otišla na Olimpijadu 2004. godine tada sam počeo da maštam i da
radim na tome da i ja jednog dana postanem olimpijac. Počeo sam da se
takmičim na malim turnirima da bih, 2002. godine, prvi put osvojio
juniorsko prvenstvo, a na prvenstvu 2006. godine, i prvo mesto i
zvanično crni pojas, što je jedan od mojih najvećih uspeha.
Od 2008. godine pomažem na treninzima kako bih imao više prilika da
vežbam i da se pripremim za Olimpijadu mladih 2010. godine i Sidneju.
Da bi se plasirao na Olimpijadu trebalo je da budem jedan od trojice
najboljih u celoj Kanadi i to po broju poena prikupljenih kako na
državnim tako i na međunarodnim takmičenjima. Trenirao sam puno dva, tri
puta dnevno, radnim danima sam pomagao na treninzima, tako da nije bilo
previše slobodnog vremena, ali nisam smeo ni školu da zapostavim.
Potpuno sam bio usresređen na svoj cilj i plan koji je
trener napravio za mene i za Melani Pan, moju klupsku drugaricu i dugogodišnju učenicu
majstora Lima.
Nismo imali previše vreman pošto su nam dani bili ispunjeni. Svakako da mi je nedostajalo igranje igrica, izlazak i
provod sa drugovima ali moj tim je bio zaista fantastičan i bilo nam je
jasno da je sve što smo zajedno proživeli mnogo vrednije od onoga što
smo propuštali. Naša putovanja po Kanadi, ali i po Americi, El Salvadoru,
Meksiku, Koreji i Singapuru bila su neverovatna iskustva.
 Najveći
deo toga smo sami finansirali, i bez obzira koliki je trošak bio i da li
su imali ili ne, moj roditelji su iznalazili načine da me pošalju na
turnire na kome je trebalo da se takmičim. I dalje mi nije jasno kako su
to uspevali, ali samo Bogu mogu da zahvalim što imam majku i oca koji su
me potpuno podržali i izuzetno mnogo žrtvovali kako bi mi omogučili da
ostvarim svoje snove i da se takmičim na Olimpijadi mladih u Singapuru
2010. godine.
To je bilo jedno od najlepših stvari koje su mi se dogodile u životu.
Kada sam došao u Singapur, bio sam pesrećan jer su majka i brat Filip (na
slici desno) došli da me podrže i navijaju za mene. Bio sam i nervozan
ali kako se primicao dan borbe bio sam sve nestrpljiviji da izađem na
borilište i pokažem šta znam, jer sam većinu takmičara znao sa
prethodnih turnira.
Kad je takmičenje počelo dobro sam se snašao i bio sam
bolji od nekoliko protivnika. Melani je bila odlična i zajedno smo na
kraju uspeli osvojimo bronzane medalje, ja u muškoj a Melani u ženskoj
konkurenciji i tako smo ušli u istoriju kao prvi takmičari iz Kanade
koji su osvojili medalje na tom rangu takmičenja. Veliki je to uspeh.
 Po
povratku u Kanadu nekako je došlo vreme za još više ciljeve, pa je moj
trener napravio plan i program HPAC, High Performance Training for
Athletes and Coaches za treninge za sledeći nivo takmičenja.
Program me doveo ovde, u Toronto, i od 2012. godine radim sa masterom
Tomijem Čangom, u Svetskom centru za crni pojas, i to u centru Toronta.
Master Tomi Čang, Kanađanin korejskog porekla, svetski je priznat
tekvondo instruktor sedmog stepena i Veliki majstor, kaskader,
koordinator i producent, sa preko 39 godina iskustva u tekvondou, ITF/NjTF
TKD, mudukvanu i džudou, crnim pojasom osmog stepena u hapkidou. On je
učestvovao u stvaranju HPAC programa i sprovodi ga širom sveta u svojim
školama, od kojih je najpoznatija ova u Torontu, gde i ja sada treniram
i gde se spremam za Olimpijadu u Riju 2016.
Moram da kažem da su borilački sportovi mnogo više od odbrane ili obuke
za borbu. Oni utiču i na razvoj ličnosti, jer podstiču potencijale osobe
do maksimuma.
 Za
Srbiju je na poslednjoj Olimpijadi prvu zlatnu medalju osvojila Milica
Mandić, što je celu zemlju i ljude učinilo veoma ponosnim. Moj cilj je
da se i ja upišem u istoriju osvajanjem zlatne medalje na Olimpijadi u
Riju 2016. godine.
Tekvondo je promenio moj život i ja želim to da podelim
sa svima. Zato pozivam sve, koji bi želeli da jednog dana učestvuju na
Olimpijskim igrama, da dođu da treniramo zajedno u jednom od najboljih
klubova Tekvandoa u Kanadi.
Mirko Stokanović
|
