SRPSKI POSLOVNI IMENIK 2010
PRIJAVITE SE NA VREME

    Broj 1205, 3. jul 2009.

Ima li smisla vraćati se na Mesec
Od poslednjeg spuštanja američkih astronauta na Mesec prošlo je 40 godina. Najnovija sonda, lansirana prošle nedelje, nema ljudsku posadu ali je zato načičkana senzorima za detekciju vode i područja pogodnih za spuštanje. Plan je da se do 2020. ljudi ponovo spuste na Mesec. U istoriji je ostao zabaležen 20. juli 1969. Toga dana, američki astronaut Nil Armstrong postao je prvi čovek koji je kročio na Mesec. Profesor aeronautike i astronautike, Lorens Jang, kaže da je taj uspeh postignut uprkos okolnostima. "Bila je to velika avantura, u vreme velikih teškoća u zemlji - Vijetnamskog rata i masovnih protesta njegovih protivnika. Šezdesete godine bile su neobične svuda u svetu. Jedina aktivnost koja se izdvajala po hrabrosti, odvažnosti i uzbudljivosti bilo je spuštanje na Mesec", kaže Jang, sada profesor aeronautike i astronautike na masačusetskom institutu za tehnologiju. Međutim, nije mali broj onih koji ne vide prednost u povratku na Mesec. "Bojim se da ne postoji dobar komercijalni razlog za osnivanje kolonije na Mesecu" kaže Baz Oldrin, drugi čovek koji je stupio na Mesec. Oldrin veruje da bi NASA trebalo da se usmeri ka ekonomski isplativim istraživanjima, kao što su potencijalni izvori minerala na asteroidima ili na Marsu, na kome je već otkrivena voda. "Da li želimo da budemo poznati po tome što smo se, posle 50 godina, vratili na Mesec iako ne znamo ko će da plati za to osim američkih poreskih obveznika? Mislim da bi boravak ljudi na Mesecu trebalo da bude ekonomski isplativ", kaže Oldrin. Ali uz dva rata, recesiju i skupe domaće planove predsednika Obame, budućnost istraživanja svemira nije osigurana, navodi Glas Amerike. Lunarna misija mogla bi da košta više od sto milijardi dolara, pa je Obama naredio reviziju tog plana. Njegov savetnik za nauku i tehnologiju, Džon Holdren, kaže da su Sjedinjene Države ipak predane istraživanjima svemira. "Smatramo da će biti moguće da NASA sprovede najvažnije programe i održi vodeću ulogu SAD u tome". ističe Holdren. Ograničenost sredstava ipak pokreće pitanja o isplativosti povratka ljudi na Mesec. Profesor Jang, koji se ranije zalagao za odlazak na Mars, sada je promenio mišljenje. "Poslednje što želimo je da pošaljemo posadu na Mars bez mera za održavanje njihove fizičke kondicije. Ne želimo da se ti ljudi vrate sa kostima i mišićima toliko slabim da ne mogu da nose ni sebe niti svoja svemirska odela. To se mora izbeći po svaku cenu, a Mesec je mesto na kome možemo da naučimo više o tome", kaže Jang. Mladi naučnici, kao Ali Anderson, sa Masačusetskog instituta za tehnologiju ipak se nadaju da će budućnost doneti nova istraživanja. "Za mog života želela bih da vidim koloniju na Mesecu, mnogo posla na Medunarodnoj svemirskoj stanici i da barem jedna osoba kroči na Mars", ističe Ali Anderson. Komisija koja razmatra američki svemirski program podneće svoj izveštaj predsedniku Obami u avgustu.

Pandemije kroz istoriju
Istorija delovanja virusa i drugih patogenih mikroorganizama, veoma je duga, a prve epidemije velikih razmera - pandemije, zabeležene su još u dalekoj prošlosti. I ova godina ostaće upamćena po tzv. meksičkom gripu, koji je zbog svoje prirode i brzine prenošenja izazvao strah javnosti. Pandemija, od grčkih reči "pan" (svi) i "demos" (narod), predstavlja bolest koja se širi kroz populaciju velikih oblasti - kontinenta ili celog sveta. Bolest se, međutim, ne smatra pandemijom samo zato što je široko rasprostranjena ili izaziva smrt velikog broja ljudi, već mora biti i zarazna. Rak je, na primer, odgovoran za veliki broj smrti ali se ne smatra pandemijom, jer nije zarazan. Istorija zna za mnoge pandemije. Atinska kuga izbila je 430. godine pre nove ere. Bolest nije pouzdano identifikovana ali se pretpostavlja da se radilo o trbušnom tifusu koji je ubio četvrtinu vojnika i građana Atine, pa ga neki istoričari smatraju odgovornim za kraj tzv. Zlatnog doba Atine. Antoninska kuga pojavila se između 165. i 180. godine. Bolest, najverovatnije velike boginje koje su u Rimsko Carstvo doneli vojnici s Bliskog Istoka, ubila je četvrtinu svih zaraženih, odnosno oko pet miliona ljudi. Antički izvori spominju i kasniju Ciprijanovu kugu (251-266), verovatno istu bolest, zbog koje je u Rimu umiralo 5.000 ljudi dnevno. Justinijanova kuga, koja je harala od 541. do 750. godine, predstavlja prvu potvrđenu epidemiju bubonske kuge. Izbila je u Egiptu pa se proširila na Carigrad gde je, prema nekim izvorima, na vrhuncu ubijala 10.000 ljudi dnevno. Kuga je ubila između četvrtine i polovine ljudske populacije koju je pogodila u tada poznatom svetu. "Crna smrt" je počela 1300-ih. Osam vekova nakon prethodne pojave, bubonska kuga se vratila u Evropu. Izbila je u Aziji i stigla na Mediteran i u Zapadnu Evropu 1348. godine. Za šest godina usmrtila je između 20 i 30 miliona Evropljana, ili trećinu ukupnog stanovništva. Bila je to prva u ciklusu od stotinak evropskih epidemija kuge koje su se nastavile do 19. veka. Najmasovnija pandemija u novijoj istoriji zabeležena je 1918. godine kada je virus "španske groznice" odneo 50 miliona života, a prema procenama nekih stručnjaka, konačan broj umrlih dostigao je čak 100 miliona. Nezabeleženo visokog mortaliteta i stepena virulentnosti, to jest zaraze, virus je nakon 18 meseci gotovo nestao. Ostale pandemije pojavljivale su se u razmaku od po 10 do 30 godina, a najsmrtonosnije su bile pandemije azijskog gripa iz 1957. godine (oko dva miliona preminulih) i hongkoškog gripa iz 1968. godine (skoro milion umrlih). Od posledica virusa gripa koji se javlja redovno svake sezone, u svetu umre između 250.000 i 500.000 osoba. Čovečanstvo vodi neprestanu trku sa "malim ubicama". Sa svakom pojavom nove bolesti, nauka pokušava da pronađe novi lek koji će je uništiti ili makar potisnuti. Međutim, i virusi poseduju sposobnost prilagođavanja kao i ljudi i često se dešava da posle izvesnog vremena poznati lekovi postanu neefikasni, jer su im se mikroorganizmi u međuvremenu prilagodili. Tako se trka ponovo nastavlja.

UMRO KARL MALDEN
Mladen Sekulović, poznatiji kao Karl Malden,veteran i legenda Holivuda i jedini Srbin koji je dobio Oskara za glumu, umro je 1. jula 2009 u 98 godini. Karl Malden je u filmskoj industriji radio 61 godinu, snimio je 65 filmova. A od 1993. godine je zvanično u penziji. Pet godina je bio predsednik Filmske akademije u Los Anđelesu i osnovao je umetničku biblioteku u Beverli Hilsu, koja je najveća u Americi. Živeo je u blizini Santa Barbare u svojoj holivudskoj vili sa dve kćerke, Karla i Mila i sa suprugom sa kojom živi preko 60 godina. Kćerke stanuju u blizini oca, pa se Mladen Sekulović često viđa sa njima i unucima. Kada je napisao svoje memoare sve ih je stavio u knjigu. Priča o Petru Sekuloviću i Mladenu Sekuloviću, ocu i sinu, koji je postao holivudski glumac i vlasnik Oskara, bajka je o srpskoj koloniji u Americi. Nju je Karl Malden opisao u memoarima, koje je nazvao: "Kako sam počinjao". Rođen sam u srpskom domu u Čikagu, 22. marta 1912. godine. Mladen Đorđe Sekulović. Sveti Đorđe, ubica aždaje, bio je slava klana Sekulović. Moje ime bilo je veliki zalogaj za Amerikance. "Ml" kao zvuk čak i ne postoji u engleskom jeziku. Kasnije sam to promenio i postao Karl Malden. Ne sećam se mnogo detinjstva u Čikagu. Sećam se da je moja majka, Čehinja, spremala sjajna srpska jela. Sećam se njihovog ukusa. Danas možete kupiti kore za pitu u prodavnici, ali niko nije pravio zeljanicu ili burek kao moja majka. Sećam se i muzike, zvuka tamburice, srpskog orkestra, više nego ičega - piše Mladen Sekulović. PUT U ČIKAGO Moj otac Petar bio je iz Bileće, u koju sam ja prvi put otišao tek kao odrastao čovek. Kad je iz tog hercegovačkog mesta stigao na ostrvo Elis, bio je uplašen 16-godišnjak, koji se nadao da će ispuniti san koji su sanjali svi koji su putovali s njim na brodu. Obećanje posla i bekstva iz obaveznog služenja u Austro-Ugarskoj armiji motivisale su ga da sa dvojicom prijatelja dođe u Novi svet. Kad je kročio na američko tlo, imao je nameru da ode u San Francisko, gde su njegovi saputnici imali rodbinu. Međutim, baš tog dana, 18. aprila 1906. godine, taj grad na zapadnoj obali je pogodio snažan zemljotres. Pitao se gde da ide sad? Video je da mnogi ljudi sa Balkana idu u Čikago, pa je i on krenuo za njima - pisao je Mladen Sekulović. Otac je stigao u Malu Srbiju, deo Čikaga u kom je mogao da razume sve natpise na prodavnicama - Simić, Nikolić, Tarilo, Filipović. Petar Sekulović je kasnije postao jedan od predvodnika srpske zajednice u Čikagu. Pomogao je da se organizuje srpski hor "Branko Radičević" u SAD, kao i srpski gimnastičarski klub, koji je organizovao igranke. Na jednoj od tih igranki, zvanoj "Sokol", Petar je upoznao moju majku Mini Seberu. Moja majka Mina je bila iz predela Boemija, koji će kasnije postati Čehoslovačka. Godine 1910. oni su se venčali. Moja majka je uskoro prešla u pravoslavnu veru i naučila srpski jezik. Zauzela je odgovarajuće mesto u patrijarhalnom domu mog oca, rodila mu je trojicu sinova, od kojih sam ja bio prvi. Prvi Sekulović rođen u Americi - piše Mladen Sekulović. Geri je bio grad na jedan sat vožnje od Čikaga u kom sam rođen. Moj otac nas je sve preselio u Geri kad sam imao pet godina. Pratio je novac, i napustio je posao prevlačenja vrata i prozora šelakom, ne bi li radio za veću platu u čeličani u Geriju. Grad je bio šahovska tabla raznih nacionalnosti. Mi smo živeli u Konektikat ulici broj 457. Nova, mlada kolonija Srba je rasla i moj otac Petar Sekulović se dobro uklapao u tu zajednicu. Izašao je iz srpske enklave u Čikagu, i u mogao je biti još veća riba u srpskom ribnjaku zvanom Geri. Živeli smo samo četiri bloka od čeličane u Geriju, u kojoj je moj otac radio. Ako je moj otac imao neke snove, sigurno ih je smrvio. Pitao sam se da li je dolazak u Ameriku bio najbolje što je mogao da zamisli za sebe. Sve dalje od toga bilo je previše, suviše teško, možda i suviše pohlepno. I posle deset godina života u SAD, pak, on je jedva umeo da priča engleski, a kamoli da čita. Na mene, prvo dete, je spalo da unesem novi svet u našu kuću. Koliko god da sam hteo da budem običan američki klinac, osećao sam se kao autsajder, razapet između mog srpskog doma i ostatka sveta. Svako dete mora da se izbori sa svojim ocem kako bi postalo čovek. Ali kako sam ja rastao, osećao sam kao da se borim sa celim svetom - kaže danas Mladen Sekulović. SRPSKI MLEKADžIJA Lojalnost srpskom poreklu je bila najveća vrednost u domu mog oca. Njegovo poreklo ga je pozitivno definisalo. On je bio duhovit, šarmantan, voljen čovek. Kada je pričao neku priču, svi u sobi bi ga slušali. Ali, još važnije, posebno za njega, je bilo to što je bio poštovan vođa srpske zajednice. Njegove zajednice i njegovog naroda. Bio je opsednut time da bude dobar Srbin, da pomaže ljudima u okolini da takođe budu dobri Srbi. Ja sam pomalo učio engleski igrajući se sa komšijskom decom, ali moj otac nije uspeo nimalo da nauči jezik u čeličani. Radio je kao graditelj mlina, bio je jedan od četvorice koji su popravljali sve što bi se pokvarilo. To je bio opasan posao i moj otac ga je mrzeo, iako je radio 12 godina tu, na otvoru peći, gde je bilo toliko vrelo da si mogao jedva da dišeš. Na kraju se povredio na poslu, i bio je nekoliko dana u bolnici. Posle toga je počeo da radi u srpskoj "Kloverfild" mlekari. Razvozio je mleko, i to je radio narednih 38 godina. Vozio je mleko u crnačke krajeve, u krajeve u kojim su živeli Poljaci, Sloveni, siromašnije delove grada. U to vreme nije bilo frižidera, i moj otac je leti morao da radi noću, od ponoći do 8 ujutru, kako bi mleko bilo sveže. Kad je počeo da radi, nije bilo kamiona, razvozio je mleko u vagonu sa konjskom zapregom. Jednom mi je rekao, mnogo godina kasnije, da mu je konj bio draži od kamiona, jer je znao put. Kamion ne zna put - zapisao je Mladen Sekulović. S vremena na vreme, vozio sam se sa njim dok je radio. Nismo mnogo pričali, ali je on umeo da zapeva. Pevao bi po sat vremena, srpske pesme, tiho, za sebe. Ja bih slušao. Moj otac je voleo muziku, i pozorište, posebno srpsko. Svi Srbi u srpskoj koloniji su terali svoju decu da jednom nedeljno idu u srpsku školu. Ali, moj otac nas nije terao. Verovao je da je najbolji način da mi nešto naučimo tako što ćemo pevati srpske pesme i praviti predstave. Trudio se da u svakoj predstavi koja bi se igrala u srpsko crkvi bude deo u kom će učestvovati i deca. Otac je postao lokalni autoritet za srpsko pozorište. Tatin brat iz Jugoslavije bi slao predstave, i moj otac je imao malu biblioteku scenarija. Proučavao bi ih i pravio selekciju. Ja sam se tako nekoliko puta godišnje pojavljivao na toj bini u crkvi, gde sam, žgoljav kakav sam bio, glumio zlog Turčina sa velikim crnim brcima. Podigao bih mač i vikao "Napred!", a za mnom bi u juriš krenulo još troje mršave dece. Tako je počela moja glumačka karijera. Ali publika je to volela jer je to bila njihova istorija, nešto što im je pripadalo - pričao je Mladen Sekulović. Dok sam bio u srednjoj školi, pevao sam u Karađorđevom horu, a ostala deca su me zadirkivala, upirući prstom u mene i vičući: "Evo ga naš vođa!" Ali, niko to nije shvatao ozbiljno. Uostalom, Jugoslavija je još imala kralja, a Srbi u Indijani nisu mnogo marili ni za šta drugo. ŽENA - JEVREJKA O svom privatnom životu Mlade Sekulović je govorio kao o filmskom scenariju: Oženio sam se 18. decembra 1938. godine, s Monom Grinberg, svojom koleginicom još iz vremena studentskih pozorišnih predstava "Gudmanove glumačke škole". Svi su očekivali da se oženim Srpkinjom. A moja izabranica je bila - Jevrejka. Ona je volela Kirka Daglasa, a ja Marlona Branda. Prvi put sam radio sa Marlonom Brandom u "Kafani pored puta". Kirka Daglasa sreo sam prvi put početkom četrdesetih godina. Moj prijatelj Malkolm Aterburi otvorio je noćni klub u malo mestu Adirondaksu. Na audiciji za igrača pojavio se i zgodni mladi glumac. Zvao se Izi Demski i privlačio je devojke kao magnet. Nakon što se završila serija "Ulice San Franciska", igrao sam u nekoliko skupih filmova koji su na bioskopskim blagajnama doživeli propast. Ali, imao sam sreću u nesreći, da su pored mene na tim filmovima radila i neka zaista velika glumačka imena. Tako sam u "Posejdonovoj avanturi" igrao sa Majklom Kejnom i Sali Fild, a u "Meteoru" sa Natali Vud i Šonom Konerijem - sećao se slavni glumac Karl Malden, koga je cela Amerika upamtila kada je postao Skag. Pošto uradite nekoliko loših filmova, vaša karijera je ozbiljno u opasnosti. Zbog toga nisam osetio nikakvu grižu savesti kada sam odlučio da se vratim na televiziju. Bilo je to u trosatnom televizijskom filmu "Skag", od koga je, kasnije, nastala i serija u šest epizoda. Kad sam prvi put pročitao scenario Skag je bio radnik u fabrici poljskog porekla, koji nastoji da očuva moralne vrednosti na kojima je odrastao, uprkos tome što se svet nezadrživo menja. Predložio sam producentima da malo promene neke elemente i Skag je postao - Srbin. U stvari, Skag je vodio isti onakav život kakav bi bio moj da sam ostao u Geriju. Tada sam i prvi put osetio sramotu što sam Srbin. Nevolje su nastale kada je film završen. Ljudi koji su vodili crkvu pisali su štampi i javno se ogradili od filma. Kako se usuđujemo da Srbe prikazujemo na takav način? Rekli su da negativna konotacija Srba nije realistična i da nismo smeli da zanemarimo ljubav prema Bogu i domovini koju doseljenici usađuju u svoju decu. A, u stvari, to je bila samo priča o ljudima koji su prvo dobri ljudi, pa tek onda Srbi. Moram da priznam da još osećam priličnu gorčinu kad god se setim ovog incidenta. Prema svakom Srbinu koga sam bilo gde sreo, automatski sam osećao prijateljstvo i naklonost. Nebrojeno puta bi mi se neka mlada osoba pojavila na pragu kuće uz jedinu preporuku da je iz Srbije - priznao je jednom Karl Malden. KAKO SAM DOBIO OSKARA Prilikom ceremonije na kojoj sam 1952. godine dobio "Oskara", jedan od porodičnih prijatelja je sav ushićen došao u očevu kuću u Geriju: "Pite, kako se osećaš? Jedan od naših je dobio 'Oskara'! "Otac mu je na čistom srpskom odgovorio: "Mladen je, znači, 'jedan od naših' zato što je dobio 'Oskara'. Ali, da je otišao u zatvor, on bi i dalje bio samo 'Pitov sin'." Te noći, čim sam krenuo kolima na Holivud bulevar, osetio sam da me neko prati. Kad sam shvatio da su iza mene u neprekidnom nizu sve same limuzine, gotovo da me je uhvatila panika. Parkirao sam dva bloka ranije i nastavio peške do svečane sale. Bio sam srećan što me niko nije primećivao, jer sam svoj stari kaput nosio preko svečanog odela. Kad sam ušao u dvoranu, seo sam na svoje mesto. Imao sam dve karte, ali sam se sa Monom dogovorio da ona ostane kod kuće, u Njujorku, i čuva kćerkicu Milu. Preko njenog sedišta, prebacio sam svoj kaput. Desno do mene seli su Hemfri Bogart i Lorin Bekol. Znao sam Bogarta iz viđenja i pozdravio sam ga. On me je upoznao sa svojom ženom, nasmešili smo se međusobno i okrenuli ka bini. - Deni Kej je bio voditelj. Uživao sam u predstavi, a onda sam iznenada čuo da je pročitao moje ime. Skočio sam kao oparen. Krenuo sam na binu, a onda zastao i doviknuo Bogiju: "Pričuvaj mi kaput, hoćeš li?" Pogledao me je kao da ima posla sa ludakom, i rekao: "Samo ti idi tamo." Uopšte se ne sećam šta sam rekao prilikom dodele. Pravo sa bine otišao sam na razgovor sa novinarima. Nakon otprilike pola sata, pojavio se i Hemfri Bogart. Upravo je dobio "Oskara" za ulogu u "Afričkoj kraljici". "Šta si uradio sa mojim kaputom?" - upitao sam ga značajno. Prvo me je prostrelio pogledom, a zatim rekao: "Jebeš kaput. Sad imaš 'Oskara'."- otkriva Karl Malden.Oskara je dobio za sporednu mušku ulogu 1952. godine za ulogu Miča u filmu Elije Kazana "Tramvaj zvani želja". Malden se proslavio i ulogom detektiva Majka Stouna u televizijskog seriji "Ulice San Franciska" iz 1970-tih. Za tu ulogu je dobio nagradu Emi a za istu nagradu je nominovan još tri puta. Otac mi je umro 1976. godine, dok sam ja i dalje radio "Ulice San Franciska". On nikada nije bio u San Francisku. "Znaš, tebe većina ljudi zna kao Karla Maldena. Ali, za mene si ti - Sekulović. A, ako neki Sekulović treba da bude u San Francisku, onda si to ti", rekao mi je jednom prilikom - zapisao je u svojim memoarima Mladen Sekulović. Član je srpske crkve, bio je predsednik pevačkog društva "Karađorđe" u Geri, pripadnik Ratne avijacije USA, predsednik Udruženja američkih glumaca u Holivudu baškada je i svoju karijeru pravio i Ronald Regan. Na dodeli Oskara u Holivud, u martu 2007. među pedesetak preživelih velikana filma, našao se i Karl Malden, odnosno naš Mladen Sekulović, vitalni starac od 95. godina. Te godine Mladen Sekulović je od države Srbije dobio orden Nemanjića za zasluge u razvoju srpske kulture. Ministarstvo za dijasporu Srbije počelo je pripreme za veliku manifestaciju, koja ima radni naslov " 100 najzuspešnijih Srba u svetu". Počasno mesto na toj listi zauzima Mladen Sekulović, odnosno slavni američki glumac Karl Malden. HOLIVUD JE SRPSKO SELO Hroničari Holivuda tvrde da je prvi slavni Srbin u filmskoj industriji bio je Đorđe Marić, koji je pre 86 godine snimao neme kaubojske filmove u Holivudu. U istoriji Holivuda velikim slovima je pisano i umetničko ime našeg Veljka Šoše, koji je postao Bred Dekster. Rođen je u aprilu 1917. ali je uz Karla Maldena zaigrao na filmu "Džungli na asfaltu" režisera Džona Hjustona. Holivud i danas prepričava Deksterovu epizodu sa prijateljem Frenkom Sinatrom. Naime, naš glumac je 1964. godine doslovno spasio život Sinatri tokom snimanja filma "Ništa osim hrabrosti" na Havajima, kada je slavnog američkog glumca vir povukao ka dnu okeana. A Bred Dekster je hrabro uskočio za njega. Ipak, svetsku slavu je postigao kao jedan od "Sedam veličanstvenih", u legendarnom vesternu širokog platna. Veljko Šošo je umro na savom ranču 2002. godine i sahranjen je kao Bred Dekster. U Holivudu se pričalo da srpske krvi u sebi imaju i glumci Gregori Pek, Tom Selak i Džoni Vajsmisler, poznatiji kao filmski Tarzan. Slavni glumac i plivač Džoni Vajsmiler rođen je u selu Međa u Banatu. Njegova baba Mara je bila Srpskinja. Srpku krv u svojim žilama imao je i režiser Slavko Vorkapić-Vorki. Na promociji njegovog filma 1928. godine pod nazivom "Život i smrt Holivudskog filmadžije 9413" (The Life and Death of 9413-a hollynjood edžtra) klavir je svirao, niko do glavom i bradom do Čarli Čaplin. Njih dvojica su bili veliki prijatelji i radne kolege. Rođen je 1894. godine u Dobanovcima. Odrastao je i školu učio u Sremskoj Mitrovici i Zemunu. Posle šestog razreda gimnazije prešao je u Beograd i upisao se u tadašnju Umetničku zanatsku školu, a 1912. dobio je stipendiju Matice Srpske i nastavio studije na Slikarskoj akademiji u Budimpešti. Rat 1912. godine zatekao ga je kod sestre u Kruševcu. Za vreme rata bio je nastavnik crtanja u gimnaziji u Kratovu. Posle povlačenja, preko Crne Gore i Albanije, dospeo je sa ostalim izbeglicama u Francusku. U Parizu je odmah primljen u Akademiju lepih umetnosti Krajem 1920. pružila mu se prilika da putuje u Ameriku i to luksuznim brodom "Il de Frans", kao čistač palube. Svejedno, glavno je bilo stići u Njujork, a odatle u San Francisko i najzad 1921. u Holivud, i sve do 1927. godine njegovi planovi će se ostvariti samo delimično i retko. U prvo vreme bavio se slikarstvom i imao izvesnog uspeha, pa je čak jedno vreme izgledalo da će napustiti film, jer male uloge u nekim filmovima Reks Ingrama, nisu ga mogle zadovoljiti. Bio je američki filmski teoretičar, montažer i reditelj, dugogodišnji profesor filma na Univerzitetu Južne Kalifornije. Predavao je i na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Zastupnik shvatanja filma kao specifičnog i autohtonog medijuma koji se može tumačiti sa stanovišta psihologije geštalta, on u filmu vidi dinamično-plastični vizuelni potencijal nezavisan od pozorišta, literature ili bilo koje druge umetničke discipline. Kao stvaralac poznat po sekvencama takozvane "stvaralačke montaže" u holivudskim filmovima drugih reditelja iz tridesetih i četrdesetih godina. Od filmova koje je sam režirao i snimio u prvom redu ističu se kratkometražni umetnički filmovi, vizuelne ilustracije Vagnerove i Mendelsonove muzike: "Šume šumore" (1940) i "Fingalova pećina" (1941). Za vreme rata režirao je "Redova Smita" (1942) istoriju jednog od miliona američkih regruta. Od velikog broja filmova na kojima je sarađivao kao umetnik montaže bilo kao stručnjak za razne umetničke, svetlosne, vizuelne efekte, kao majstor u osvetljavanju izvesnih tema putem simbola psihološkim ili ritmičkim naglašavanjem asocijacija, pomenućemo samo nekoliko najznačajnijih: poetične scene iz "Davida Koperfilda", poletne momente iz filma "Dobra zemlja", zatim vanredne sekvence "Mister Smita u Senatu" i "Jovanke Orleanke" i najzad, prolog filma "Zločin bez strasti".  Umro 20. oktobra 1976. godine, od srčanog udara za vreme posete svom sinu Edvardu u Španiji, gde je i sahranjen. LEGENDE FILMA Legenda Holivuda je i Dobrivoje Tanasijević, koji je rođen 1993. u Beogradu. Ovaj filmski producent poznatiji kao Den Tana je vlasnik elitnog restorana "Den Tana's" u koji dolaze holivudske zvezde. Tanasijević se u Srbiji proslavio kao fudbaler "Crvene zvezde" i kada se uselio u SAD 1956. ušao je u jedan američko-jugoslovenski tim u San Pedru. Den je pohađao i glumačku školu Džefa Korija u Malibuu, "da bi naučio engleski". Počeo je da dobija manje uloge: Igrao sam komuniste, fašiste, i kriminalce. Uvek sam ginuo na kraju, i nikada nisam poljubio devojku. Nastupao je u filmovima "The Enemy Below", "Rin Tin Tin", "Peter Gun" i "The Untouchables". U međuvremenu je radio u restoranima i noćnim klubovima. Bio je i partner u "Peppermint West klubu", prvom noćnom klubu isključivo za ples. Restoran "Den Tana's" je otvorio 1964. Šef kuhinje mu je bio bivši Musolinijev kuvar. Uz pomoć svojih prijatelja iz filmskog sveta i zbog toga što je rstoran bio otvoren do kasno u noć, "Den Tana's" je vremenom od običnog špageti-restorana postao prava holivudska instituciju. Beograđanka u Holivudu je i profesor engleskog Mira Panajotović, član uprave Udruženja stranih novinara i član žirija za nagradu Zlatni globus iz Los Anđelosa. Gospođa Panajotović je uvršćena je u ediciju "Ko je ko u prosveti SAD". Beograd je napustila davne 1959. posle studija engleskog jezika i uspele karijere u tenisu. Još u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu bavila se košarkom, tenisom i rukometom. Bila je član najmlađe ekipe "Crvene Zvezde", koju je trenirao pokojni Nebojša Popović i član juniorske reprezentacije u tenisu. SRPSKI OSKAROVCI U američkom filmskom svetu, pored Sekulovića, Oskara su dobili još četvorica naših ljudi. Drugi srpski oskarovac je scenarista Stiv Tešić, a treći je režiser Piter Bogdanovič. Ovaj sin Srbina i Austrijanke koji je sa samo 32 godine postigao senzacionalni uspeh filmom "Poslednja bioskopska predstava". Nagrađen je Oskarom za najbolji scenario i najbolju režiju 1971. godine i tako postao jedan od vodećih holivudskih sineasta. Rođen je 30. jula 1939. godine u Kingstonu, Njujork, gde je završio filmsku akademiju. Njegov otac je bio srpski slikar i pijanista, a majka mu je bila iz bogate jevrejske austrijske porodice. Proslavio se i komedijom "Što te tata pušta samu" (sa Barbrom Strejsend i Rajanom O Nilom). Ubrzo potom, snimio je i "Mesec od papira" (1973.) ali i još trideset tv i filmskih dela i potvrdio svetsku slavu, ali nije nadmašaio Karla Maldena. Četvri vlasnik zlatne statue Američke akademije za film je Zoran Perišić, koji je rođen 1940. u Prijepolju, ali živi u SAD. Tvorac je iluzije Supermenovog leta na filmskom platnu. Za svoj izum, specijalni efekat "zoptik", dobio je 1979. godine Oskara za specijalno dostignuće u filmu "Supermen" Ričarda Donera. Perišićev doprinos "Supermenu" je, možda, najbolje opisao režiser Ričard Doner: "Da nije bilo Perišića, ne bismo imali film". Srpski majstor za specijalne efekte zanat je pekao kod Stenlija Kjubrika u filmu "2001: Odiseja u svemiru" (1968) - kao nepotpisani saradnik u odseku za animaciju. U međuvremenu, postao je pronalazač i vlasnik je nekoliko patenata u oblasti specijalnih efekata, uključujući 3D tehnologiju. Pre 10 godina objavio je knjigu "Visual Effects Cinematography". Na 79. dodeli Američke akademije za film Oskara je dobio Mirko Kovačević iz Beograda, koji se u SAD uselio 1986. godine - Nagradu smo dobili moj kolega Havard Preston i ja, za "FI+Z njirele remote system" koji reguliše tri funkcije svakog objektiva na filmskim kamerama. Dodela nagrada za našu oblast je poseban događaj i odvojen je od glavne dodele Oskara. Atmosfera na dodeli je bila veoma svečana i održana je u Beverly Njilshire Hotelu na Beverly Hilsu. Za razliku od dodele Oskara za umetnički deo, dobitnici nagrada za tehnički deo su unapred obavešteni ko je dobio nagradu. Znajući unapred da sam dobio nagradu, nisam osećao neku posebnu nervozu, mada sam bio uzbuđen kada su najavili moje ime.

U BiH skuplje cigarete, gorivo, kafa i alkoholna pića
Stupanjem na snagu novog Zakona o akcizama u Bosni i Hercegovini su poskupele cigarete, kafa, gorivo i alkoholna pića. Cigarete u BiH su od u sredu, kada je novi zakon stupio na snagu, skuplje 15 odsto, kafa za pola konvertibilne marke po kilogramu, a gorivo 10 pfeniga po litru. S obzirom na to da je Pravilnik o primeni novog Zakona o akcizama objavljen isti dan kada je zakon stupio na snagu, trgovci nisu blagovremeno imali upustva kako da formiraju nove cene proizvoda koji treba da se oporezuju po novim akcizama. Neke trgovine i kiosci su povukli cigarete iz prodaje do utvrđivanja nove cene, dok su se na nekim mestima cigarete juče prodavale po različitim cenama. Tako je na jednom kiosku u Banjaluci paklice cigareta, koje su ranije koštale 1,5 KM, juče prodavane po dve KM (po jedan evro), a danas po ceni od 1,8 KM (0,92 evra). "Juče smo imali jedan cenovnik za cigarete, a danas je stigao novi, sa umanjenim cenama", kazala je Beti prodavačica iz tog kioska. Iz Uprave za indirektno oporezivanje (UIO) BiH saopštili su da će se cigarete po novim cenama, ali sa starim poreskim markicama, moći prodavati do početka sledeće godine, a da će ubuduće markice na svaki novi zahtev biti štampane s novim cenama. Još je navedeno da su proizvođači i uvoznici cigareta morali da popišu zalihe, koje mogu prodavati po novim cenama, s tim da moraju platiti razliku u visini akcize. Udruženja potrošača u BiH ocenila su da će poskupljenje goriva dovesti do poskupljenja osnovnih životnih namirnica. Takođe se upozorava da će nedavno usvojeni Zakon o zaštiti domaće proizvodnje BiH, kojim se ponovo uvode carine na proizvode iz Srbije i Hrvatske, izazvati poremećaje na tržištu. Prema procenama ekonomista, proizvodi iz Srbije i Hrvatske će zbog uvođenja carinskih nameta poskupeti između 30 i 70 odsto, što bi moglo dovesti i do laganog podizanja cena domaćih proizvoda. Još se navodi da BiH nema kapacitete da zadovolji sve potrebe potrošača u zemlji, tako da će se poskupljenje proizvoda iz Srbije i Hrvatske, koji su dominantni na tržištu BiH, najviše odraziti na kupovnu moć domaćeg stanovništva.

Pet teorija o razlozima ostavke
Ivo Sanader javnosti je uskratio odgovor na ključno pitanje o stvarnim razlozima povlačenja s mesta premijera, što je u političkim kuloarima odmah podgrejalo najrazličitija nagađanja. U nizu analiza i komentara hrvatski mediji objavljuju i moguće scenarije, tumačeći i Sanaderovu "neverbalnu komunikaciju". Prvi scenario glasi - trka za predsedničku fotelju. Sanader se na vreme izvlači iz vlade i priprema na trku za Mesićevog naslednika. Po ovoj teoriji, Sanaderova ostavka politički je spin kojim on oslobađa manevarski prostor za predsedničku kandidaturu lišen stega svakodnevnih premijerskih obaveza. Drugi scenario - zdravstveni razlozi, a treći je beg od problema. Ta teorija, poprilično netipična za političara kalibra Sanadera, temelji se na proceni da je državna blagajna toliko prazna da je pitanje meseci kada će zaposleni u državnim službama, školama i bolnicama ostati bez plata. Po četvrtom scenariju reč je o udaru desnog krila. Sanader se, po toj teoriji, već duže vreme nalazi pod žestokim pritiskom stranačke desnice. Peti scenario je Slovenija, a najfantastičnija teorija je svakako ona po kojoj se Sanader zapravo povukao iz Vlade kako bi prepustio Jadranki Kosor da potpiše nezgodni sporazum sa Ljubljanom. Nakon što bi obavila taj zadatak, Sanader bi se, prema ovom scenariju, za godinu dana mogao vratiti na čelo Vlade. Sanaderovom ostavkom pozabavili su se i stručnjaci za takozvanu neverbalnu komunikaciju koji tvrde da je ona pokazala da Sanader ni sam ne veruje u ono što je rekao. Obrazlažući svoju ostavku Sanader nije govorio istinu, ali se vrlo dobro odenuo, odabravši plavu boju kao boju rizika, zaključuju stručnjaci. Agresivnost, koja je bila prisutna u Sanaderovom govoru, prema njihovim rečima, otkriva da dosadašnji premijer drži "figu u džepu" i namerava da vlada iz senke.

Andželina Džoli najplaćenija u Holivudu
Zarada koju je Andželina Džoli ostvarila u periodu od juna 2008. do juna ove godine procenjena je na 27 miliona dolara. Dobitnica Oskara za epizodnu ulogu u filmu "Neprilagođena", i ove godine je bila među kandidatkinjama za nagradu američke filmske akademije - za glavnu ulogu u filmu "Zamena". Andželina Džoli trenutno igra glavnu ulogu u filmu "Salt" u kojem je naslovna rola agenta Centralne obaveštajne agencije trebalo da pripadne Tomu Kruzu . Na drugom mestu Forbsove liste je Dženifer Aniston sa zaradom od 25 miliona dolara. Veći deo zarade stekla je ulogom u filmu "Marli i ja". Treća na listi je Meril Strip koja je ove godine nagrađena Oskarom za glavnu ulogu u filmu "Sumnja". Njena zarada procenjena je na 24 miliona dolara. Slede Sara Džesika Parker sa 23 miliona dolara i Kameron Dijaz koja je u proteklih godinu dana zaradila 20 miliona dolara. Među prvih deset su i Sandra Bulok, Ris Viderspun, Nikol Kidman, Dru Barimor i Rene Zelveger.

"DAŠAK" ODUVAO NjU DžERSI
"Ima neočekivanih stvari… koje saznamo tako iznenada da ne znamo kako da odreagujemo na njih! Iz tog neznanja, čovek izgleda može da se trgne samo ako izgovori neku otrcanu frazu. Kada je Sveti, na primer, njegov prijatelj Vita rekao da je umro njihov prijatelj Laza Ilić, Sveta je samo rekao: Šta ti je život, samo duneš i ode..." Ovo su reči kojima narator započinje polučasovnu filmsku avanturu pod nazivom "Dašak" (Breathtaking), mladog reditelja Vojina Vasovića, Na nedavno održanom "Lighthouse filmskom festivalu" u Nju Džersiju, u konkurenciji više stotina filmova, a zatim u najužem krugu od 20 najboljih kratkih igranih ostvarenja iz celoga sveta, "Dašak" je osvojio zlatnu nagradu festivala i prvo mesto u svojoj kategoriji! BIOGRAFIJA Rođen 1985. godine u Kragujevcu. Diplomirani student TV režije Akademije Umetnosti BK. Autor sedam kratkih igranih filmova, animiranog filma ''Sledeći'', dokumentarnog filma ''Imitacija Smrti'', koji su uvršćeni u zvaničnu selekciju više domaćih i evropskih festivala: ''Zlatnog viteza'' u Moskvi, ''Prvog kadra'' u Sarajevu, ''Beogradskog festivala kratkometražnog i dokumentarnog filma'' u Beogradu, ''Roshd'' u Teheranu i dr. Scenarista je više pozorišnih i radio drama (''Ja hoću u raj'', ''Čekajuči princa'', ''Kako su ubili Boga u meni'', ''Ubij se za mene''). Reditelj je deset epizoda serije za decu ''Priče sa tavana''. Dobitnik tri nagrade za najbolju režiju (predstavama ''Čekajući dah'' po motivima Semjuela Beketa, ''Posetom stare dame'' Fridriha Direnmata i ''Doba baraba'' Mirjane Ojdanić), tri Grand priksa i četiri nagrade za scenski pokret na Pozorišnim susretima u Kragujevcu, srebrne plakete, nagrade za najbolju vizuelnu poetiku i najbolju režiju na Republičkom festivalu eksperimentalnih scena (predstavom ''Me, myself and I''). Polaznik je radionice za dizajn svetla pod vo?stvom Nikole Zavišića. Reditelj je četrnaest amaterskih, poluprofesionalnih i profesionalnih predstava među kojima su: koreodrama ''13'' (Balkan Teatar, Mostar), ''Don Žuan'' (Centar za kulturu Mladenovac), ''Audijencija'' (Teatar Joakim Vujić, Kragujevac), ''Trag ljudskih zuba'' (Serbian Canadian Theatre, Toronto), ''3ym profil'' (FIST produkcija, Beograd) itd. Proglašen je za najboljeg studenta katedre 2006. godine. Završio je studije sa prosečnom ocenom 9,87. Pročitajte ceo intervju sa Vojinom Vasovićem...

Parkovi potencijalne deponije
Sudeći po nekim najavama, Torontu bi parkovske površine mogle biti pretvorene u deponije za odlaganje smeća, ukoliko se ne uskoro ne prekine štrajk komunalnih službi. Naime, u dokumentu Grada Toronta, kako prenosi Global Njuz, pored trenutno aktuelnih, tzv. primarnih, devetnaest lokacija, postoji plan za desetak 'sekundarnih' i više od 150 'tercijarnih', među kojima su neke i u parkovima. Gradonačelnik Dejvid Miler i direktor sektora za čvrsti otpad Džef Retboun odbacili su za sada predlog o povećanju broja lokacija za odlaganje đubreta, pre svega zbog toga što u postojećim ima još mesta. Retboun naglašava da se situacija svakodnevno budno prati i da je sve spremno da se reaguje u slučaju potrebe. Štrajk oko 24 hiljade komunalaca počeo je 22. juna i gradski oci za sada ne razmišljaju o nekim privremenim rešenjima ni u jednom od pogođenih sektora. Što se tiče nagomilanog otpada, ostavljeno je da sanitarni inspektori odrede kada i da li je došlo do potencijalnog rizika za građane. Gradonačelnik Miler insistira da grad želi da se sa štrajkačima postigne pošten dogovor, koji će moći da se ispoštuje. U međuvremenu, građani se snalaze kako znaju i umeju, razmenjujući i smišljajući nove ideje za redukciju količine đubreta. Otpad biljnog porekla predstavlja manji problem od onog životinjskog porekla, pa su naročito dobrodošli predlozi kako se izboriti sa tim. Jedan od zanimljivijih je da se takvo đubre zamrzne, naravno pod uslovom da u svom zamrzivaču imate dovoljno prostora.

Ronaldo "napao" tinejdžerku
Fudbaler Reala Kristijano Ronaldo je priznao da je došlo do incidenta ispred njegove kuće u Portugalu, ali je demantovao navode da je povredio 17-godišnju Saru Pardal, koja ga je pratila u "paparaco misiji". Tinejdžerka je podnela prijavu protiv Ronalda u lisabonskoj policijskoj stanici, zbog toga što je navodno zadobila posekotine u incidentu ispred kuće poznatog fudbalera. Sara Pardal je posle izlaska iz ambulante rekla da je čekala fudbalera ispred kuće jer je "samo fan koji želi autogram". "Ronaldo je stigao u svoju ulicu, zaustavio ferari, u kome je još nekoliko minuta razgovarao sa majkom. Kada je shvatio da ga i dalje prate i snimaju, on je izgubio živce, izašao i šutnuo suvozačev prozor na kolima fotografa. Staklo je puklo. Na tom sedištu je sedela mlada ženska osoba", prenosi portugalski tabloid "24 horas". Ronalda i njegovu majku su po Lisabonu ceo dan pratili tinejdžerka i njen prijatelj, 35-godišnji fotograf Ugo Martins, a devojka je izjavila da su je delići razbijenog stakla isekli po licu. Ronaldo je rekao da u trenutku incidenta ona nije imala vidljive povrede, ali se ne zna šta je izjavio policiji koja je ubrzo stigla na lice mesta po pozivu devojke. Tabloid se poziva na "policijske izvore" i tvrdi da je protiv CR7 podignuta optužnica i da će fudbaler morati u stanicu kako bi dao zvaničnu izjavu, a zatim i na sud kako bi svedočio. Ovi na-vodi su ostali nepotvrđeni. Pokušali su da me ucenjuju Najskuplji fudbaler na planeti se oglasio i preko zvaničnog sajta "Gestifute", kompanije koja ga predstavlja. Ronaldo je istakao da je on bio žrtva osoba poznatih portugalskoj javnosti, koje misle da cilj opravdava sredstvo. "U incidentu je učestvovala osoba koju sam viđao dan za danom ispred moje kuće, kako jede samo jogurt i uvek drži kameru, čekajući da se dogodi nešto što bi moglo da bude vest. Njegova frustracija i dosada su ga ipak naterale da promeni strategiju. Počeo je da me juri kolima u kojima je bila mlada devojka, koja je sve vreme provocirala i očigledno snimala svaki pokret moje majke i mene. Moja majka se zbog toga unervozila, pa sam morao da stanem i da probam da ih ubedim da prestanu. Kada sam sam, onda je u redu, progutam sve i izdržim, ali kada je moja majka u pitanju... ŽŽao mi je, ali nikome, baš nikome ne dozvoljavam da je iznervira. Žao mi je zbog toga što sam uradio, ali ne mogu da obećam da u istim okolnostima neću uraditi istu stvar", saopštio je Ronaldo. Bivši fudbaler Mančestera je rekao da mu "nikada ne bi palo napamet da pristane na ucenu" i dodao da devojka nije imala vidljive povrede, ali da je nosila bolničku odeću, što je upućivalo da su se spremali da "sve začine novim detaljima". "Na nesreću, znam da će neko bez skrupula otkupiti snimak i da će im dati za pravo da izmisle šta hoće i kažu da je to istina. Uvek ima kupaca. Ja nisam takav, da sam kupio traku nikada ne bi izašla u javnost, a sada hoće. Ja i želim da se to desi, jer je to jedini način na koji znam da živim", kaže se u saopštenju.

Svečano otvorena 25. Univerzijada
Neviđenim spektaklom izvedenim pred oko 15 000 gledalaca i predstavnika 145 zemalja učesnica, u "Beogradskoj areni" preksinoć je otvorena 25. letnja Univerzijada koja će trajati do 12. jula. Posle defilea takmičara iz svih delova sveta, priređen je svetlosni spektakl i performans "Logika tela". Manifestaciju, koja je okupila rekordan broj učesnika više od 8500, svečano je proglasio otvorenom Mirko Cvetković, premijer Srbije, poželevši akademcima da ih sportski duh vodi ka uspesima i medaljama. Učesnike je pozdravio i Božidar Đelić, predsednik Organizacionog komiteta Unive-rzijade. Dobro došli u Srbiju! Dobro došli u Beograd! Naša zemlja je sada univerzitetski centar sveta, a Beograd svetska prestonica mladosti, sporta i ferpleja rekao je Đelić. U ime nacije, on je zahvalio Međunarodnoj federaciji univerzitetskog sporta. Veliko hvala uputio je i volonterima koji, kako je rekao, daju dušu i osmeh Univerzijadi. Džordž Kilijan, predsednik Međunarodne univerzitetske sportske federacije naglasio je da je "antički i istorijski grad, Beograd, domaćin kako 25. jubilarne Univerzijade, tako i obeležavanja pola veka od prvog održavanja ovog velikog sportskog takmičenja i 60. godišnjice od osnivanja FISU-a". Svečanom otvaranju prisustvovao je politički vrh Republike Srbije sa predsednikom Borisom Tadićem na čelu. U "Areni", koja je ličila na svojevrsni svemirski brod, svetlosnim i kompjuterskim efektima dočarana je površina vode na kojoj je grupa umetničkih plivačica izvodila pokrete kao da upravo izranjaju iz bazena, pojavili su se i jedrenjaci vođeni rukama tri prelepe "morske vile", a potom je plato transformisan u teren za košarku, pa u fudbalski stadion... Na spektaklu koji je počeo tradicionalnom pesmom "Igrale se delije" obrađenom u modernom tehno maniru, učestvovalo je samo 35 izvođača. Šou priređen snagom srpske inteligencije "oživeo je" lik čuvenog domaćeg naučnika Milutina Milankovića. Prikazan u hologramu, on je "govorio" o svom radu i "Astronomskoj teoriji klimatskih promena". Usledio je pozdrav zastavi FISU-a. Posle studentske himne "Gaudeamus igitur" Ivana Đerisilo, odbojkašica, u ime svih sportista položila je zakletvu, što su učinili i predstavnici sudija. Uz savremenu tehnologiju i igru svetlosti i misli Ive Andrića, Zorana Đinđića, Mahatme Gandija, Čarlsa Darvina, Luisa Armstronga predstavljeni su sportovi. Da stojimo rame uz rame sa organizatorima svetskih manifestacija dokazala je publika koja je gromkim aplauzom pozdravila reprezentativca Srbije Nemanju Vidića, jednog od najboljih fudbalera Evrope i sveta, kada se na podijumu pretvorenom u pulsirajuće srce pojavio sa malom Anom, devojčicom kojoj je zahvaljujući medicinskoj tehnologiji spasen život. Ona je upalila svetlo i spektakularna ceremonija je okončana. Duh jedinstva na tribinama Kao da su znali šta će im Džordž Kilijan, predsednik FISU, reći kasnije u toku svečanosti, mladi sportisti na tribinama "Arene" druženje su počeli mnogo pre nego što su reflektori sinuli sa plafona hale. Goste ceremonije u "Areni" dočekali su volonteri, a kako se koji tim smeštao na sedišta, počinjali su pesma, skandiranje i spontane koreografije Mi smo Švedska, ko ste vi? pitali su uglas akademci u plavo-žutim trenerkama, na šta su im srpski sportisti odgovorili uzvikivanjem imena svoje zemlje. Nemci sa severne tribine skočili su, u skladu sa svojom poslovičnom organizovanošću, kao jedan na noge i napravili "talas". Da im ne bi ostali "dužni" Hrvati i Ukrajinci, preko puta, uzvratili su lupanjem nogama o pod. Iznenađenje domaćinima priredili su Urugvajci: u trenutku opšteg nadglasavanja, gosti iz Latinske Amerike razvukli su transparent sa parolom, ispisanom na čitkom srpskom: "Hvala Srbijo Urugvaj te voli!". Prijatna zbunjenost zavladala je na trenutak među domaćinima, ali su se navijači naše reprezentacije ubrzo konsolidovali i "Arenom" je zagrmelo horsko "Srbija i Urugvaj!".

Odaberite znak OVAN BIK BLIZANCI RAK LAV DEVICA VAGA SKORPIJA STRELAC JARAC VODOLIJA RIBE

| PRVA STRANA - HOME | REDAKCIJA | ARHIVA | PRETPLATA | KONTAKT |

Copyright © 1996-2012 "NOVINE Toronto"