SRBIJA

Šiptari spretniji od Srba

Ko je naručio ubistvo Zorana Đinđića?

Euleks istražuje navode o korupciji prištinske vlasti

SPC: Odluka Kfora ugroziće bezbednost manastira na Kosovu

Ivanović: Povlačenje Kfora iz Gračanice ne zabrinjava puno

UNESKO potvrdio dopunu izjave o značaju spomenika na Kosovu

Porodica sa 300 godina radnog staža u rudniku

Šiptari spretniji od Srba

Posle savetodavne odluke Međunarodnog suda pravde u Hagu, koja je dala za pravo Albancima na Kosmetu da donose dekleraciju o nezavisnosti, prištinski lideri su se redom uputili u Vašington na poverljive razgovore sa američkim političarima. Za razliku od Albanaca, srpski političari nisu ni u svojim najtežim osudama ovog haškog suda pominjali Vašington, jer je isuviše vidljivo bilo da su SAD imale ogroman uticaj na sudije iz Haga. Stručnjaci za spoljnu politiku, međutim, tvrde da je stav haškog suda posledica i velike političke aktivnosti albanske strane, koja već decenijama ubeđuje SAD i ostatak sveta da žele da stvore svoju nezavisnu državu. Jer, za razliku od Srba albanska politička elita je vrlo ozbiljno shvatila promociju ideje "Kosovo republika" i na njoj radi već decenijama. Profesor Ljubodrag Dimić, jedan od vodećih srpskih istoričara tvrdi da albansko društvo "Vatra" u Bostonu postoji 120 godina i prisutno je u američkom kongresu. A 1962. je u SAD formirana Treća prizrenska liga, koja ima iste ciljeve kao i Prva i Druga prizrenska liga sa kraja 19. veka - odvajanje od Srbije. Kosovski Albanci lobiranje za svoje interese u Americi godišnje zvanično plaćaju 15 miliona dolara, a nezvanično oko 50 miliona dolara. Bivši kosmetski predsednik Ibrahim Rugova je još 1. aprila 2003. sa kućom "Alston & Bird LLP" potpisao ugovor na 30.000 dolara mesečno za promociju nezavisnosnog Kosova. Na sajtu američkog Ministarstva pravde taj ugovor se i danas vodi pod nazivom "Republika Kosovo". Danas prištinskom premijeru Hašimu Tačiju lobi organizacije više nisu potrebne, jer ima direktan ulaz u Belu kuću, Konres i Senat SAD. Taj albanski interes za promociju separatističkih ideja Srbija je prepoznala tek krajem 20. veka. Devedesetih je Beograd od strane srpskih iseljenika, ali i evropskih prijatelja često kritikovan zato što ne lobira u Americi za svoje interese. Jer, loš status Srbije i nepovoljan odnos zapadnih država prema nama proističe i zbog toga što nismo imali svoje glasnogovornike i zastupnike u američkim državnim institucijama i medijima. Kada je profesor istorije Radmila Milentijević devedesetih došla iz Njujorka u Beograd govorila da ima uticaj u SAD i da može da promeni američku politiku prema Srbiji. Postala je prvi emigrant sa titulom ministra za emigraciju, ali nije ništa učinila na zastupanju srpskih interesa u SAD. U međuvremenu, početkom devedesetih Lorens Iglberger i Henri Kisindžer, američki političari, tražili su za zastupanje srpskih interesa honorar od pola miliona dolara. Srpska kolonija u SAD i sama Srbija nisu želele da plate tu uslugu, jer su verovali da će "naša istina da pobedi". Srbi iz Čikaga danas, mećutim, priznaju da srpska zajednica u SAD nikada nije ni imala toliki novac. Miroslav Majkl Đorđević, osnivač Kongresa srpskog ujedinjenja je među prvima u to vreme javno govorio o lobiranju za Srbiju u Americi. I počeo je time da se bavi. Prvi je doveo patrijarha Pavla da 24. aprila 1990. godine govori u američkom Kongresu o Kosovu i Metohiji. Na pitanje koliko je puta Srbija propustila šansu da nije ranije počne da lobira, Đorđević nam je rekao: - Često čujem i danas kako ljudi govore da Srbi u Americi nisu ništa uradili, nisu lobirali. Nije tačno, lobirali smo, ali problem je što vi morate da znate zašto lobirate. Mi nismo imali pojma koja je srpska politika - da li Srbija želi republiku u Krajini, da li hoće da zadrži delove Bosne i Hercegovine, da li želi da guramo ugovor sa Tuđmanom u Karađorđevu ... Mi nismo mogli da radimo u mraku, bez države koja nije želela da ima ikakve kontakte s nama. Ruke su nam bile vezane. Jedna stvar koju niko nije razumeo u Srbiji jeste da je lobiranje bitno, pogotovo je bilo bitno tokom ratova devedesetih godina. U Srbiji se govorilo: "Istina će da se sazna". Ali ne može da se sazna, ako drugi neprestano govore laži, a mi ćutimo. I demokratska vlada kada je došla 2000. godine mogla je dosta toga da promeni u odnosu SAD prema Srbiji, ali nije. Šansa je propuštena.   SVI SRPSKI LOBISTI Prema američkim podacima Ambasada Srbije u SAD koristi i agenciju "Jay Footlik" za odnose sa medijima za 281.420 dolara i firmi "Point strategies LLC" kao PR i medijski savetnik za 399.800 dolara. Ambasada koristi i agenciju "Prairie Avenue Advisors LLC" za strateško savetovanje radi poboljšanja diplomatskih i trgovinskih odnosa izmeću Srbije i SAD. Ministarstvo odbrane SCG je 19. novembra 2003. potpisalo ugovor sa "O'Connor & Hannan, LLP" na ukupno 12.500 dolara. Ugovor koji je sklopilo Ministarstvo spoljnih poslova sa engleskom kancelarijom "30 Point Strategies, LLC" vredi 42.000 funti mesečno. Potpisan je 8. oktobra 2008. SIEPA, vladina agencija za promociju izvoza u SAD tokom 2009. i 2010. godine trošila 460.000 dolara za lobi agenciju "Rasky Baerlein Strategic Communications, Inc." i i za agenciju "Daniel Pašacantilli" još 12.000 dolara. Svoje lobiste u SAD imaju i Socijalistička partija Srbije za koju radi firma "Picard, Kentz & Ronje" po ceni od 30.000 dolara mesečno. Milanka, Bogoljub i Dragomir Karić plaćaju firmi "Alcalde & Fay, Ltd." 25.000 dolara mesečno da propagira teme slobode govora, ljudskih prava i ekonomija. U vreme svoje najžešće aktivnosti Kongres srpskog ujedinjenja je u Vašingtonu imao svoju Kancelariju za lobiranje, koju su vodili Danijela Sremac, potom Majkl Menard i na kraju Mirjana Samardžija, današnja predsednica ove organizacije. Prota Mirko Dobrijević, danas australijsko-novozelandski vladika Irinej, bio je na čelu IOCH, crkvene organizacije pravoslavnih u SAD. A na inicijativu Miroslava Đorđevića početkom 21. veka formiran je i Savez srpskih organizacija, u koji su ušli Kongres srpskog ujedinjenja iz San Franciska, Srpska narodna odbrana iz Čikaga i srpski narodni savez iz Pitsburga. Njihov saradnik bio je Obrad Kesić, savetnik Milana Panića, ali sve ove organizacije nisu imale epohalni uspeh u lobiranju za srpsku stvar, kako se to popularno kaže u Americi. I Obrad Kesić, politički analitičar iz Vašingtona kaže da je ključ za uspeh srpskog lobiranja bio da se postave jasni ciljevi Srbije, koje mi ih ni dan-danas nemamo kada je u pitanju Kosmeta i naša pozicija u američkoj administraciji. - Ne može niko kratko da opiše šta to Srbija hoće od Kosmeta. Je li to ceo Kosmet, podela Kosova i Metohije ili neki status, koji će se definisati kad uće u EU. To je problem, jer većina u američkoj administracije na koju bi lobisti trebalo da utiču neće moći da shvati šta je u stvari politika Beograda" - objašnjava Kesić. Kao član Demokratske stranke SAD i njenog Komiteta za etničke zajednice o odnosu Srbije i Amerike imao je prilike da razgovara sa bivšim predsednikom Džordžom Bušom, ali i sa aktuelnim predsednikom Barakom Obamom. U tom svojstvu člana ovog komiteta Obrad Kesić predstavlja Srbe u Americi. - Kroz stranačke aktivnosti razgovarao sam i sa američkim predsednicima. Oni uglavnom izgovaraju političke parole kao što su 'Srbija je bitna za Ameriku', 'Treba da učinimo sve da se unaprede odnosi između naših država'" - kaže Obrad Kesić. Srpski lobi je u SAD početkom 21. veka imao dva kraka - onaj politički i nezvanični, kao i onaj drugi, profesionalni. U prvu kategoriju spada "srpski kokus" u Kongresu. To je grupa za političku podršku Srbiji u kojoj su bili Miroslav Đorćević, Vojin Joksimović, Nikola Kostić, Mirjana Samardžija, tri senatora Džordž Voinović, Milica Melisa Bin i Milorad Rod Blagojević, sva trojica republikanci i 25 kongresmena iz obe američke partije. Kokus je isposlovao da Senat usvoji rezoluciju kojom se Srbiji čestita na podnošenju molbe za prijem u EU i narodu Srbije "aplaudira" na njegovim koracima ka demokratiji, slobodnom tržištu, toleranciji, nediskriminaciji i vladavini prava. Inicijator rezolucije bio je senator Džordž Vojnović. Na profesionalnom planu, srpski lobista bile su američke firme za javnu promociju. Episkopa Artemije je od 2005. godine plaćao usluge lobiranja dve firmi "Venejbl" i "Skvajer sanders". Tada nije bilo zvaničnih napora za lobiranje od strane srpske vlade u Sjedinjenim Državama, u vreme kada se američka vlada jasno kretala ka "konačnom rešenju" o statusu pokrajine. Vladika Artemije je 2006. godine zaključio da, ako nema akcije zvaničnog Beograda, nema izbora nego da sam pokuša da uradi nešto da se istina o Kosmetu iznese pred lice američkog naroda. Firme za lobiranje firmi "Venejbl" i "Skvajer sanders" su se borile prvo protiv ukorenjenog mišljenja političara u Vašingtonu da su Albanci dobri, a Srbi loši momci i protiv albanskog lobija, koji je već decenijama finansirao kampanje američkih političara. - Reakcije na početak rada lobista firmi firmi "Venejbl" i "Skvajer sanders" bile su histerične i kod Albanaca i kod Amerikanaca. Kada su plaćeni lobisti firmi "Venejbl" i "Skvajer sanders" počeli svoju akciju 2006. godine, "Kosovo je Amerikancima značilo samo mesto gde SAD zaustavljaju genocid mirnih Albanaca od strane zlih Srba." Zbog lobiranja za mnoge Amerikance "Kosovo je danas mesto gde SAD pomaže džihadistima i mafijašima da terorišu hrišćanske Srbe." Kako procenjuju američki Srbi, kampanja vladike Artemija je bila delimično uspešna, jer su firme "Venejbl" i "Skvajer sanders" dobile konkurenciju iz Beograda - rekao nam je glavni srpski lobista Džim Džatras. Džejms Džatras, američki lobista za srpske interese ZAKASNILI SMO U VAŠINGTON Profesionalni američki lobista koji zastupa srpske interese u Vašingtonu optužen je da je loše radio i da je uzeo 600.000 američkih dolara Džejms Džatras radi u kompaniji "Skvajer Senders" u SAD. Njega su proletos neki beogradski mediji optužili da je kao saradnik vladike Artemija uzeo 600.000 američkih dolara. Voljan da se brani od ovakve insinuacije Džatras se javio "Areni 92" i izjavio: - Što se tiče mog ugovora za lobiranje u ime vladike Artemija i srpskog naroda Kosova i Metohije, činjenicu da je njegovo preosveštenstvo to tražilo od mene, a ne od nekoga drugog, uvek ću smatrati za veliku čast. Radio sam za vladiku Artemija i Srpski nacionalni savet od marta 2006. i to za profesionalnu platu. To se može videti na sajtu Ministarstva pravde SAD. Iako je u ugovoru nominalno stajalo da je trebalo da primam 100.000 dolara mesečno, od marta 2006. do danas primio sam samo 600.000 dolara. Od toga je 40 posto odlazilo na troškove putovanja, objavljivanje oglasa u novinama na Kapitol hilu i na internet sajtovima. Poslednjih meseci morao sam da redukujem reprezentaciju, ali nismo prestali sa radom. Nažalost, to je postala više volonterska aktivnost, jer ne mogu više da trošim vreme na to. Džejms Džim Džatras je Amerikanac grčkog porekla. Roditelji su ga odgojili u pravoslavlju i ljubavi prema Grčkoj i prema Srbiji. Džatras je od 1994. saradnik Kongresa srpskog ujedinjenja, najveće asocijacije naših doseljenika u SAD. Osnovao je Američki savet za Kosovo, koji je preko svoje internet stranice ''www.savekosovo.org'' svakodnevno obaveštavao svet o sudbini Srba na Kosovu i Metohiji. Nastupa od 2006. u medijima širom sveta, organizuje konferencije i simpozijume o srpskom pitanju. Na primedbe kritičara da srpsko lobiranje u SAD nije pokazalo očekivane rezultate i da javnost ne zna šta je to Džejms Džatras konkretno uradio za Srbiju, ovaj lobista odgovara: - Albanski lobi, sa jako dobrim izvorima finansiranja, prisutan je bio u Vašingtonu dugi niz godina. Mi smo zakasnili i nismo uspeli da obrnemo američki kurs, ali smo Srbiji omogućili poziciju da pruži otpor. Većina sveta je na srpskoj strani - Rusija, Kina, Južnoafrička Republika, Meksiko, pet zemalja EU, veći deo Afrike i Južne Amerike. Kosovo i Metohija nikada neće ući ni u UN, a ni u EU - poručuje Džejms Džatras. Vlada Srbije je, naime, 2007. potpisala sporazum sa firmom, "Barbor Grifit end Rodžers", da lobira u njenu korist, sa posebnim referencama na Kosmet. Taj ugovor je vredeo 60.000 dolara mesečno, plus troškovi. Lobisti ove firme su organizovali sastanke iza zatvorenih vrata i nisu imali javne prosrpske aktivnosti u SAD. Vlada Vojislava Koštunice plaćala je 720.000 dolara godišnje ovoj republikanskoj agenciji u trenutku kada je većina kongresmena bila iz redova demokrata. Cilj aranžmana bio je da se spreči proglašenje nezavisnosti. Upućeni u lobiranje tvrde da je agencija "Barbor Grifit end Rodžers" izabrana zahvaljujući slučajnom susretu i poznanstvu jednog vladinog zvaničnika sa Robertom Blekvilom, jednim od čelnih ljudi američke agencije i saradnikom Kondolize Rajs, bivšeg državnog sekretara SAD. Odluku da se ugovor sklopi donela je Vlada Srbije pod oznakom "poverljivo". Ugovor je sklopljen na tri godine, ali je raskinut ranije, posle dve godine, nakon što je 2008. godine proglašena nezavisnost Kosova. U leto 2009. nova vlada iz Beograda unajmljuje drugu firmu "Advensd prektikal solušans" iz Čikaga za 85.000 dolara mesečno, plus troškovi. Ovo je bio čudan izbor, jer ta firma nije imala aktivni sajt, a ni kancelariju u Vašingtonu. A njen vlasnik advokat pred bankrotstvom Milan Petrović je bio poznat, uglavnom kao skupljač fondova za Milorada Roda Blagojevića, bivšeg guvernera države Ilinois. Znatno uglednija američka lobi agencija "Dutko njorldnjide" je u mećuvremenu preko posrednika u Beogradu nudila svoje usluge za poboljšanje imidža i bila je odbijena. I pored toga što je Blagojević kompromitovan i smenjen, a Milan Petrović iz Čikaga nije pokazao vidljive rezultate svog lobiranje, Vlada Srbije je u proleće 2010. godine sa njim produžila ugovor. Na ovaj dokument je stavljena oznaka državne tajne. Tim ugovorom se novopečeni lobista Milan Petrović obavezao da će za 1.020.000 dolara godišnje preko Ambasade Srbije u Vašingtonu da poboljša diplomatske odnose Srbije sa izvršnim organima u SAD, uključivši i Stejt department, članove Kongresa i "poslovnu zajednicu" u Americi. Ugovor traje godinu dana, a po isteku tog roka automatski se obnavlja ukoliko se obe strane pismeno ne saglase da ga ukinu. Za koordiniranje celokupnog posla ovlašćeni su Kabinet premijera Mirka Cvetkovića, Ministarstvo spoljnih poslova i Generalni sekretarijat Vlade Srbije. A za sprovoćenje ugovora s konsultantskom kućom Milana Petrovića zadužen je lično Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova. Pretpostavlja se da je Milan Petrović prijatelj Vladimira Petrovića iz Čikaga, takoće, bivšeg saradnika guvernera Milorada Roda Blagojevića, koji je imenovan za ambasadora Srbije uz podršku ministra Vuka Jeremića. Beogradski dnevnik "Borba" je ovim povodom lobiranje beogradske vlade u SAD svojevremeno okarakterisao kao uhodanu šemu za prebacivanje u privatne džepove novca koji pripada graćanima Srbije. I pored svih tih napora države da naće sebi zastupnika u SAD, dr Srdja Trifković, politički analitičar iz Čikaga tvrdi da je Amerika ostala neosvojiva tvrdjava. - Sve dok god Srbija ćutke i bez roptanja prihvata svaki ishod na svoju štetu, trajaće težnja za sledećom fazom smanjivanja Srbije na najmanji mogući geografski, ekonomski, kulturni i geopolitički okvir. Reč je o kontinuitetu politike Vašingtona. Osnova te politike je da se bilo koji srpski interes tretira kao nelegitiman, a bilo koji interes okolnih naroda, koji služi ostvarenju ciljeva nauštrb srpskih kao legitiman i vredan podrške. Kao što je Dag Bandal, bivši savetnik predsednika Regana rekao na jednom simpozijumu o američkoj politici na Balkanu: "Nije tačno da je američka politika nekonzistentna i neprincipijelna. Mi imamo jasnu doslednost koja se izražava u tome da bilo šta što Srbi požele, američka administracija će da razmisli pet sekundi i onda će reći da ne dolazi u obzir". SKUPA ULAZNICA ZA SVET Milorad Dodik i Vlada Republike Srpske su za usluge tri agencije od 2007. godine platili skoro deset miliona dolara. Dodik je angažovao poznate i veoma uticajne agencije za poslove lobiranja. Firma "Quinn Gillespie and Associates", koji se smatra jednom od najvećih za lobiranje kod članova Kongresa košta 280.000 dolara mesečno. Agencija "Picard, Kentz & Rowe" savetuje Vladu RS, a mesečno je plaćena 290.000 dolara. Za savetovanje oko poslova vezanih za medjunarodne zakone firmi "Dewey&La Boenf LLP" uplaćeno je 1.695.789 dolara. Vlada Crne Gore godišnje plaća 500 hiljada američkih dolara advokatskoj kompaniji "Pejdža Rifa" za usluge lobiranja u Vašingtonu, koju je angažovala nakon izbora novog lidera SAD Baraka Obame. Naši sagovornici se slažu oko stava da Srbija, kada je trebalo, početkom devedesetih nije znala da definiše svoj interes u SAD i nije plaćala najuglednije lobiste, jer je štedela novac i verovala u istinu, a da je danas zakasnila se lobiranjem, jer su svi kanali uticaja na Vašington već okupirani od strane srpskih protivnika. Uz to srpska kolonija u Americi nema političku i ekonomsku moć da bi se suprostavila agresivnoj antisrpkoj politici SAD. Zato kada danas dr Srću Trifkovića, direktora Centra za spoljnu politiku Instituta Rokford u Americi pitate o srpskom lobiju, ovaj nekadašnji komentaror "Vašington posta" i CNN-a iskreno kaže: - Srpsko lobiranje u SAD ne postoji, jer se naša dijaspora i spoljna politika nalaze u katastrofalnom stanju. Srpska dijaspora ne postoji kao organizovana celina. Ne postoji nikakav autoritet kod srpskih organizacija, koje imaju bombastične nazive, ali i potpuno odsustvo kredibiliteta u Americi. Radio sam studiju koja se zasnivala na bukvalnom prebrojavanju članova svih srpskih društava i organizacija u Americi, u oblasti Čikaga i šire okoline. Na kraju se dolazi do rezultata od oko 13.000 ljudi koji se eksponiraju kao Srbi. Statistička procena je da broj ukupnih Srba ne prelazi pet puta veću cifru. U Čikagu nema više od 50.000 Srba. A to i objašnjava zašto nemamo uticaj na političke i društvene elite zemalje u kojoj živimo - zaključuje dr Srdja Trifković. Marko Lopušina

Ko je naručio ubistvo Zorana Đinđića?

Franjo Gregurić, ratni premijer Tuđmanove Hrvatske, jedan je od ljudi koji stoje iza političke pozadine ubistva Zorana Đinđića! - napisao ja nedavno zagrebački novinar Domagoj Margetić. Hrvatski istraživač mafije i zločina na Balkanu najavio je da će na svom sajtu objaviti dokumenta kojima se potvrđuje da iza ubistva srpskog premijera stoji deo nekadašnje političke elite Srbije i Hrvatske koji je bio povezan sa kriminalnim strukturama u obe države. Neki tajni spisi, kaže Margetić, dovode u vezu baš premijera Gregorića s bliskim Đinđićevim saradnicima u vladi Srbije - Motiv za ubistvo srpskog premijera nije bio Haški tribunal, nego Miloševićev novac, koji je tokom rata iznošen iz zemlje na tajne račune, a kojim je Đinđić počeo da se bavi. Gregorić je tokom devedesetih, sa još nekolicinom najuticajnijih ljudi u Hrvatskoj, a zajedno sa Miloševićem, učestvovao u iznošenju tog novca iz Srbije, koji je prebacivan na tajne račune u bankama u kojima udeo imaju Hrvati. Đinđićeva istraga o tajnim Miloševićevim računima razotkrila bi detalje nastanka financijskih, ekonomskih i političkih struktura koje i danas vladaju Hrvatskom. Da je premijer Zoran Đinđić ostao živ, te nastavio istragu o tajnim računima Slobodana Miloševićeva i Vlade Srbije u inozemstvu, otkrila bi se najstrože čuvana tranzicijska tajna Balkana - financijsko-poslovni aranžmani i dogovori HDZ-ove vlasti u Zagrebu, Franje Gregurića i Franje Tuđmana, sa Slobodanom Miloševićevom u Beogradu - tvrdi sada Domagoj Margetić, ali za to ne nudi čvrste dokaze. Ovo je samo jedna od najmanje pet verzija političke pozadine atentata na Zorana Đinđića, koje kruže po Srbiji i Hrvatskoj. U tim pričama se nagađa da su atentat naručili socijalisti i julovci, potom tajne službe CIA, KGB i RDB, ali i hrvatski politički vrh. Te priče su opet oživele posle najava da bi uhapšeni članovi zemunskog klana Sretko Kalinić u Zagrebu i Miloš Simović u Beogradu, mogli da daju svoju službenu verziju odgovora na pitanje ko je naručio likvidaciju srpskog premijera? Prva i zvanična verzija, na osnovu koje su bivši pripadnici JSO i zemunskog klana osuđeni na 378 godine robije, potvrđena je na sudskim istancama i danas je službeno tumačenje atetnata koji je izveden u dvorištu Vlade Srbije. Pokušaj atentata na Zorana Đinđića kod hale "Limes" u Beogradu 21. februar 2003. dokaz je šta je želeo da učini zemunski klan u savezništvu sa otpadnicima iz JSO. Posle pokušaja atentata kod hale "Limes" Mirjana Marković odlazi u Moskvu, gde ostaje do danas, a Vojislav Šešelj predao se Hagu i prethodno poručio da će u Srbiji biti krvi do kolena. Po toj sudskoj i službenoj verziji Milorad Ulemek Legija, Zvezdan Jovanović i Dušan Spasojević su sa saradnicima 12. marta 2003. ubili premijera Srbije, jer im je pretila opasnost da ih pohapsi zbog kriminala i ratnih zločina i izruči Tribunalu u Hagu. Da se podsetimo: - U maju 2007. godine, posle četiri godine, završeno je suđenje za ubistvo premijera Srbije. Pripadnici JSO-a, Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, kao i pripadnici "zemunskog klana", osuđeni su prvostepenom presudom na ukupno 378 godina zatvora. Prvostepenom presudom Specijalnog suda osuđeni su oni koji su bili na optužnici. Inspiratori i nalogodavci ubistva premijera Srbije u ovom sudskom postupku nisu otkriveni. Lider radikala Vojislav Šešelj je ovih dana u svojim memoarima priznao da je na saslušanju u Hagu rekao kako ima saznanja da je kod pokojnog premijera nekoliko dana uoči atentata upao komandant JSO. - Početkom marta 2003, samo nekoliko dana uoči atentata, i to u zgradi Vlade, na tadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića nasrnuo je Milorad Ulemek Legija sa namerom da ga tuče! Ovo šokantno saznanje lider SRS Vojislav Šešelj ispričao je istražnom sudiji Vučku Mirčiću i tužiocu Milanu Radovanoviću, koji su ga saslušali u Haškom tribunalu. Šešelj je dao iskaz o optužnici koja ga tereti da je u drugoj polovini 2002. postao pripadnik zavere koju su organizovali Legija i pokojni vođa "zemunskog klana" Dušan Spasojević. Ispitivanju su prisustvovali, osim optuženog, članovi njegove odbrane Maja Gojković i Slavko Jerković. Bivši ministri u vladi Zorana Đinđića tvrde da iskaz lidera SRS da je Legija fizički nasrnuo na njega u kabinetu nije istinit. Nekadašnji ministari Vladan Batić i Branislav Lečić kažu da je to još jedna od fantazija Vojislava Šešelja. Na procesu u Specijalnom sudu za organizovani kriminal ukazano je da su "Zemunci" imali veze sa hrvatskim političkim podžemljem. Uostalom, jedan od krunskih svedoka je u svoj iskazu ukazao da je Legija, bivši komandant JSO bio prijatelj sa Antom Gotovinom i Hrvojem Petračem. Na sudu je dokazano da je ubistvo Đinđića snajperskim metkom Zvezdana Jovanovića "oslobodilo" zemunski klan i kriminalizovane članove JSO pretnji Hagom i udahnulo mu nadu da može da uz pomoć političkih simpatizera preuzme vlast u Srbiji. I da je to bio ključni motiv i politička pozadina ovog zločina. Druga verzija daje laičko tumačenje da su naredbodavci Đinđićevog ubistva pripadnici SPS-a i JUL-a, koji su priželjkivali da osvete "svog predsednika" Slobodana Miloševića, koji je uhapšen, izručen Haškom tribunalu, u čijoj ćeliji je i preminuo. Jedna od zaštićenih svedoka je govorio o tome da je Marko Milošević, sin Slobodana Miloševića, navodno posle 5. oktobra 2000. godine nudio pet miliona maraka za ubistvo Đinđića, ali da je budućeg premijera tada zaštitila zemunska grupa. Svedok Vuk Vukojević nije precizirao kome je mlađi Milošević nudio novac, ali je objasnio da je Dušan Spasojević sa Miloradom Ulemekom organizovao da Zorana Đinđića tada zaštite njihovi ljudi. U okviru ove priče pominje se i varijanta da su lideri JUL-a tražili krv i preko policije i JSO izveli atentat, da bi osvetili Slobodana Miloševića. Zagoronici ove priče tvrde da su osvetnici imali prećutnu podršku ljudi iz okruženja predsednika Vojislava Koštunice. Podsetimo se da je na Vidovdan bivši predsednik SRJ, Slobodan Milošević, izručen je Tribunalu u Hagu na osnovu uredbe Vlade Srbije. Premijer Zoran Đinđić u obraćanju javnosti poručuje da je Vlada bila prinuđena na ovakvu odluku kako bi zaštitila interese Srbije, a predsednik države Vojislav Koštunica takvu odluku Đinđića naziva državnim udarom. Tada dolazi do prvog otvorenog sukoba Koštunice i Đinđića. Žarko Korać, bivši potpredsednik vlade je u kontekstu ubistva svedoka Vuka Vukojevića govorio da je uklonjen čovek koji je optužio i dvojicu savetnika premijera Vojislava Koštunice. Prema njegovim rečima, to su Rade Bulatović, u to vreme direktor BIA, i general Aco Tomić. Pored njih dvojice pominjan je i sam dr Vojislav Koštunica, ali se dalje od tih nagađanja nije otišlo. Koštunici je bilo ispod časti da ovakve teze komentariše, a Tomić i Bulatović su ih demantovali kao obične gluposti. - CIA je ubila Zorana Đinđića zbog njegovog insistiranja da se otvori pitanje Kosova i Metohije! CIA je to učinila po nalogu predsednika SAD !? Ovo je glavna teza treće verzije poliitčke pozdanine atentata na srpskog premijera. Oslanja se na sećanja da "premijer Đinđić nastavlja sa ofanzivom za Kosovo i Metohiju i piše američkom i ruskom predsedniku tražeći pomoć za doslednu primenu rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. To radi iako je poruka preko "velike bare" bila jasna - nema razgovora o statusu Kosova do okončanja američkih izbora. Premijer to zna, ali, svestan posledica, nastavlja sa inicijativama. Tako je u intervjuu "Novostima" premijer Zoran Đinđić javno rekao: "Mi moramo da se potrudimo da neke članice Saveta bezbednosti na vreme animiramo da se ne dogodi nezavisnost Kosova. Pre svega Rusiju i Kinu." Da je svestan svih mogućih implikacija svoje nove politike, premijer pokazuje odgovorom na novinarsku opasku "da bi zbog svoje nove politike mogao da postane novi Milošević" da je "dosta lobija i međunarodnih nevladinih organizacija uključeno u to". - Dokazuje se da su moji stavovi o Kosovu potvrda da se srpska politika nije promenila. Da sam, eto, bio političar evropskog tipa, a sad sam postao srpski nacionalista. Čak i neki ljudi iz Evrope, za koje smatram da su mi politički bliski, redovno su me pitali koji su motivi što pitanje Kosova i Metohije pokrećem danas - rekao je Zoran Đinđić. Zagovornici ove verzije političke pozadine atentata na srpskog premijera tvrde da je njgova smrt bila kazna SAD i CIA za pobunu protiv otimanja Kosmeta i za neposlušnost Zorana Đinđić. U četvrtu verziju pozadine ubistva Zorana Đinđića možemo uvrstiti priču zagrebačkog novinara Domagoja Margetića o ubistvenoj odbrani zagrebačko-beogradske neprincipijelne koalicije, koja skriva najveće državne i finansijske tajne Hrvatske i Srbije. Peta verzija o naredbodavcima ubistva Đinđića pripada pričama o tzv. ledenom metku i o "trećem metku". Iako su obe pri-če označene kao fantazija jednog novinara, romanopisca i jednog bezbednjaka, to je zapravo ukazivanje na mogućnost da su premijera ubili specijalci ruske tajne službe KGB. Nije objašnjeno kakav bi bio interes Rusa da ubiju srpskog premijera, ali se nagađa da je time Moskva želela da zaštiti svoje pulene, generale jugoslovenske armije i članove JUL-a, koji su našli utočište u Rusiji. I mada je prošlo sedam godina od ubistva Zorana Đinđića i mada su prvi optuženi upućeni na duge zatvorske kazne, prava pozadina atentata na srpskog premijera i imena naredbodavaca nikada nisu otkriveni. Zbog toga se u javnosti neprestano i javljaju razne priče i nagađanja o političkim motivima ovog ubistva i ličnostima kojje su ga naredile. Otuda i interes nacije da se ova enigma što pre reši. Kako je specijalni tužilac Miljko Radisavljević 2008. godine najavio u emisiji "Insajder" da će Tužilaštvo ispitati pozadinu ubistva Zorana Đinđića kada "prvosnažno okonča postupak koji se vodio protiv Milorada Ulemeka i ostalih optuženih za njegovo ubistvo", treba očekivati da će tužilac Miljko Radisavljević održati obećanje i pokrenuti istragu o naredbodavcima atentata na srpskog premijera. ĐINĐIĆEV NAJLOŠIJI SCENARIO Kao u svojim memoarima svedoči Dušan Mihalović, bivši ministar unutrašnjih poslova, ne treba da padne u zaborav jedna sednica kolegijuma na kojoj je Zoran Đinđić nenadano, i na opšte iznenađenje, izvadio spisak pitanja koja bi po njegovom mišljenju mogla da ugroze demokratski proces u Srbiji. - To je primejer učinio sa nalogom da svako od nas odgovori na ta pitanja i da kao vlada napravimo NAJLOŠIJI SCENARIO. Očito da je on o tome mnogo razmišljao, da ga je to progonilo i da je osećao da će NAJLOŠIJI SCENARIO biti naša bliska budućnost. Zato je hteo da nas ponovo okupi, ujedini i usmeri na novu pobedu - seća se Dušan Mihajlović, koji je sačuvao taj premijerom scenario sa najlošijim razvojem događaja: 1) Iračka kriza traje dugo, 2) Svetska ekonomska recesija, 3) MMF pravi probleme, što povlači sve ostalo, 4) Hag se zaoštrava (nove optužnice oko Kosova), 5) Evropska unija zamrzava pregovore, 6) Nacionalna bezbednost (jug Srbije) iskazuje nepredviđene troškove za budžet, 7) Kosovo se ne rešava, napetost traje. I R. Srpska pod pritiskom, 8) Odnosi sa C. Gorom ulaz u blokadu, i 9) Republika Srpska, Na pitanje šta je naša politika u takvoj situaciji najlošijeg scenarija premijer je odgovorio - utvrditi koliko prihoda zavisi od normalnog razvoja događaja, i koja je razlika u odnosu na najlošiji scenario, pronaći alternativne izvore prihoda (brze velike privatizacije, npr. deo NIS, itd), napraviti koncept autonomne ekonomske razvojne politike (ciljana tržišta, podrška pojedinim izvoznim proizvodima itd) i napraviti plan komunikacije sa javnošću. Premijerovom rukom dopisani tekstovi glase - "R. Srpska pod pritiskom" i "kad se vidi da smo tvrdi bušiće Sandžak, Vojvodinu, kompromitovaće vladu (preko G 17 plus koji se nudi kao razumna alternativa)". Marko Lopušina

Euleks istražuje navode o korupciji prištinske vlasti

Kosovska štampa najviše pažnje posvećuje istragama koje Euleks vodi zbog sumnje da su pojedini predstavnici prištinske vlasti umešani u korupciju, kao i nastavku istrage koja se vodi protiv jednog od komandanata i osnivača Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) Azema Sulje. Koha ditore piše da je pod istragom, zbog sumnje da je zloupotrebio javne fondove i bio umešan u korupciju, i jedan bivši ministar koji je bio član vlade u sva tri prethodna kabineta nakon 1999. godine. Ne navodeći ime osumnjičenog i pozivajući se na anonimne izvore u Euleksu, list piše da je reč o jednom od najmoćnijih ministarstava u vladi. Nekadašnji ministar je samo jedan od osam slučajeva "visokog profila" koje Euleks istražuje zbog sumnje da su odgovorni za korupciju. Inače, misija EU radi na istrazi ukupno 38 slučajeva u kojima se sumnja da je bilo korupcije i zloupotrebe javnih fondova. Izveštavajući o jučerasnjem saslušanju nekadašnjeg komandanta glavnog štaba i jednog od osnivača OVK Azema Sulje u Specijalnom tužilaštvu Kosova, mediji navode da Euleksov tužilac Ervin Petilos Sulju dovodi u vezu sa serijom ubistava na političkoj sceni Kosova posle rata 1999. godine.

SPC: Odluka Kfora ugroziće bezbednost manastira na Kosovu

Odluka Kfora da zaštitu manastira Gračanica preda u nadležnost Kosovskoj policiji ugroziće bezbednost srpskih pravoslavnih svetinja na Kosovu i Metohiji, saopštila je danas Eparhija raško-prizrenska. Prema oceni eparhije iznetoj u saopštenju objavljenoma na sajtu Srpske pravoslavne crkve (SPC), odluka "najviših sktuktura NATO-a" politički je motivisana "kako bi se iz Pokrajine svetu poslala poruka o navodnom poboljšanju bezbednosne situacije i prikrila gorka istina o ozbiljnim kršenjima ljudskih prava i verskih sloboda". U saopštenju se ističe da Kosovska policija ne uživa poverenje SPC i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji zbog dosadašnjeg odnosa prema rušenju i uništavanju srpskih svetinja, naročito u martovskom pogromu 2004. Komandant Kfora, general Markus Bentler, saoštio je ranije danas u Prištini da će NATO obezbeđenje pravoslavnih manastira prepustiti Kosovskoj policiji uprkos neslaganju i rezervama srpske strane, kao i da je tako odlučeno posle procene da je situacija na terenu značajno poboljšana. Ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović ocenio je da takav potez, bez saglasnosti Beograda i SPC, ohrabruje Prištinu da vuče jednostrane poteze, ali i predstavlja pokušaj da se loša bezbednosna situacija u južnoj srpskoj pokrajini prikaže svetu daleko boljom.

Ivanović: Povlačenje Kfora iz Gračanice ne zabrinjava puno

Državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju Oliver Ivanović ocenio je da to što Kfor više neće čuvati manastir Gračanicu nije toliko zabrinjavajuće kao kada bi pripadnici te misije prestali da obezbeđuju manastire koji nisu u srpskom okruženju. "Svako smanjivanje i povlačenje vojnika Kfora na Kosovu izaziva zabrinutost u sredinama gde se to dešava", rekao je Ivanović agenciji Beta. Povlačenje Kfora u slučaju manastira Gračanica nije toliko zabrinjavajuće jer se manistir nalazi u sred srpske enklave sa 20.000 Srba oko njega, kazao je Ivanović. Ivanović je ocenio da nije toliko problematično ni to što će čuvanje preuzeti Kosovska policija jer će to biti Srbi. "To je bezbolnije nego da se povlačenje Kfora dogodi oko manstira koji su stvarno ugroženi - Devič, Gorioč, Budisavci ili Arhangeli", kazao je Ivanović. Državni sekretar je apelovao na Kfor da u tim sredinama zadrži vojnike i tu dodatno rasporedi one pripadnike Kfora koje povlači iz Gračanice. Kfor je juče saopštio da će manastir Gračanicu ubuduće obezbeđivati Kosovska policija. Taj manastir će, po odluci NATO-a, biti prvi objekat u procesu prenosa nadležnosti Kfora na Kosovsku policiju. NATO je 9. jula doneo odluku da preda u nadležnost Kosovskoj policiji vodeću ulogu u obezbeđivanju odabranih "objekata pod oznakom specijalan status", a koje još čuvaju snage Kfora. Pod neposrednom zaštitom Kfora su manastiri Gračanica, Visoki Dečani, Pećka patrijasršija, Sveti arhangeli, Gorioč, Devič, Zočiste, Budisavci i Sokolica.

UNESKO potvrdio dopunu izjave o značaju spomenika na Kosovu

Komitet za svetsku baštinu UNESKO-a potvrdio je dokument koji sadrži dopunu izjave o značaju srednjovekovnih spomenika na Kosovu, saopštilo je Ministarstvo kulture Srbije. Na 34. zasedanju Komiteta za svetsku baštinu Organizacije UN za nauku, prosvetu i kulturu (UNESCO) u Braziliji, doneta je i odluka o definisanju granica za kulturna dobra koja su stavljena na UNESKO-ovu Listu svetske kulturne baštine pre 2000. godine, među kojima su Stari Ras sa Sopoćanima i manastir Studenica. Srbija je Centru za svetsku baštinu podnela tekst izjave o značaju srednjovekovnih spomenika na Kosovu kao ugovorna strana Konvencije o zaštiti svetske baštine. "Od posebnog je značaja činjenica da je ovaj dokument Komitet za svetsku baštinu UNESKO-a potvrdio uz navođenje fusnote u kojoj se potvrđuje poštovanje Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244", saopštilo je ministarstvo. Na zasedanju Komiteta za svetsku baštinu UNESCO-a u Braziliji od 25. jula do 3. avgusta, delegaciju Srbije je predvodio ministar kulture Nebojša Bradić.

Porodica sa 300 godina radnog staža u rudniku

Porodica Mihajila Hrnjakovića za proteklih 60 godina ima ukupno 300 godina radnog staža u rudniku olova i cinka na planini Rudnik. Davne 1949. godine, u jednom od najstarijih srpskih rudnika, proizvodnju je obnovilo stotinu novoprimljemnih radnika, a pod brojem jedan bio je Mihajilo Hrnjaković, palilac mina, koji se doselio iz Bosanske Dubice. Hrnjaković se na Rudniku oženio i dobio četiri sina i dve kćerke. Kako je koji sin stasavao za posao tako se zapošljavao u rudniku. Tako su Radiša, Nikola, Branko i Dragiša nasledili oca, a posao u rudniku dobila je i jedna kćerka, Leposava. Kako su članovi porodice Hrnjaković rekli za agenciju Beta, u rudniku je počela da radi i treća generacija muškaraca, pa je tako ukupno 12 članova porodice egzistenciju vezalo za eksploataciju rude. Najmlađi Mihajilov praunuk Nemanja, sprema se za rudarski posao jer je upisao Tehničku školu u Lazarevcu na smeru rudarski tehničar, a njegova porodice je spremna da ga školuje i na Rudarskom fakultetu. "Želja nam je da neko od naših bude inženjer i da nam bude šef, a Nemanja ništa drugo nije hteo da uči što je van rudarstva", rekao je njegov stric Dragan. U porodici Hrnjaković svaki 6. avgust, Dan rudara Srbije, obeležava se na najsvečaniji način, pa će tako, prema rečima ukućana, biti i danas.