SPORT

Srbija u finalu Hopman kupa

Za Ligu šampiona treba 10 miliona evra

Nedostaje mi Božić u Beogradu

Srećom, kosa mi je izrasla!!!

Rođen na Božić

Slava Bogu za sve što mi je dao

Milošević igrač decenije u Osasuni

Tipsarević u četvrtfinalu

Srbija u finalu Hopman kupa

Ana Ivanović i Novak Đoković igraće u finalu Hopman kupa u Pertu uprkos porazu od Belgije - 1:2. U finalu u subotu najverovatnije sa SAD. Srbija je poražena od Belgije - 1:2, ali se uprkos neuspehu plasirala u finale Hopman kupa u Pertu. Odlučujući poen Srbiji obezbedio je Novak Đoković, koji je sa 2:0 (6:3, 6:2) savladao Rubena Bemelmansa. Đoković je imao daleko lakši posao od Ane Ivanović, koja je par sati ranije izgubila teniski rat od Žistin Enan. Srbin je protiv 178. igrača sveta dobio prvi set sa 6:3, a u drugom je još brže stigao do trijumfa - 6:2. Novak i Ana takmičenje u grupi završili su porazom - u dublu. Enan i Bemelmans nisu imali šanse u prvom setu protiv raspoloženog srpskog para - 6:2. Očigledno previše opušteni Đoković i Ivanovićeva su popustili u nastavku meča što je rezultiralo porazom. Belgijanci su prvo izjednačili (6:4), da bi skraćeni treći set dobili sa 10:4. Finalni meč igra se u subotu, a prvi duel počinje u osam sati po srednjeevropskom vremenu. Đoković i godinu dana mlađi Bemelmans u Pertu su odigrali prvi meč. "Postoji veliko samopouzdanje zbog osvojenog Dejvis kupa. Imao sam kratku pauzu i vrlo sam zadovoljan kako sam odigrao prvih nekoliko mečeva u novoj sezoni. Međutim, da bi igrao još bolje treba mi vremena", izjavio je Đoković posle ekspresne pobede. Voditelj programa podsetio je Novaka da je pre tri godine posle finala Hopman kupa stigao do prvog gren slema u karijeri - Australijan opena. "Ako tako bude i sada dolaziću u Pert svake godine", u svom stilu odgovorio je Srbin, koji je napomenuo da se na turniru oseća prelepo i da mu odgovoraju podloga i atmosfera. "Bio sam malo nervozan na početku, ali sada jedva čekam finale i da osvojimo dijamantski pehar. Dijamanti su više za devojke, pa će Ana više uživati. Željni smo pobeda i trofeja", rekao je Đoković i zaključio da je 2008. bio blizu da sa Jelenom janković osvoji Hopman kup, ali su ih u tome sprečili Amerikanci i povreda naše teniserke. Srbija će i ove godine najverovatnije u finalu igrati protiv tenisera iz SAD - Džona Iznera i Betani Matek Sands, kojima je za duel sa Anom i Novakom potreban jedan poen protiv Velike Britanije. Ana Ivanović ni iz šestog pokušaja nije uspela da pobedi Žistin Enan. Belgijanka je u prvom meču 3. kola Hopman kupa donela bod svojoj selekciji pobedom nad Srpkinjom - 2:0 (6:4, 6:3). Meč je trajao 76 minuta. Odlično je Ana počela meč protiv 12. igračice sveta. Uvodna dva gema prilično lako je dobila i brzo povela sa 2:0. Međutim, Belgijanka je tek onda pokazala pravu snagu. Enan je počela znatno bolje da igra i da vrhunskim potezima osvaja poene. Ređala je gem za gemom i stigla nadomak osvajanja prvog seta - 5:2. Ali, ni srpska teniserka se nije predavala. Ivanovićeva je još jednom oduzela servis protivnici, zatim osvojila svoj i stigla vrlo blizu izjednačenja. Belgijanka je servirala za početnu prednost u setovima i u tom gemu viđena je velika drama. Propustila je nekadašnja najbolja igračica sveta prvu set loptu, ali ni Ana nije iskoristila priliku za brejk. Šanse za popravni više nije bilo, jer je Enan brzo stigla do druge set lopte i vođstva od 1:0. Nije se dugo čekalo na brejk ni u drugom setu. Nažalost, opet je prednost bila na strani Enan. Povela je Belgijanka sa 3:1, koja je do kraja uspela još jednom da osvoji Anin servis za 6:3 Ana Ivanović i Žistin Enan, računajući i meč u Pertu, do sada su igrale šest puta. Belgijanka ima sve pobede od kojih je najznačajnija od iz finala Rolan Garosa 2007. godine (6:1, 6:2). Naša teniserka samo je jednom uspela da osvoji set protiv Enanove, bilo je to 2008. u Sidneju.

Za Ligu šampiona treba 10 miliona evra

Dragan Đurić, predsednik Partizana, sumirajući učinjeno u prošloj godini, imao je mnogo razloga za zadovoljstvo. Primio je veliki broj čestitki tokom praznika, a jednu izdvaja kao najdražu. - Neće vam ništa značiti ime onog ko mi je uputio. Radi se o jednom mom prijatelju koji se na poseban način dotakao i Partizana. Otprilike, spominje se vera, nevera, poštovanje čoveka, rad koji će uvek pobediti, uz konstataciju da se u Srbiji ne prašta uspeh. Mi smo takav narod, retki su oni koji će ti reći: "Alal vera, pomoći ćemo ti." Više je onih koji će te saplitati, omalovažavati. Nažalost, tako je. Šta izdvajate kao najbolji potez u 2010. godini? - U prvoj polovini godine, od decembra 2009, kada je bila izborna skupština, pa do juna napravljeno je niz dobrih stvari. Dobar potez bio je da se pročiste ljudi unutar kluba i oko njega. Otišli su oni koji nisu želeli dobro, a dovedeni su oni koji rade za Partizan. Kadrovski, najbolji potezi su postavljanje Aleksandra Stanojevića na mesto šefa stručnog štaba i dovođenje Stefana Savića i Mede Kamare tokom leta. Oni će tek pokazati da su igrači na visokom evropskom nivou. Uoči pomenute skupštine i u jednom periodu posle nje nije bilo sve sjajno? Ristevski je čovek od poverenja Najavili ste za ovu godinu i organizacione promene unutar radne zajednice? - Članovi upravnog odbora koji su dobili zaduženja da naprave analizu treba do 12. januara da završe taj proces, pa ćemo na osnovu toga krenuti u rekonstrukciju. Počelo je sa Stojančetom Ristevskim, velikim partizanovcem, čovekom od ogromnog poverenja, koji je mnogo dao klubu i otišao u zasluženu penziju. Čitam njegove izjave da će da se preseli na južnu tribinu kao navijač, trebaju nam takvi ljudi. Vratićemo i neku našu decu - kaže Đurić. - Trebalo je izdržati pritiske javnosti, ali se na kraju pokazalo da je sve što smo radili bilo sa nekim ciljem. Rezultati, treća titula zaredom, ulazak u Ligu šampiona, jesenja titula, sve su to pokazatelji da se radilo dobro. Naravno, kao i u svakom klubu, i u Partizanu mnogo toga još mora da se učini na podizanju kvaliteta u svakom smislu. Rezultati prvog tima su uvek u prvom planu, a trenutno je aktuelan prelazni rok? - Zimski prelazni rok je uvek slabiji od letnjeg, a Partizan trenutno ima i više igrača nego što mu treba. Zna se da Kleo, Jovanović i Petrović imaju dozvolu da napuste klub ukoliko se pojavi ponuda koja bi zadovoljila sve zainteresovane strane. Kleo se najviše spominje? - Za svakog igrača koji ode moramo da imamo spremne zamene, za Klea još uvek nemamo. Uslov svih uslova, pošto ima važeći ugovor još dve i po godine, jeste da nađemo adekvatno rešenje na njegovoj poziciji. Istina je da imamo ideju da se pojačamo u napadačkoj liniji, ali sve informacije koje se pojavljuju u javnosti daleko su od realizacije. Obeštećenje koje se spominje za Brazilca ide od tri miliona do gotovo nestvarnih sedam miliona evra? - O ciframa se razgovara i pregovara. Prodaćemo ga i za 300.000 evra, ukoliko pronađemo računicu. Ima tu raznih stavki, od procenata, garancija. U svakom slučaju, ne žuri nam se nigde.

Nedostaje mi Božić u Beogradu

Pariz, Lozana, Vigo, Grac, Berlin, Amsterdam, Atina….. Sve su to gradovi u kojima je Marko Pantelić zarađivao ili još uvek zarađuje hleb, uz privilegije, ali i probleme koje nosi život fudbalskog profesionalca u stranoj zemlji. Božić najradosniji srpski praznik uvek je imao posebnu težinu u Markovom životu. Navikao je još kao dečak da ga provodi u krugu porodice, sa roditeljima i prijateljima, u rodnom gradu. Zbog fudbala, svakako najveće ljubavi, morao je da se navikne da bude odvojenih od svojih najmilijih…. Kasnije, kad se oženio sve je postalo puno lakše, pa poslednjih godina Božić provodi sa suprugom Tijanom i ćerkicama, prvo nekoliko godina u Berlinu, pa u Amsterdamu, a ove godine u Atini. - Najlepše uspomene na detinjstvo vezane su mi za naše najveće praznike, posebno Božić, koji se provodi u krugu porodice, sa najdražima. Za sve ove godine naučio sam da nije važno gde si, nego s kim si, ali opet nedostaje mi Božić kod kuće. Najviše bih voleo da smo svi u Beogradu, da su tu i moji i Tijanini roditelji, pa prijatelji. Za Novu godinu sam uvek uspevao da budem u Beogradu, ali za Božić nikako. U Nemačkoj sam uvek morao da se javim u klub 3. januara, isto tako i u Holandiji, a evo i sad u Grčkoj. Ali, šta da se radi? Početak Nove godine prava je prilika da se podvuče crta na sve urađeno u prethodnoj i postave novi ciljevi. Ipak, da li je moglo bolje u 2010. godini? - Uvek može bolje, ali kad sve sagledam hladne glave ne bih imao ništa protiv da mi i ova godina bude ista kao stara. Naravno, ostaje žal za neuspehom na Mondijalu, ali što se tiče klupske karijere i privatnog života itekako sam zadovoljan. Imao sam odličnu sezonu u Ajaksu, zatim se preselio u Olimpijakos, takođe, veliki klub, nadam se i osvajanju trofeja, Ligi šampiona….. Znači, utisci posle četiri meseca u Atini su fenomenalni? - U svakom smislu. Klub je vrhunski, imamo odličan tim, saigrači su super, ima i zemljaka, družim se sa Đorđevićem, Kovačevićem, odemo i košarku da pogledamo Teodosića i ostale asove Olimpijakosa… Grad je predivan, pa evo sad je plus 15…. Bez obzira na minutažu, koja je složićete se mogla da bude veća? - Slažem se, svi bismo mi voleli da igramo svaki minut. Ali, verujte mi, ne uzbuđujem se oko toga, uostalom, to je stvar trenera. Meni je najvažnije da sam spreman da iskoristim svaku šansu, što i jeste posao profesionalca. I mislim da mi statistika daje za pravo da budem veoma zadovoljan (pet golova u 10 utakmica, prim. aut). Međutim, ne zaboravite da sam se kasnije priključio timu, pa sam uveren da će u drugom delu sezone i minutaža doći na svoje. A samim tim i Pižonov poziv? - Uvek ću biti na raspolaganju mojoj zemlji. Svi znaju sa kojom energijeom sam igrao za reprezentaciju, davao se 200 odsto. E, sad, na selektoru je da sastavlja tim, ja sam tu. Zna se koliko i šta mogu, Pižon to zna možda i više nego drugi jer me je trenirao još kao klinca…. Koliko često pomislite na Južnu Afriku? Kao i svi drugi. Međutim, ništa sad više ne možemo da promenimo. Odlaskom tamo ostvario sam dečački san. Svetsko prvenstvo, još prvi put u dresu Srbije. Verovali smo da možemo daleko, ali nije nam se dalo. Ne znam zašto je tako ispalo, kvalitet smo imali, mislim da nam je nedostajalo samo malo sreće. Ne stojimo baš najbolje u kvalifikacijama za EP. Mnogi bi sad potpisali da odemo u Poljsku i Ukrajinu, pa makar opet ispali u prvom krugu? - Sve je u našim rukama, to je u fudbalu uvek najvažnije. Sigurno da svaku od preostalih šest utakmica možemo da dobijemo. Neće biti lako, ali mi Srbi smo navikli da idemo težim putem, ja sam to najbolje osetio na svojoj koži. Zašto ne bismo i sada uspeli uz mnogo optimizma zaključuje Marko Pantelić.

Srećom, kosa mi je izrasla!!!

Srpski sportisti će za Božić biti raštrkani na sve četiri strane sveta. Nenad Zimonjić, naš najbolji dubl igrač svih vremena, sa porodicom je proveo novogodišnje praznike u Dohi, gde će dočekati i najradosniji hrišćanski praznik po julijanskom kalendaru. - Učestvujem na turniru u tandemu sa Troickim. Uz mene su i supruga Mina, deca Leon i Luna. Šta čovek može više da poželi… Veoma mi je drago što sam sa porodicom jer zbog obaveza u proteklom periodu nisam bio u prilici da sa njima provodim mnogo vremena. Odmah posle Dejvis kupa otputovao sam u Nemačku, gde sam sanirao povredu lakta - kaže Zimonjić. - Kako je bila za Novu godinu u Dohi? - Uglavnom su se stranci veselili po hotelima i restoranima. Što se tiče lokalnog stanovništva, zaista nije bilo neke velike euforije. - Znači, nije bilo pucnjave kao u Beogradu? - Ha, ha… Nemaju oni takav običaj. Malo smo odmorili i od čitave te novogodišnje priče… - Po čemu ćete pamtiti 2010? - Uglavnom po dobru. Istina, sezona je loše počela za mene i Nestora. Izostali su neki očekivani rezultati, ali smo saradnju okončali osvajanjem Mastersa u Londonu. - Mnoge ste iznenadili kada ste odlučili da završite saradnju sa Nestorom? - Eto, tako se namestilo. On je uradio nešto slično kada je odlučio da počne da igra sa mnom. Nestor je četiri godine stariji od mene, dok ću recimo sa Ljodrom biti prvi put u karijeri biti u prilici da igram s nekim mlađim od sebe. - Kada i zvanično počinjete saradnju sa Ljodrom? - Nekoliko dana pre početka Australijen opena. Najpre ćemo trenirati zajedno, a onda pravac masters. Zbog nekih njegovih obaveza, koje je ranije preuzeo, nismo mogli da se nađemo pre toga. - Da li je za vas kruna sezona osvajanje Dejvis kupa? - Naravno! Ostvarili smo ono što je pošlo za rukom samo odabranom broju zemalja. Postigli smo istorijski uspeh i mislim da zaista možemo da budemo ponosni na ono što smo uradili u "Areni". - Kako ste se navikli na novu frizuru? - Srećom, kosa mi je dosta izrasla. Prvih nekoliko dana mi je zaista bilo teško. Kad god bih se pogledao u ogledalu, kao da je u odrazu bila neka druga osoba, a ne ja. Neki mi čak i pričaju kako mi ovaj imidž super stoji, ali mislim da se samo zezaju sa mnom - kaže Zimonjić.

Rođen na Božić

To se ne može tumačiti drugačije nego kao Božiji znak. Bilo je planirano da ugleda svet nekoliko dana kasnije, ali je "poranio" i sebi zauvek obezbedio posebnost prve vrste. I da je rođen bilo kog drugog datuma pričali bi u domu Babovićevih kako je njihov mezimac specijalan, ali kad su 7. januara 1987. na najveći hrišćanski praznik dobili dar s neba shvatili su da se predskazanje graniči sa privilegijom. Zbog te simbolike, roditelji su mi neprestano govorili da ću morati da budem odgovorniji u životnim postupcima, upozoravali kako će se svaka moja reč i(li) potez meriti, opominjali me da ne pravim gluposti, a ja sam sve vreme osećao unutrašnju snagu i vremenom postao pobožan tako u jednoj rečenici Stefan Babović, opisuje kako izgleda život momka rođenog na Božić. Malo ljudi zna, Partizanov prvotimac veru je spoznao tek kao tinejdžer. Od 14. godine prepoznao sam da je Bog svuda oko nas, ali sam tek u 17. kršten. Roditelji nisu stigli da taj čin obave dok sam bio beba, "pustili" su me tek pred punoletstvo. Još je interesantnije da sam pre toga bio sujeveran i tek sad vidim koliko mi je to smetalo. U zemunskoj crkvi krstio ga je otac Radovan Bigović, dekan Bogoslovije. Interesovalo me: "Hoće li mi Bog oprostiti što sam zakasnio sa tim činom toliko godina?" Uzvratio je: "Bog sve oprašta." Od tog trenutka postalo mi je jasno, na pravom sam putu. A, pre toga, priznaje, nije sve najbolje razumeo. Pre krštenja bio sam sujeveran. Nikako nisam uspevao da se oslobodim rituala koji su proizilazili iz straha da li će na utakmici sve proteći kako valja. Zaticao sam sebe kako panično vezujem prvo pertlu na levoj kopački, smatrajući da time podižem samopouzdanje. Sve dok to nije primetio Partizanov fizioterapeut Slobodan Branković, za koga Babović uverava da je odigrao ključnu ulogu u odvikavanju od praznoverja. U početku sam se opirao savetima da prekinem glupe rituale. Pitao sam se: "Šta mi ovaj čovek brani?". Tek kasnije shvatio sam koliko mi je čika Sloba, zapravo, pomogao. Posle krštenja sujeverje je ostalo iza mene, shvatio sam biće onako kako kaže Bog. Ništa, ipak, ne bi uspeo bez porodice. Iako odgajan u uslovima kakve većina njegovih vršnjaka može samo da priželjkuje, uvrava da je to imalo ne samo finansijske nego i vaspitne prednosti. Nema razloga da krijem, živeo sam u sredini koja je uvek imala dovoljno, u svakom smislu, ali nisam se odvojio od tla ni u trenutku kad sam prvi put samostalno zaradio ozbiljan novac. Jednostavno, imao sam sve i kod mene nije bila izražena želja da "podivljam". Važan pratilac takvog opredeljenja bili su vera i roditelji. Nisam dozvolio da izgubim razum, niti da preveliko samopouzdanje, usled zarade, nađača potrebu za normalnim funkcionisanjem. Iz kuće sam poneo porodično vaspitanje i želju da pomažem drugima. Možda je glupo što javno ističem, ali ponosam sam na oca, jednog od najvećih donatora crkava u Srbiji i okruženju. Milija smatra da ovozemaljsko vreme i trud moraju da se odvoje i za Boga, za manastire, to su naša svetilišta, zato je značajnim sredstvima pomogao izgradnju manastira u Beranama. Takvi gestovi mogu samo dobro da donesu. Drugima i sebi. Za mnoge je vera samo odbrambeni mehanizam, za Stefana Babovića nešto potpuno iskonsko. Vera je svuda oko nas. Verujem u Boga na najčistiji mogući način. Poštujem post, posebno uoči velikih praznika, ali s druge strane ne smatram da nam je Bog naredio da ne jedemo i živimo "na vodi". A, kad su u pitanju grehovi… Od trenutka kad se rodimo svi grešimo, bitno je samo potruditi se da to činimo što ređe. Koliko je teško nositi prezime oca uspešnog biznismena? Na terenu osećam pritisak iz dva razloga: da odigram najbolje zato što sam deo Partizana, a plus znam da me svi posmatraju kao sina Milije Babovića. Ukoliko sam nekad pružio slabiju partiju, ona se baš iz tog drugog razloga naglašavala više neko nečije druge greške. Da li je to posledica srpske učmalosti ili takvih slučajeva ima i na Zapadu? Svuda je tako, samo je kod nas malo izraženije. U inostranstvu kažu: "igraj kako znaš, ne zanima nas odakle si i ko su ti roditelji". Uostalom, na terenu nema mame i tate, neko je sin vodoinstalatera, neko advokata, neko biznismena, ali na igralištu smo svi isti. Postoje samo kopačke, kostobrani i udri! Pa, ko je bolji…

Bodiroga: Slava Bogu za sve što mi je dao

Vidim da bi svi ljudi oko košarke i oni koji su dugo pod obručima voleli da prihvatim funkciju predsednika Košarkaškog saveza Srbije. Razmisliću... poručuje legendarni as. Početak ove godine doneo je još jedno priznanje jednom od najvećih legendi srpske i evropske košarke. Dejan Bodiroga izabran je za najboljeg igrača Evrolige u 21. veku u izboru specijalizovanog portala talkbasket.net. Pre toga je, glasanjem na zvaničnom sajtu Evrolige, izabran u tim decenije... Kao argument za očekivani izbor, navodi se da je Bodiroga košarkaš sa retko viđenim talentom, poslednja superzvezda Evrolige i da je mnogo više od običnog igrača - mogao je da pokriva sve pozicije od plejmejkera do krilnog centra. Osvojio je tri titule prvaka Evrolige sa dva različita kluba (Panatinaikos i Barselona), mnoštvo nacionalnih trofeja. Takođe, navodi se da takav as nikada nije otišao u NBA ligu, a u navijačkim pesmama je imao status boga... Mi najbolje znamo koliko je Dejan Bodiroga bio obožavan, a koliko je predstavljao nešto više od košarkaša i čoveka pokazuje legendarni stih, ispevan posle titule prvaka sveta osvojene u Atini 1998. godine: "Mi imamo svoga Boga, ime mu je Bodiroga". Jedan od najvoljenijih srpskih košarkaša svih vremena, nije prihvatao taj slogan sa tribina... "Molio bih vas da pozovete navijače da mi to više ne skandiraju, jer mislim da nije primereno i zbog toga se osećam nelagodno..."- rekao je posle prvog meča Evropskog prvenstva 2005. u Novom Sadu. Poznat kao veliki navijač Partizana, Dejan Bodiroga je i ove sezone redovno uz "crno-bele"u Evroligi. - Moj voljeni klub je letos pretrpeo bezbroj promena, pa je plasman u TOP 16 Evrolige vredan svakog respekta i pohvale. Iako momci igraju uz dosta oscilacija, napravili su sjajan rezultat. Očekuje ih još jedna pakleno teška grupa, ali cela Evropa zna da je teško srušiti Partizan u Beogradu, bez obzira da li igra u Pioniru ili Areni.I to najbolje govori o ljudskoj i košarkaškoj veličini. Bilo mu je stvarno neprijatno i pomalo se ljutnuo kada su ga navijači nazivali "Bogom"... Što zbog neverovatne skromnosti, što zbog istinske posvećenosti hrišćanstvu. A svi decenijski uspesi Dejana Bodiroge u dubokim patikama, ta nepodnošljiva lakoća poentiranja, definitivno mu nisu mogli nametnuti bilo kakav drugi epitet osim onog -"božanskog". Igrao se košarke kao niko drugi, sakrivao loptu koja mu je u gotovo svakoj akciji uzvraćala ljubav, terao je Evropu a neretko i svet da ustanu i aplaudiraju jedinstvenom, autentičnom majstoru... Zvali su ga "Bodi Bond"i "Beli Medžik", opravdano glorifikovali njegove pasove koji su imali "oči", trojke koje su prkosile zakonima fizike, prodore koji su delovali tako sporo, a tako nezaustavljivo i savršeno. Danas, posle nešto manje od četiri godine od kada rekao "zbogom", poslednji put dodirnuo parket i ostavio drugima "domaći zadatak"koji, očigledno, niko ne može da uradi na tom, samo njegovom nivou - Srbija i Evropa bezuspešno čekaju i traže novog Dejana Bodirogu. - Znate da ne volim te teme, jer se ni igrači iz moje generacije, a složićete se da su bili vrhunski asovi, nikada nisu poredili sa veličinama koje su pre nas širile slavu Srbije - uz širok osmeh, u prepoznatljivom nenametljivom tonu, otvara besedu jedan od najvećih, ako ne i najveći srpski košarkaš svih vremena. - Uvek smo imali i imaćemo talentovane košarkaše, ali mi se čini da ove nove generacije moraju da daju mnogo jaču energiju i provode više vremena u dvorani. Dejan je tačku svojim magičnim perom već poodavno udario... Ni kao pasivnom posmatraču igre, koju je baš on činio tako posebnom, drugačijom i uzvišenijom, priznanja mu "ne daju mira". Podsećamo ga da su mu mnogi naši i inostrani listovi i specijalizovani košarkaški internet portali, odali priznanje kao najboljem u prvoj deceniji trećeg milenijuma, u Španiji, Grčkoj, Evropi, Evroligi... Kaže, odavno je prestao da ih broji. Bodiroga je najsrećniji kada dočeka Novu godinu u kruguporodice. - Jedinstven osećaj privrženosti daje mi taj ritual večere sa najbližima. Na kratko sam sa suprugom Ivanom skočio do "Sava centra", gde su pevali Nina Badrić, Nataša Bekvalac i Luis. Bilo je sasvim prijatno i korektno, ali se nismo dugo zadržali. - U svakom slučaju, moram da priznam da sva ta priznanja u meni bude osećaj ponosa. Možda su još značajnija i vrednija, jer sam poslednji zvanični koš postigao pre više od tri godine... Eto, ako baš moram da govorim o sebi, ljudi vrednuju ono što sam uradio u minuloj deceniji, nema onog ko ne ističe da sam ostavio dubok trag. Možda nisam očekivao sve te nagrade posle toliko vremena, ali ne mogu da lažem da mi ne prijaju... - bez lažne skromnosti će Bodiroga. Da, priznanja gode, ali prija i odmor koji traje od napuštanja najviše sportske funkcije u rimskoj Lotomatici. - Nema me u košarci, srećan sam što sam mnogo više posvećen porodici i prijateljima, što sam najzad stanovnik Beograda i Srbije, što sam tu, među svojima. Lepo mi je i uživam u stvarima kojima nisam imao priliku da se bavim u prethodnih 20 godina karijere aktivnog košarkaša. Kažu, kada čovek ode "u penziju"svi ga zaborave. Ova floskula potpuno devalvira na primeru junaka ove priče i srpskih trofejnih košarkaških godina. - Zovu me, najviše iz inostranstva, imam razne ponude. Nemojte očekivati da otkrivam imena klubova, jer to možemo da svedemo pod poslovne tajne, koje je nepristojno otkrivati "zakopčan"je, kao retkod kad. Novinarski nerv mora da radi, pitamo se da neće nekadašnji zlatni kapiten "plavih"na trenersku klupu, samo to još nije iskusio... Liturgija u sabornoj crkvi Najveći pravoslavni praznik Božić, Dejan obeležava kao istinski vernik. - Na Badnji dan ću biti kod kuće, kao svaki pravi hrišćanin. Uveče ću, po običaju, otići na liturgiju u Sabornu crkvu, a sutradan ćemo biti familijarno na okupu za Božićni ručak. Ima li šta lepše?- Ha, ha... Znao sam da ćete i na to pomisliti. Istina je da ima i takvih ponuda, mogu da biram posao, od trenerskog do direktorskog, predsedničkog. Ali, nigde mi se ne žuri... U toj lepezi bi se mogla naći i funkcija predsednika Košarkaškog saveza Srbije. Izbori se bliže, Srbija, bez dileme, nema kvalitetniju opciju i bolji izbor za fotelju prvog čoveka našeg trofejnog sporta od Dejana Bodiroge. - Ta priča se dosta provlači po medijima, vidim da bi svi ljudi oko košarke i oni koji su dugo pod obručima, voleli da se prihvatim tog posla. Ne znam šta bih konkretnije rekao o takvoj ideji, koja dolazi sa strane, a nije direktna. Eto, obećavam da ću, kada prođu ovi novogodišnji i božićni praznici, sesti za sto, kao i uvek hladne glave, i dobro razmisliti kuda i šta dalje, pa i o toj toliko pominjanoj funkciji predsednika našeg košarkaškog Saveza. Odlučiću da li ću se u budućnosti košarkaški vezati za Srbiju ili inostranstvo. Šta će se desiti ako iz "kuće košarke"stigne ponuda na Dejanovu adresu? - Ne mogu da govorim hipotetički, nikad nisam pričao unapred. Kaže, vidim kod mnogih iz košarkaškog sveta dobru volju da se neke stvari koje su prilično umrtvljene promene. U neku ruku mi je drago zbog toga, jer svi mi volimo kada je naša košarka na vrhu, na mestu koje zaslužuje, da bude trofejna i snažna, kakva je uvek bila. A da li bi u tom projektu učestvovao ja, ili neko od velikana iz moje generacije, uopšte nije bitno kada je ispred tako uzvišen cilj. Večito pitanje, na koje se verovatno najteže dobija odgovor od nekog ko je toliko puta dodirnuo nebo i posmatrao košarkaške velesile sa oblaka - koji je trofej najdraži? - Neću biti prvi koji je objasnio da je sve te medalje i trofeje teško razdvajati. U pitanju su nijanse. Možda u srcu posebno mesto zauzima ono svetsko zlato iz Indijanapolisa 2002. godine, kada smo prvi put srušili američki "drim tim" na njegovom ognjištu, pa Argentince u onom čudesnom finalu... Odmah su tu i evropska i svetska zlata, pa klupski trofeji, poput prve Evrolige sa Barselonom, grčke titule sa Panatinaikosom kada smo u petom meču finala plej-ofa pobedili najvećeg rivala Olimpijakos. Dakle, ima par "jačih" trofeja, ali je stvarno užasno teško praviti gradaciju. Na kraju, u fantastičnoj karijeri kakvom se može pohvaliti malo odabranih širom sportske planete, nedostaje samo jedan trofej... Jedan jedini... - Nikada nisam bio olimpijski šampion - bez uzdaha konstatuje Dejan Bodiroga. - Samo to zlato je izmaklo, sva druga sam "overio"po dva-tri puta. Ne, nije mi žao... Kada se okrenem iza sebe, imam šta da vidim i mogu da kažem "slava Bogu"za sve što mi je dao i što sam postigao. Za te dve decenije pod magičnim obručima, koji su me uvek privlačili kao da su namagnetisani, bilo je i neuspeha, ali vrlo malo. Imao sam veliki kontinuitet osvajanja trofeja, na klupskom i reprezentativnom planu. Dao sam košarci celog sebe, onako iskreno i od srca, bez kalkulisanja, pa sam od nje i dobio mnogo.

Milošević igrač decenije u Osasuni

Bivši reprezentativac Srbije dobio veliko priznanje od španskog kluba. Rekorder po broju nastupa za državni tim Savo Milošević proglašen je za najboljeg igrača decenije u Osasuni. Milošević je za španski klub igrao tri sezone (od 2004. do 2007) u na 82 meča postigao je 21 gol. Navijači Osasune nisu zaboravili period u kojem je bivši fudbaler Partizana nosio dres njihovog tima. Klub iz Pamplone je upravo u to vreme beležio najznačajnije rezultate u svojoj istoriji. Osasuna je 2005. igrala finale Kupa kralja (poražena od Betisa u produžecima), nastupila je u kvalifikacijama za Ligu šampiona i stigla do polufinala Kupa UEFA. Milošević je ubedljivo osvojio prvo mesto. Srbin je dobio 29 glasova, čak 19 više od drugoplasiranog Kručaga. U svojoj karijeri Milošević je pored Partizana i Osasune nastupao još za Aston Vilu, Saragosu, Parmu, Espanjol, Seltu i Rubin iz Kazanja. Za reprezentciju, koja je tri puta menjala ime za vreme njegovog igranja (Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, Srbija), sakupio je 102 nastupa.

Tipsarević u četvrtfinalu

Srpski teniser savladao Aleksandra Kudrjavčeva i plasirao se u četvrtfinale turnira u Ćenaju (Indija). Janko Tipsarević plasirao se u treće kolo turnira u Ćenaju. Srbin je posle Argentinca Eduarda Švanka nadigrao i Rusa Aleksandra Kudrjavčeva (159. na ATP listi) - 2:0. Tipsarević, koji je postavljen za šestog nosioca, odigrao je odlično prvi set i brzo ga rešio u svoju korist - 6:2. Nešto teži zadatak imao je u nastvaku meča, ali nije dozvolio da se igra i treći set. Drugi set rešen je u tajbrejku - 7:6(3). Kurdjavčev i Tipsarević su pre meča u Ćenaju sastali i 2008. na turniru u Moskvi. Beograđanin je pobedio, ali posle velike borbe - 4:6, 6:3, 7:6(6). Naš teniser će u trećem kolu igrati protiv pobednika meča Alehandro Fela - Kei Nišikori, koji je na startu turnira napravio veliko iznenađenje eliminisavši drugog nosioca Marina Čilića iz Hrvatske. Prvi nosilac na turniru Tomaš Beridh nije imao većih problema protiv Hrvata Ivana Dodiga (6:2, 6:4). Turnir u Indiji (kategorija - 250) igra se za nagradni fond od $450.000.