SVET

Amerikanci beže iz Iraka

Sto godina od osvajanja Južnog pola

Vaclav Klaus dobrovoljac da likvidira evro

Hitna pomoć biće potrebna za 51 milion ljudi u svetu

SAD više nisu super sila na Bliskom istoku

Radioaktivne supstance na 200 kilometaraod Fukušime

Žak Širak osuđen na dve godine uslovno

Pokrenuta nova akcija lova na naciste u Nemačkoj

Rusija ove godine izvezla oružje za 11 milijardi dolara

Amerikanci beže iz Iraka

Ceremonija spuštanja američke zastave kojom se označava kraj prisustva SAD u Irak, održana je juče u Bagdadu, nekoliko dana uoči odlaska i poslednjeg američkog vojnika posle skoro devet godina od invazije na tu zemlju. Ova ceremonija označava kraj istorijske krvave epizode tokom koje su SAD verovale da će svrgavanjem Sadama Huseina, automatski pridobiti poverenje Iračana. Ali, to se nije desilo zbog grešaka Amerikanaca, posebno kad je reč o rasformiravanju vojske i obaveštajnih službi i proterivanju članova nekada vladajuće stranke BAAS. Amerikanci su takođe ostavili prostor za veoma nasilnu pobunu i nisu mogli da spreče verski rat između sunita i šiita. Oni su takođe morali da krenu od nule kad je reč o izgradnji institucija, vojsci, policiji i oživljavanju privrede. Većina od preostalih 5.500 američkih vojnika do sada je napustila Irak, a odgovornost za bezbednost u zemlji predata je iračkim vlastima. Predsednik SAD Barak Obama, koji je po dolasku u Belu kuću obećao povlačenje iz Iraka, rekao je da SAD iza sebe ostavljaju "suveren, stabilan i samopouzdan Irak". Oko 4.500 američkih vojnika i više od 100.000 Iračana poginulo je u ovih devet godina, a gotovo 30.000 Amerikanaca je ranjeno. Rat u Iraku koštao je SAD oko 1.000 milijardi dolara. Kroz Irak je od invazije u martu 2003. godine prošlo oko 1,5 miliona Amerikanaca. Najveći broj američkih vojnika u Iraku, njih oko 170.000, bio je 2007. godine. Poslednje američke borbene jedinice napustile su Irak u avgustu 2010. godine. Manji kontingent od oko 200 vojnika ostaće u Iraku u svojstvu savetnika iračkih vlasti. General Lojd Ostin, koji je komandovao američkim vojnicima u Iraku, složio je američku zastavu, a američki ministar odbrane Leon Paneta odao je poštu vojnicima koji su poginuli u Iraku. "Došli ste u Mesopotamiju ne znajući da li ćete se vratiti vašim najmilijima. Ali, odlazite ponosni, znajući da je vaše žrtvovanje omogućilo Iračanima da uklone tiraniju i ponude prosperitet i mir budućim generacijama ove zemlje", rekao je političar na ceremoniji na bagdadskom aerodromu. On je ukazao da će se Irak suočiti sa izazovima koje predstavljaju teroristi i oni koji nastoje da podele zemlju, ali da će SAD ostati na strani Iračana. "Vreme je da Irak pogleda u budućnost", kazao je Paneta i pozvao Iračane da ne zaborave žrtvu koju su dali američki vojnici.

Sto godina od osvajanja Južnog pola

Polarni avanturisti, naučnici i norveški premijer okupili su se na mestu na kojem je istraživač Roald Amundsen pre 100 godina postao prvi čovek koji je osvojio Južni pol. Na temperaturi od minus 40 stepeni Celzijusovih i pod vedrim nebom, okupljeni su se podsetili 14. decembra 1911, kada je norveški istraživač postavio zastavu rodne zemlje na najjužniju tačku planete. "Ovde smo kako bismo ukazali počast jednom od najvećih dostignuća u ljudskoj istoriji", kazao je norveški premijer Jens Stoltenberg prilikom otkrivanja Amundsenove skulpture od leda. Nekoliko ekspedicija došlo je na skijama preko Antarktika kako bi prisustvovalo ceremoniji, koju je direktno prenosila norveška televizija NRK. "Naše poštovanje prema Amundsenovom poduhvatu pre 100 godina raslo je dok smo putovali njegovim skijaškim tragovima i osećali fizički izazov kroz koji je on prošao", rekao je direktor Norveškog polarnog instituta Jan-Gunar Vinter. Ispisujući legendarnu stranicu u istoriji Južnog pola, norveški istraživač Roald Amundsen, 14. decembra pre tačno sto godina postavio je norvešku zastavicu na Južni pol prestigavši u neverovatnoj trci britanskog kolegu Roberta Falkona Skota. Samo par godina uoči izbijanja Prvog svetskog rata i u atmosferi rastućih nacionalističkih težnji, Amundsen uspeva 14. decembra 1911. da zajedno sa četvoricom kolega iz svoje ekipe zabode norvešku zastavu na najjužnijoj tački planete. Njegova pobeda nad britanskim pomorskim oficirom doživljava se kao pobeda pragmatičnog i lukavog Skandinavca nad hrabrim ali pomalo ograničenim britanskim džentlmenom. Svaki od njih je sanjao da osvoji "svoj pol": Norvežanin je priželjkivao Severni pol, dok su oči Britanca bile uprte ka Južnom. "Ne poznajem čoveka koji se našao na tako dijametralno suprotnom mestu od onoga koji je sanjao, kao što sam bio ja u tom trenutku", napisao je kasnije Amundsen opisujući svoju ekspediciju. Sticaj okolnosti ga je ustvari odveo na Južni pol. Usred priprema i organizovanja ekspedicije na Severni pol, saznaje da se Amerikanci Frederik Kuk i Robert Piri već hvale da su osvojili taj pol. Iako su njihove priče pune kontroverzi, Amundsenu je to dovoljno da odustane od putovanja. U avgustu 1910. on na brodu Fran kreće u tajnosti ka Južnom polu, znajući da se za istu ekspediciju sprema i njegov britanski kolega Robert Skot. Tek u oktobru mu šalje telegram: "Informisao bih vas da je Fram krenuo ka Antarktiku. Amundsen". I tako je počela trka... Obe ekspdicije stižu na antarktički kontinent u januaru. Prvi meseci su posvećeni testiranju i istraživanju. Nakon zime, potpunog mraka i ledenih temperatura, Amundsen, čiji se logor nalazi bliže polu, kreće u osvajanje. Jedna od prednosti norveškog istraživača bilo je i dobro poznavanje života Eskima i iskustva koja je stekao upoznajući njihov život tokom ekspedicije na Severni pol 1903. godine kada je nameravao da prođe Severozapadnim prolazom između Atlantika i Tihog okeana. To putovanje je trajalo dve godine, a Amundsen i njegova ekipa su proučavali tehniku preživljavanja u polarnim oblastima studirajući domorodce i njihov način ishrane, putovanja po ledu i snegu kao i odeću koju su nosili. I dok su Norvežani metodično olakšavali prtljag na sankama kako bi im psi bili što izdržljiviji, a imali su i veće iskustvo u održavanju skija, Britanci su na Južni pol stigli sa suviše "teškom artiljerijom". Osim pasa, imali su i motorizovane sanke, ali su se one vrlo brzo pokvarile, zatim male ponije, koji, potpuno neadaptirani na klimu, takođe, nisu dugo izdržali. Skotova ekspedicija sporo nareduje, a u nedostatku adekvatne vuče, sami članovi ekipe su primorani da vuku tešku opremu i namirnice u krajnje lošim vremenskim uslovima. Nadomak cilja, 16. januara 1912, Britance dočekuje neprijatno iznenađenje - u snegu otkrivaju tragove saonica i shvataju da ih je Amundsen pretekao. Dan kasnije, odnosno mesec dana nakon suparničke ekipe, otkrivaju šator na kojem se vijori norveška zastava. "Bože, kako je grozno ovo mesto!", napisao je Britanac u svojim memoarima. Na povratku izmorenog Skota dočekuju još gore vremenske prilike sa temperaturama koje idu i do minus 42 stepena. Polako gubi jednog po jednog člana ekipe, da bi na kraju sa trojicom preostalih ljudi ostao zarobljen u šatoru okružen jakim vetrom i snežnim nanosima. Svoje poslednje beleške u dnevnik zapisao je 29. marta. Amundsen je tri sedmice ranije objavio svetu svoj uspeh, a za Norvežane koji su tek koju godinu ranije stekli nezavisnost od Švedske, on postaje nacionaloni heroj. Amundsen je poginuo 1928. tokom akcije spasavanja italijanskog istraživača Umberta Nobila, koji je krenuo u istraživanje Severnog pola - Arktika.

Vaclav Klaus dobrovoljac da likvidira evro

Češki predsednik Vaclav Klaus ponudio se kao dobrovoljac da likvidira evro, a tvrdnju da bi pad evra imao nesagledive posledice po Evropu označio je za veliku laž, javljaju češki mediji. "Pad evra mogao bi da ima tragične posledice ako bi se desio haotično. Ali ako bi Evropska unija odustala od evra organizovano i planirano, to bi proteklo mirno", kazao je Klaus juče na predavanju studentima Vroclavskog unvierziteta u susednoj Poljskoj. Klaus je tokom posete Vroclavu objasnio da se nudi kao dobrovoljac da likvidira evro, jer je već iskusan pošto je uspešno livkidirao zajedničku monetu Čeha i Slovaka u vreme raspada Čehoslovačke 1993. godine. Češki predsednik od samita Evropske unije 8. i 9. decembra u Briselu apeluje na vladu premijera Petra Nečasa da se ugleda na Veliku Britaniju i da ne pristupi novom paktu za budžetsku disciplinu koji je dogovoren na samitu. "Mislim da ne treba pratiti taj trend da se po svaku cenu brani loš projekt zajedničke evropske valute čija će cena biti sve veća i veća", kazao je posle samita češki predsednik. Premijer Petr Nečas saopštio je da će odluku o eventualnom učešće Češke kao i o pomoći Međunarodnom monetarnom fondu doneti vlada, a ne centralna banka. "Jasno mi je da bi Češka dospela u složenu situaciju ako bi ostala jedina među članicama EU van evrozone", rekao je Nečas. Češki premijer dodao je ipak da je on lično protiv toga da Češka izdvoji 10 odsto svojih deviznih rezervi kao pozajmicu za MMF od čega bi onda fo nd pomagao najproblematičnijim dužnicima. Češka bi, prema prvim procenama, trebalo da pozajmi MMF-u oko 3,5 milijarde evra. Ukupno evrozona i članice van nje koje na to pristanu, treba da obezbede 200 milijardi evra. Češki predsednik upozorio je vladu da bi bilo neodgovorno da Češka pozajmljuje dužnicima u trenutku kada njoj samoj ne polazi za rukom da smanji zaduženje.

Hitna pomoć biće potrebna za 51 milion ljudi u svetu

Hitna humanitarna pomoć, odnosno 7,7 milijardi dolara, naredne godine biće potrebna za oko 51 milion ljudi u svetu, izjavila je danas zamenica generalnog sekretara UN Valeri Amos. "Milioni ljudi biće pogođeni vanrednim situacijama ili će se njihova sadašnja situacija pogoršati zbog klimatskih promena, političke i ekonomske krize, migracije, urbanizacije ili brzog rasta broja stanovnika", rekla je Amosova na konferenciji za novinare. Fondovi UN, dodala je, namenjeni su finansiranju hitne humanitarne pomoći u 16 zemalja uključujući Avganistan, zemlje Afrike, Haiti, palestinske teritorije i Filipine. Najveći deo pomoći odlazi žrtvama gladi i suše na Rogu Arike. Oko 1,5 milijardi dolara namenjeno je Somaliji gde je 250.000 ljudi ugroženo zbog gladi. UN su proglasile šest regiona na jugu Somalije zonama gladi u 2011, pa je hitna pomoć potrebna za više od pet miliona Somalijaca. Tokom 2011. godine broj ljudi kojima je potrebna hitna humanitarna pomoć popeo se na 62 miliona. Situacija se, međutim, poboljšala u nekim zemljama poput Čada i Haitija, a dramatična je u Somaliji i Jemenu gde je 446.000 dece mlađe od pet godina neuhranjeno. Na Rogu Afrike je najteža situacija pošto samo u Somaliji ima četiri miliona ljudi kojima je potrebna hitna humanitarna pomoć. Humanitarni radnici očekuju još veću krizu tokom 2012. godine.

SAD više nisu super sila na Bliskom istoku

Oko 18 meseci pre narodnog ustanka u Egiptu u kome je svrgnut predsednik Hosni Mubarak, u jednoj američkoj diplomatskoj depeši iz Kaira bivši lider te zemlje opisan je kao najverovatnije doživotni predsednik, a njegov režim podjednako stabilan kao i uvek. Otprilike u isto vreme, u još jednoj depeši američkom Stejt depratmentu iz ambasade SAD u Tunisu, u nagoveštajima dolazećeg revolta, navodi se da je dugogodišnji lider te severnoafričke zemlje Zin Abidin Ben Ali "izgubio dodir", što izaziva eskalaciju besa na ulicima, objavio je svojevremeno sajt Vikiliks. Imajući u vidu kasniji sled događaja, postavlja se pitanje da li je Amerika bila zatečena arapskim prolećem ili nije verovala da bi do njega uopšte moglo doći, pita se agencija AP. Čest slučaj u prošlosti je bio da se Vašington dočekivao sa obe noge čvrsto na zemlji kada se radilo o spoljnopolitičkim problemima, ali sada mora da se prilagođava smanjenom uticaju na Bliskom istoku, sa novim prioritetima. Međutim, cela ta priča ima i drugu alternativu: da bi epohalni događaji iz 2011. mogli da postanu mogućnost da Vašington ojača svoju ulogu u regionu gladnom demokratije i napretka, i oformi nova strateška partnerstva. Nema sumnje da su SAD doživele potres zbog sloma njenih saveznika iz Egipta i Tunisa. Narodne revolucije rastočile su i "okoštale" odnose egipatskog i tuniskog režima sa SAD i otvorile put dugopotiskivanim islamističkim grupama, koje su oduvek na Zapad gledale sa sumnjičavošću. Ne treba zaboraviti, ukazuje AP, Persijski zaliv, sa čijim malim, ali ekonomski moćnim kraljevstvima SAD imaju duboke povezanosti, a koji je do sada uspešno izbegao nemire, a zemlje poput Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE) i Katara ojačale svoj politički uticaj u arapskom svetu. Zalivske zemlje i SAD su u mnogo čemu "spoljnopolitičke srodne duše", navodi američka agencija. Obe strane dele duboku zabrinutost zbog širenja iranskih vojnih ambicija i nuklearnog programa. U Persijskom zalivu se nalaze i ključne američke baze, uključujući i sedište Pete mornaričke flote u Bahreinu, i sam Zaliv je postao suštinski deo bliskoistočne strategije Pentagona, naročito imajući u vidu predstojeće potpuno povlačenja iz Iraka do kraja godine. Katar i UAE su učestvovali i u vazdušnim udarima NATO u Libiji, a šestočlani politički blok zalivskih zemalja je posredovao u silasku sa vlasti jemenskog predsednika Ali Abdulaha Saleha i igrao je ključnu ulogu u arapskim pritiscima na režim sirijskog šefa države Bašara Asada. Zalivske zemlje su, s druge strane, želele da protesti ne pređu njihove granice, pa su tako u martu ovlastile vojsku, koju je predvodila Saudijska Arabija, da pomogne Bahreinu da odbrani 200-godišnju sunitsku dinastiju od prorefromskih, uglavnom šiitskih, demonstranata. I tu leži jedan od paradoksa američke politike na Bliskom istoku: s jedne strane ona želi da očuva partnerstvo sa liderima, duboko ogrezlim u statusu kvo, dok s druge strane ne želi da bude proglašena onom koja kvari arapske ustanke. Iz svega navedenog može se zaključiti da je američki spoljnopolitički uticaj pretrpeo štetu od arapskog proleća, ali je ostao stabilan, sa naznakom jačanja, u Zalivu. "Amerika je izgubila predvidive prijatelje kao što je bio Mubarak. Ali, u isto vreme, njeno savezništvo u Zalivu jača. Tako da mogu to nazvati polovičnim uspehom za SAD - Možda su na nekim mestima napravile korak unazad, ali ne i na drugim", smatra direktor Kuvajtskog centra za strateške studije, Sami Alfaradž. Moris Rejd iz vašingtonske BGR grupe, koja često igra ulogu posrednika između bliskoistočnih zvaničnika i američkih kompanija, smatra da čak ni taj polovični uspeh nije loš za SAD. On ocenjuje da će pristup SAD bliskoistočnom regionu "biti bolji", iako to ne znači po svaku cenu i jači. "SAD će morati da rade više na obaveštajnim poslovima, diplomatskim odnosima, trgovinskim ugovorima. SAD treba sad da dokažu svoju vrednost kao saveznika", rekao je je Rejd sredinom novembra u Dubaiju. Direktor Brukings Doha centra u Kataru Salman Šeih ocenio je da se "američko liderstvo i dalje računa", ali da SAD više nisu super sila u bliskoistočnom regionu. "Amerika je veliki igrač, ali nije više Veliki brat", zaključio je Šeih.

Radioaktivne supstance na 200 kilometaraod Fukušime

Nezavisna laboratorija Akro (Acro) na severo-zapadu Francuske saopštila je danas da je otkrila da je prašina u kućama udaljenim 200 kilometara od Fukušime u Japanu kontaminirana radioakativnim česticama. "Asocijacija za kontrolu radioaktivnosti je analizirala prašinu iz usisivača 12 domaćinstava udaljenim 200 kilometara od centrale Fukušima. Svaki uzorak prašine je kontaminiran cezijumom 137 i 134", navodi se u saopštenju laboratorije. Prema saopštenju, uzorci prašine uzeti su u oktobru, a najveća kontaminacija radiokativnim supstancama je registrovana u distriktu Vatari na 50 kilometara od centrale, gde je nedavno zabranjena prodaja pirinča. Akro tvrdi da su radiokativnim supstancama vrlo ozbiljno kontaminirani i stanovnici koji žive na području udaljenom 200 kilometara od centrale, i sve do predgrađa Tokija, i zbog toga zaključuje da bi japanska vlada trebalo da promeni kriterijume na osnovu kojih odlučuje treba li iz određenih delova Japana evakuisati stanovništvo. Zemljotres jačine devet stepeni Rihterove skale pogodio je 11. marta Japan, i uzrokovao cunami u kojem je poginulo 20.000 ljudi.

Žak Širak osuđen na dve godine uslovno

Bivši francuski predsednik Žak Širak proglašen je danas krivim za proneveru javnog novca i uslovno je osuđen na dve godine zatvora. Presudom pariskog suda, Širak je postao prvi osuđeni francuski predsednik, nakon nacističkog saradnika, maršala Filipa Petena 1945, javljaju svetske agencije. Sudija je 79-godišnjeg Širaka, koji je na funkciji predsednika bio od 1995. do 2007, proglasio krivim za proneveru javnog novca i zloupotrebu poverenja. Širak je osuđen za trošenje novca poreskih obveznika na fiktivno zapošljavanje 21 pripadnika svoje stranke u vreme dok je bio gradonačelnik Pariza od 1977. do 1995. U to vreme, Širak je radio na stvaranju nove stranke desnog centra sa kojom je pobedio na izborima. Širak nije prisustvovao suđenju od 5. do 23. septembra, kao ni izricanju presude, zbog "ozbiljnih" i "neizlečivih" neuroloških smetnji. Za dela koja mu se stavljaju na teret mogao je da dobije kaznu od deset godina zatvora i novčanu kaznu od 150.000 evra. Bivši francuski predsednik imao je imunitet do 2007, kada mu je istekao predsednički mandat. Grad Pariz odustao je od građanske parnice u okviru dogovora sa Širakom i njegovom strankom kojim je grad dobio odštetu od 2,2 miliona evra.

Pokrenuta nova akcija lova na naciste u Nemačkoj

Direktor "Centra Simon Vizental" Efraim Zurof izjavio je da je taj centar pokrenuo akciju "Operacija poslednja šansa dva" s ciljem da se uhvate i procesuiraju preostali nacisti iz Drugog svetskog rata u Nemačkoj. Zurof je na konferenciji za novinare u Berlinu rekao da je iz fonda za tu operaciju predviđeno da svako ko dostavi odgovarajuću informaciju koja će dovesti do hvatanja ratnih zločinaca bude nagrađen sa po 25.000 evra. "Šta god da je potrebno uraditi mora biti urađeno veoma brzo, jer nam vreme izmiče", rekao je Zurof. To je novi pokušaj Centra "Simon Vizental" posle nedavnog procesuiranja Džona Demjanjuka (91), koji je osuđen za pomaganje u ubistvu hiljada ljudi. Procenjuje se da je oko 4.000 Nemaca ili učestvovalo u streljanjima zatvorenika u logorima ili su u njima radili kao stražari. Zurof kaže da nije poznato koliko njih su još uvek živi, ali najmlađi od njih bi sada trebalo da je u osamdesetim godinama života. "Mislim da nije preterivanje pretpostaviti da su dva odsto njih verovatno još živi", rekao je Zurof. On je dodao da, iako će istraga biti skoncentrisana na Nemačku, ne isključuje mogućnost da osumnjičeni žive i u nekim drugim državama. Originalna "Operacija poslednja šansa" bila je pokrenuta 2002. godine i bila je skoncentrisana prvenstveno na istočnoevropske zemlje. Operacija je završena hvatanjem 102 osumnjičena.

Rusija ove godine izvezla oružje za 11 milijardi dolara

Rusija, jedan od svetskih lidera u izvozu naoružanja, u ovoj godini ostvarila je znatno povećanje prihoda na tom polju, zaradivši više od 11 milijardi dolara, rekao je potpredsednik ruske vlade Sergej Ivanov. "Ako smo prošle, 2010. godine, izvezli naoružanja za 10 milijardi dolara, prema podacima kojima raspolažemo danas, ove godine je naš prihod od prodaje naoružanja drugim zemljama porastao na više od 11 milijardi dolara", naveo je Ivanov, prenosi ruska novinska agencija Interfaks. On je dodao da je "izvodivo" da se u 2012. ruski izvoz oružja poveća na 12 milijardi dolara. Najveći kupci ruskog naoružanja su Indija, Kina, Alžir, Malezija i Venecuela. Moskva je i u 2011. nastavila da snabdeva naoružanjem Siriju, odbivši da se priključi sankcijama koje je Zapad uveo Damasku zbog njegove represije prema opozicionim demonstrantima koji već devet meseci traže smenu režima predsednika Bašara Asada.