Hoće li sporazum iz Minska preokrenuti ukrajinsku krizu od opasnosti da Amerikanci, koji nisu potpisnici tog sporazuma, u Evropi krenu u svojevrsni oružani sukob s Rusima preko Ukrajine zavisi prevashodno od toga kako će dogovor iz prestonice Belorusije biti opipljivo sprovođen.
To ističu mnogi analitičari u i izvan Evrope, a žustro o tome se raspravlja i u diplomatskim kuloarima u Briselu, sedištu Evropske unije i NATO.
Ključno pitanje je hoće li to biti "evropski mir", u interesu svih Evropljana, što bi značilo i Rusije, kako je poželela nemačka kancelarka Angela Merkel.
Ili će, ipak, preovladati dugogodišnji američki strategijski ciljevi da se priključenjem Ukrajine Zapadu Rusija bitno istisne iz prostora nastalog raspadom Sovjetskog saveza i time zajamči dalje čvrsto političko, vojno i ekonomsko savezništvo Amerike i Evrope, odnosno spreči mogući preveliki energetski, ekonomski, a time i svaki drugi strategijski upliv Rusije na ceo stari kontinent.
Većina misli da protivnici mirnog rešavanja ukrajinske krize i sukoba s Moskvom, imaju prilično uporište u moćnim političkim krugovima u Vašingtonu koji traže isporuke oružja Kijevu, pa se primećuje da je već donesena odluka SAD da pošalju instruktore za obuku ukrajinske vojske.
Otud se napominje da uspeh mirovnog sporazuma veoma zavisi od toga u kojoj meri je nemačka kancelarka Merkel uspela da uoči sporazuma u Minsku u Vašingtonu dobije uveravanja predsednika Obame da američka administracija stvarno želi nagodbu Nemačke i Francuske, iza koje stoji većina evropskih zemalja, s Rusijom oko rešenja ukrajinske krize koje bi dovoljno obnovilo poverenje, trgovinu i ekonomske veze.
Francuski list " Mond " tvrdi da je kancelarka Merkel dobila podršku Obame, isto kao što su Pariz i Berlin, tvorci novog, sveobuhvatnog sporazuma iz Minska, uspeli da uvere ruskog predsednika Vladimira Putina da besmisleni oružani sukobi na istoku Ukrajine mogu da se zaustave i kriza u toj zemlji reši ako se ispuni više jasnih tačaka nagodbe.
Tačno pre godinu dana su, doduše, usred bune protiv tadašnje vlasti u Kijevu šefovi diplomatija Nemačke, Francuske i Poljske s tadašnjim predsednikom Viktorom Janukovičem i vođima pobunjene opozicije potpisali sporazum o sazivanju vanrednih izbora i promene ustava.
Ali sutradan je pomoćnica američkog državnog sekretara Viktorija Nuland vrlo grubim rečnikom poručila da Evropska unija tu nema šta da traži.
I podsetivši da je Vašington potrošio u prethodnim godinama pet milijardi dolara za stvaranje uslova da u Ukrajini na vlast dođu prozapadne, proameričke snage, stavila do znanja da će vladu u Kijevu odmah preuzeti oni koji su po volji Vašingtona.
Zato svi analitičari u Briselu i prestonicama EU očekuju da vide hoće li i u Kijevu, gde su na vlast došli neki koje je pre godinu dana spomenula Viktorija Nuland, a koji su za vojno rešavanje pobune i " terorizma " na istoku Ukrajine, hteti da podrže predsednika Petra Porošenka koji je prihvatio sporazum iz Minska.
Opšte je uverenje da je i ruski predsednik Putin prihvatio krajnje pažljivo pripremljeni nemačko-francuski predlog sporazuma u Minsku zato što sankcije Zapada Moskvi imaju pogubne ekonomske i socijalne posledice po Rusiju, ali veoma i zato što su Berlin i Pariz ponudili sveobuhvatno rešenje.
A to je, uz poštovanje suvereniteta Ukrajine, politička autonomija za ruskim življem nastanjeni Donbas, ustavne promene koje će to zajamčiti i tek potom uspostavljanje kontrole Kijeva i na granici prema Rusiji.
Presudno je, sve govori, za Moskvu bilo i to što su Angela Merkel i Fransoa Oland jasno stavili do znanja da trajno, održivo rešenje ukrajinske krize znači da Ukrajina neće ući u članstvo NATO, što je stav koji ne dele Vašington, kao ni Poljska i baltičke zemlje.
A predočena je spremnost da se s Moskvom razgovara i o tome kako otkloniti moguće nepovoljne posledice po rusku ekonomiju u sporazumu o slobodnoj trgovini EU-Ukrajina, kao i da se razmotri mogućnost trgovinske saradnje sa Evro-azijskom zonom slobodne trgovine, čija je okosnica Rusija.
To je, istini za volju, moglo da se uradi i pre godinu i po dana kad je EU odbila da Moskvu uključi u pregovore s Kijevom o sporazumu o pridruživanju i trgovini, a upravo to je bio okidač za sukobe izvan i unutar Ukrajine.
Uočljivo je da su naročito nemački, ali i poslovni krugovi drugih članica EU u poslednje vreme sve snažnije počeli da izražavaju nezadovoljstvo što zbog Ukrajine Rusiji zavedene sankcije i ruske uzvratne mere odmazde teško pogađaju poslove i investicije na veoma značajnom ruskom tržištu.
Pogled analitičara s one strane Atlantika na sporazum iz Minska je drugačiji, pa tako američka agencija za strategijske prognoze Stratfor kaže da u slučaju propasti tog sporazuma "preti širi oružani sukob", uz američke isporuke oružja, pa možda i upućivanje američkih trupa u Ukrajinu.
"Ukrajinska kriza je sukob SAD i Rusije oko protivrečnih imperativa: Rusija hoće da ima zaštitnu zonu na svojoj periferiji, naročito u Ukrajini, a Sjedinjene države moraju da spreče regionalnu hegemoniju koju bi ta zaštitna zona dala Rusiji", objašnjava Stratfor i podvlači da će odlučujući biti ne toliko "evropski, već naročito američki pristup" rešavanju ukrajinske krize.
I, ukazujući na "ratni lobi u Kijevu", zaključuje da "ako bi Vašington hteo da izbaci s koloseka ceo mirovni proces, ne bi morao daleko da gleda".