|
Boris Spremo, legenda u svetu fotografije. On je miran i
staložen i niko ne bi rekao da je bio na svim tim mestima i penjao se na
sve te visine. Vrlo je neposredan i jednostavan.
 Odakle
početi razgovorr sa nekim ko je proživeo tri života u jednom?
Međutim, uz šolju čaja i u prijatnoj atmosferi stana ispunjenog gomilom
fotografija Boris Spremo počinje svoju priču.
Pita; "Šta Vas interesuje iz mog života"
"Sve" odogovaram
"Hoćemo skraćenu verziju ili opširniju" pita on osmehujući se.
"Da krenemo od početka pa dokle stignemo", odgovaram ko iz topa
upijajući svaku reč. Boris je veoma interesantan govornik koji pored
remek dela koje pravi ima i smisla za pripovedanje.
"Smatram da je fotografija umetnost i tokom godina sam se uverio da je
sklonost ka umetnosti urođena, treba je samo prepoznati".
Kako je sve počelo. Kada ste u sebi otkrili tu ljubav
prema fotografiji?
"Imao sam 11 godina. Moj rođak je bio iskusni fotograf. Imao je skromnu
laboratoriju gde je razvijao slike. Imao je i neki mali foto aparat sa
kojim je slikao za svoje zadovoljstvo. Jednog dana, svratim ja do njega
i vidim gomilu fotografija. Pita me on da mu pomognem jer je u gužvi i
ja oduševljeno prihvatih.
"Šta treba da radim" pitam ga ja.
On reče:" Staviš te slike u ovo korito, uzmeš crevo i okrećeš,
jednostavno je i pita me:
"Da li si ikad video kako se fotogradije prave?"
"Nisam" kažem ja.
Uvede me on u laboratoriju i krenu da mi pokazuje … Pratio sam njegove
instrukcije, sve mi je delovalo tako lako i jednostavno, likovi sa
fotografije krenuše da se pojavljuju. Sasvim nestvaran svet ukazao se
pred mojim očima. Bio sam oduševljen. Onaj trenutak kada vam sa belog
papira, počinju da se rađaju stvarne slike je nešto fascinantno.
Od tog trenutka mu se nisam "skidao sa leđa". Stalno sam mu dosađivao i
molio ga da mi da njegovu kameru da se i ja oprobam u tom "zanatu".
Naravno nije hteo ni da čuje. U to vreme taj fotoaparat vredeo je čitavo
bogatstvo. Te 1948. godine oskudevalo se u svemu a pogotovu u stvarima
koje su bile luksuzne, kao što je foto aparat".
Smeje se, pokazuje mi na zidu fotografiju požutelu od godina koje ima.
Morali ste da smislite neki drugi način da dođete do tog magičnog
aparata?!
 “Da.
Kada sam shvatio da mi je rođak neumoljiv, po pitanju pozajmljivanja,
krenuo sam svakog dana d molim oca da mi kupi aparat. Nije hteo ni da
čuje. Govorio mi je stalno da mi nemamo pare za tako nešto.
Međutim posle godinu dana, neposredno pred moj rođendan, moj otac sa
onim rođakom na nekoj buvljoj pijacu kupi mi ipak neku polovnu
skalameriju, kao harmonika se razvlačio, ali je sve radilo.
Mojoj sreći nije bilo kraja. Sada sam i zvanično mogao da postanem
fotograf.
Tehničke detalje me je naučio moj rođak ali sam sam morao da se snađem i
da napravim moju laboratoriju. U to vreme, je bilo jako teško nabaviti
sve te stvari ali nisam odustajo. Od kreveta sam uzeo šipku pričvrstio
je za dasku i na nju zakačio konzervu od paradajza koju sam malo
preradio a u nju sam stavio objektiv od moje kamere koji sam po potrebi
prebacivao sa aparata na konzervu i obrnuto, po potrebi. Bila je to
neviđena skalamerija, ali sam mogao da pravim fotografije".
Tu se niste zaustavili. Kako znamo Vi nastavljate putem koji ste
zacrtali?
"Vrlo sam uporan po prirodi. Kako je vreme prolazio sve sam se više
usavršavao. Kada sam završio gimnaziju hteo sam da idem u filmsku školu
i da se bavim ovim poslom.
Međutim, kasno sam se prijavio i te godine nisam uspeo da se upišem.
Država je osnovala ovu školu sa namerom da izbaci tri generacije đaka
koji će da preuzmu filmsku industriju jer nije bilo školovanog kadra".
Pretpostavljam da je to u to vreme bilo vauuu… u stilu gde ćeš sine
od toga nema leba.
"Smeje se… Da, da, baš tako. Ja sam hteo da završim za kamermana jer mi
je to bilo najbliže fotografiji, obzirom da nije bilo škole za
fotografiju. Tada sam već bio totalni zaljubljenk i bio sam odlučan u
ideji da nađem način da se time bavim i da od toga živim. Sviđalo mi se
što mogu da idem okolo po utakmicama, raznim događajima i "beležim"
neponovljive trenutke".
Međutim niste uspeli da se upišete. Da li je to bilo razočrenje za
vas?
"Jeste. Ali sam rešio da upišem arhitekturu. da ubijem vreme.Sledeće
godine sam se ponovo prijavio i bio sam primljen. Četiri godne sam
studirao i završio".
Šta Vam je bilo potrebno da bi ste se upisali na fakultet za
kamermana?
 "Trebalo
je da ste bili 2 puta na radnoj akciji, a ja sam imao jednu, pa sam te
godine kada sam pauzirao "otrčao" u fabriku bakra, odradio mesec dana
besplatno, da bih imao još jednu akciju. Tražili su da imaš završenu
gimnaziju i jedno površno znanje iz filmskog života i fotografije.
Prošao sam bez problema jer sam do tada imao već veliko iskustvo".
Završavate fakultet i puni elana krećete u novi život?
Da. Sav srećan otrčao sam do filmskog grada na Košutnjaku da se prijavim
da radim. Nesumnjajući da može da se desi da me ne prime.
Nas je bilo 36 u toj generaciji (snimatelja, režisera, kamermana,
organizatora, montažera…)
Rekli su nam;'Imamo mesta samo za šestoro ljudi, a vi ostali idite u
vojsku pa kada se vratite, videćemo, možda ćemo nešto da vam nađemo'.
Mislim se ja šta sada da radim. U vojsku mi se ne ide. Kada se vratim
niko mi i dalje ne garantuje da ću dobiti posao. Jedan moj drug sa
fakulteta i ja rešismo da pobegnemo na zapad i da tamo okušamo sreću".
Pošli smo u Austriju, zalutali u Alpima i našli se u Italiji. Tu smo
bili godinu dana u izbegličkom kampu a onda smo ponovo pobegli i otišli
u Francusku. Morali smo da podnesemo zahtev da bi išli u neku drugu
zemlju. Podneli smo zahtev za sve zemlje... Francusku, Australiju,
Boliviju, Čile, Ameriku. Kanadu… bilo nam je sve jedno, želeli smo samo
da izađemo iz kampa, pa gde god to bilo".
... to verovatno nije bilo lako?
"Bilo je jako teško jer su Italijani gurali prvo svoje pa tek onda nas
iz kampa. Recimo davali su oko 350 viza godišnje a od toga je išlo 340
za Italijane i 10 za nas.
Međutim ja sam dobio od policije posao u kampu, da budem njihov fotograf
koji će slikati novo pristigle izbeglice, za njihovu arhivu. Bio sam
plaćen 600 lira nedeljno. To je bilo dovoljno da idem u bioskop i da
kupim sladoled. Ali ipak sam radio, malo da ubijem vreme a i da se
koliko toliko bavim fotografijom. Opet sam uživao jer su oni imali jako
dobru laboratoriju za koju sam bio ja odgovoran. Pored toga sam igrao
fudbal za kamp. Napravili su tim od nas izbeglica. Ja sam bio golman.
Jednog dana predložim ja da napravimo turnir između nas izbeglica i
policajaca. Tu mi njih pobedimo sa 2:1. Ja tu odbranih 2 penala,
Policjci videvši da sam dobar, angažovaše me da branim za njih. Naravno
da sam pristao, jer mi je to bila prilika da izađem iz kampa jer su oni
često igrali sa drugim timovima policajaca.
Četvrtkom smo išli na treninge a nedeljom smo imali utakmice. Uffff...
bilo je to pravo osveženje. Tim danima sam sa njima mogao da jedem i
pravu hranu što je bila prava poslatica."
I dalje ne odustajete od bekstva?
"Nikako. Čekali smo pravu priliku. Tako se i desilo. Jedan od tih dana
kada sam mogao da izađem van kampa, otišao sam sa drugarom do Rima jer
smo čuli, da dobro plaćaju za davanje krvi. Nažalost, uzimali su samo po
jednu bočicu, pa sam im predložio da mi uzmu krvi za 3.000 lira, taman
koliko mi je nedostajalo za put. Mislili su da sam lud, ali kada su
videli da sam ozbiljan i uporan, pristali su.
Nešto para sam prikupio od ovoga što sam radio (odreko sam se i bioskopa
i sladolea i svega) nešto od davanja krvi …od prilike mi je trebalo oko
3500 lira, I uspeo sam da kupim voznu kartu do Đenove i posle autobusku
do granice. Opet smo krenuli u brda. Znali smo da nam je Mediteransko
more sa jedne strane, brda sa druge strane i da treba da idemo pravo.
Upali smo u neko žbunje sa kupinama, bili smo skroz izgrebani… ma svašta
smo prošli.
Kada smo sišli na kraju u Francusku uhvate nas u autobusu. Nismo imali
dokumenta, bili smo izgrebani i prljavi tako da je šofer primetio da
odskačemo od celog okruženja te nas je prijavio.
Blizu Monaka nas je sačekala policija i privela. Stavili su nas u džip i
pravo u zatvor. Ujutru su nas prosledili francuskoj policiji (jer je
Monako i tada imao svoju policiju) i oni su nas prebacili do državnog
zatvora u Nici, gde smo bili 2 nedelje.
To što sam tamo proživeo, po mom mišljenju, trebao bi da prođe svaki
tinejdžer jer bi tako naučili da cene život. To je bila samica sa jednim
krevetom, dva jastuka i ćebetom. Klozet je kanta. Samo 20 min šetnje
dnevno.
Obeležavao sam noktom recke na zidu, da znam koliko sam dana proveo u
pritvoru. Nisam imao advokata, jezik nisam znao, niko nam nije ništa
govorio niti objašnjavao… užas
Najzad su me izveli na sud gde je u optužnici bilo da sam kriv jer sam
ilegalno prešao granicu, bez pasoša. Naravno ja sam im rekao da sam
došao iz Jugoslavije, jer da su znali da sam pobegao iz kampa prošao bih
još gore.
Pustili su nas napolje jer je neki naš čovek, Bosanac imao fabriku
mlečnih proizvoda i pomagao je našim ljudima izbeglicama. Rekao je ...
evo mladići kupiću vam 2 karte, idite do Pariza i ako me se nekad setite
vratite mi pare.
Kada smo došli do Pariza našli smo posao u Citroenu i naravno od prve
plate smo našem dobročinitelju vratili pare. Radili smo 3-4 meseca.
Iznajmili smo nas troje sobu. Živeli smo jako skromno. Uskoro sam saznao
da jedan Dalmatinac iz Splita ima foto radnju u kojoj zapošljava 10
fotografa kojima je zadatak da idu po Parizu i slikaju turiste.
Turistima su davali neke kartice na osnovu kojih su oni mogli da dođu u
radnju i kupe fotografije. Odmah sam se prijavio.
Većina tih mladića nisu bili fotografi nego izbeglice koje su radile taj
posao da bi makar nešto zaradili. Gazda Franjo je imao princip "dam ti
film sa 36 snimaka. Ako prodaš 3 slike od toga, ja sam zadovoljan jer
smo svi zaradili. Ja počeo da slikam i prve nedelje ja od 36 prodam 12
slika. Počeli ljudi da kupiju moje fotografije ko ludi.
Zarađivao sam dobro i odmah sam od prve zarade kupio Vespu tako da sam
sa njom stizao svuda. Dve godine sam proveo slikajući i jureći turiste
po celom Parizu".
Međutim i dalje ste maštali da odete u svet?
"Da. Nije me držalo mesto, što bi rekli naši stari. Sledeća destinacija
bila je Kanada. Moj drug Pavle Pavlović, sa kojim sam pobegao iz
Jugoslavije i sa kojim sam prošao sve ovo, otišao je pre mene u Toronto
jer je imao prijatelje koji su mu poslali pozivno pismo.
Posle od prilike godinu dana našao je ko će i za mene da garantuje, tako
da mi je poslao pozivno pismo te sam i ja stigao u ovu obećanu zemlju".
Boris Spremo se 1957. ukrcao na brod koji je plovio ka Montrealu....
Nastavak u sledećem broju.
Spremo/Toronto/
Ivana Đrđević
|
