Ceremonijalno raspoloženje, slavljeničko barjačenje i revnosno političko-medijsko registrovanje diplomatskih priznanja države, postepeno ustupaju prostor ozbiljinijoj postreferendumskoj reakciji na činjenicu da je Crna Gora stekla suverenost.

Počinje, naime, bar retoričko, promišljanje - šta i kako dalje.

Kako samostalnu državu institucionalno izgraditi i ojačati? Kuda usmjeriti razvoj crnogorskog društva? Kako i čime se predstaviti svijetu? Kako referendumsku energiju građana pretvoriti u energiju čitavog, i dalje politički podijeljenog društva, kako bi se konačno okrenulo razvoju?

Kako, napokon, od nezavisnosti napraviti brend političkog, civilizacijskog i ekonomskog prosperiteta i uspona Crne Gore i tako se pripremiti za ulazak u Evropu.

Na ova pitanja pokušalo je da odgovori nekoliko autora, sa referencama intelektualnog, stručno-naučnickog sagledavanja stvari.

U njihovim člancima, objavljenim u podgoričkim "Vijestima" prepoznatljiva je jedna zajednička poruka - da je Crna Gora pred velikim izazovima, u situaciji da traži put da se uklopi u evropske i svjetske civilizacijske tokove, a da ipak ostane svoja.

Jedan od autora, istoričar Serbo Rastoder smatra da je Crna Gora danas sama sebi i najveći protivnik i najveći saveznik. Politički raskoli će, kaže on, opstajati, ali iza njih ne postoji organizovana sila i zato nema straha od sukoba.

Za Crnu Goru su od političkih podjela potencijalno opasnija relativno duboka socijalna raslojenost društva i neintegrisanost njenog državnog prostora.

Društvena tranzicija je učinila da se pojavio sloj, za ovdašnje prilike, veoma bogatih ljudi a materijalno bogatstvo se ovđe doživljava kao "isključi-vi proizvod spekulativnih i nemoralnih radnji", kaze Rastoder.

Što se tiče nedovoljne integrisanosti crnogorske države, Rastoder je vidi kao neravnomjernu regionalnu razvijenost, na relaciji sjever-jug.

On takođe ocjenjuje da je pred modernom Crnom Gorom najveći izazov to da li su političke elite "sposobne da se iz hladovine potrošenih priča i velikih tema transformišu u promotere praktičnih i pragmatičnih rješenja" koja će Crnoj Gori omogućiti ubrazni razvoj i približavanje evropskim standardima.

Ekonomista Veselin Vukotić razvojne resurse "nove" Crne Gore vidi u postreferendumskoj "oslobođenoj energiji" građana. Vukotić procjenjuje da je na referendumu došlo do "emotivnog praska u duši svakog pojedinca" koji je "stvorio individuu i probudio njen interes". Na toj osnovi treba sada graditi "i liberalni ekonomski i demokratski sistem, okrenuti se sebi, vjerovati u sebe i svoju državu, ne očekivati ničiju pomoć".

I sama nezavisnost je neka nova vrsta crnogorskog brenda. Državu institucionalno treba prilagoditi konceptu razvoja, zasnovanom na uslugama (turizam) i preduzetništvu.

Na očuvanju sopstevnog identiteta insistira i univerzitetski profesor i bivši čelnik NVO Grupa za promjene Svetozar Jovicević, koji upozorava da se od evropejstva ne smije praviti fetiš, iza čega štaviše, može da leži "prikrivena i vijekovima formirana težnja" da Crnogorci traže protektore i sponzore, u Rusiji, Srbiji, Americi ili Evropi.

Mala zemlja mora mnogo vi-še da radi, upozorila je crnogorska ministarka za evropske integracije, takođe univerzitetski profesor, Gordana Đurović. Tek (ponovo) rođena država treba da razvija administrativne kapacitete za potrebe evropskih integracija. "Slaba administracija nosi rizik mutacije sistema u neželjenom pravcu, ka konceptu banana države, koji niko od nas ne želi", kaže Đurovićeva.

Pozivajući se na primjer Singapura, Žarko Radulović je uvjeren da "Crnu Goru treba da izgradi dobra volja", a to podrazumijeva da zakoni ne budu kočnica razvoja, da država stvara ambijent za ulaganja, da investitori imaju čistu situaciju.

Turizam kao strateška grana, kaže Radulović, sada treba da i nezavisnost iskoristi kao brend. Prema njegovom mišljenju, to već daje rezultate. "Do sada smo se mogli reklamirati kao Srbija i Crna Gora. Sada smo "Montenegro" i to može biti jako profitabilno i upotrebljivo", uvjeren je Radulović.

Jedno je sigurno, postizanje državne nezavisnosti je za mnoge ostvarenje političkog sna, čak i emotivni doživljaj i "lijepa uspomena" ali "nezavisnost se ne jede".

Suverena država je važna pretpostavka za opšti razvoj. To je moćno insitucionalno "oružje" za pokretanje razvojnih potencijala i kapaciteta. Ali, po prirodi stvari, zbog karaktera referendumskog "emotivnog praska", ostvarena nezavisnost je "sirovina" sa kratkim rokom trajanja.

Može se dogoditi da se "ubajati" i da novu snagu dobije inercija, a ne akcija.

U Sarajevu je u četvrtak održano javno saslušanje istražne komisije Predstavničkog doma Parlamenta BiH za utvrđivanje istine o transakcijama devizne štednje građana BiH, položene na račune komercijalnih banaka u BiH do 31. marta 1992.godine.

Na saslušanju, kojem su prisustvovali i članovi Udruženja deviznih štediša BiH, ocenjeno je da je 85 deviznih sredstava, koja se procenjuju na oko dve milijarde i 600 miliona dolara, potrošeno najverovatnije kroz bankarski sistem.

Udruženje za zaštitu deviznih štediša BiH, pozvalo je Parlament BiH da hitno donese odluku kojom će novac od prodaje državne imovine u Telekomu RS-a i BH Telecomu, kao i druge državne imovine, biti usmeren na vraćanje stare devizne štednje, po obavezama koje BiH i entiteti, imaju prema bankama nositeljima obaveza po staroj deviznoj štednji.

Devizne štediše su poručile da, ako Parlament takvu odluku ne donese do kraja mjeseca, udruženje će pozvati visokog predstavnika u BiH Kristijana Švarc Šilinga, da donese odluku kojom će novac od prodaje državnog kapitala u Telekomu RS-a i BH Telecomu i svakog drugog državnog kapitala biti blokiran do okončanja postupka koji se vodi u Sudu BiH.

Kako je agenciji Beta danas rekao predsednik Udruženja za zaštitu deviznih štediša BiH Svetozar Nišić, javno saslušanje Istražne komisije Predstavničkog doma Parlamenta BiH za utvrđivanje istine o transakcijama devizne štednje građana BiH, prvi je ozbiljan korak koji je Vlada BiH preduzela po ovom pitanju.

Nišić je predložio Istražnoj komisiji da izuzme dokumentaciju iz Narodne banke tadašnje Republike BiH kako bi se utvrdilo gde je nestao novac deviznih štediša u BiH.

Rekao je da država BiH, ne samo da nije omogućila povrat štednje koja je blokirana 1992. godine, već da nije dozvolila oštećenim deviznim štedišama otkup stanova, poslovnih prostora, zemljišta ni plaćanja dadžbina sredstvima sa deviznih knjižica.

Nišić je rekao i da će se devizne štediše obratiti međunarodnom sudu u Strazburgu, ukoliko Parlament BiH uskoro ne usvoji izmjene i dopune zakona o staroj deviznoj štednji, kako bi isplata devizne štednje počela odmah i trajala najviše pet godina.

Udruženje broji preko 25. hiljade osoba iz BiH koje su svoj novac položili do kraja 1991. godine u "Ljubljanskoj" banci iz Ljubljane, "Invest banci" iz Beograda, sarajevskoj "Privrednoj banci" i "Jugobanci".

"Ljubljanska banka", po osnovu stare devizne štednje duguje građanima BiH 185 miliona dolara. Dug "Invest" banke prema štedišama u BiH je 94,3 miliona dolara, dok je ukupan dug "Privredne banke" i "Jugobanke" dve milijarde i 400 miliona dolara.

Moskva je, sudeći po najnovijoj analizi jedne konsultantske kuće, najskuplji grad na svetu.

Analizu je napravila firma Merser koja takva istraživanja radi po narudžbi kompanija koje svoje zaposlene šalju na rad u inostranstvo i treba da odluče kako da ih za to plate.

Moskva je, prema najnovijim podacima, sa četvrtog mesta na kojem je bila prošle godine, skočila na prvo. Odmah iza nje su gradovi u Aziji - Seul, Tokio i Hongkong.

Od evropskih gradova među najskupljih deset su London, Ženeva, Cirih, Kopenhagen i Oslo.

Kako je Moskva postala toliko skupa?

U vreme kada je hor Crvene armije pevao o Podmoskovskim večerima, glavni grad tadašnjeg Sovjetskog Saveza svakako nije važio za jedno od najskupljih mesta na svetu. Naročito ne za strance.

Za čvrstu valutu oni su na crno dobijali više nego dovoljno rublji da se dobro provedu. Vremena su se, međutim, promenila, i to dramatično.

Deceniju i po nakon što je Rusija krenula u tranziciju ka tržišnoj ekonomiji, Moskva je grad u kojem se vrte velike pare. Pre svega zato što se u nju slivaju ogromni prihodi od izvoza nafte i gasa.

To dovodi do poskupljenja nekretnina, a upravo su visoke cene kuća i stanova jedan od glavnih razloga zašto je Moskva izbila na prvo mesto na listi najskupljih gradova na svetu.

Konstantin Kovaljov, agent za nekretnine koji ima kancelariju blizu Kremlja, kaže za BBC da cene rastu prosto zato što je potražnja veća od ponude.

"Rusi mogu da investiraju samo u nekretnine, jer mi nemamo dobre investicione banke i fondove koji bi novac ulagali u deonice na berzama ili druge stvari. Kada govorimo o krupnim investicijama, ljudima je zato najjednostavnije da ulazu u nekretnine", kaže Kovaljov.

Poskupljenje nekretnina je glavni razlog zbog koga je Moskva postala toliko skupa. Neko je izračunao da su cene kuća, stanova i građevinskog zemljišta u poslednje tri godine u proseku rasle jedan odsto nedeljno.

Praveći pomenutu analizu, firma Merser nije međutim u obzir uzimala samo cene nekretnina. Poredila je cene 200 proizvoda i usluga u više desetina gradova širom sveta.

U glavnom gradu Rusije poskupeli su i restorani, ali se zato za taksi, za hranu i za pomoć u kući i dalje plaća znatno manje nego u drugim gradovima u kojima se vrte velike pare.

Jedan britanski biznismen na primer kaže da u Londonu nikada ne bi mogao da nađe spremačicu za 600 i vozača za 700 evra.

Istraživanje se pre svega bavilo onim što plaćaju stranci u Rusiji. Kako je u svemu tome prosečnom Moskovljaninu koji, naravno, ne zarađuje ni približno onoliko koliko dobijaju stranci?

"Mi penzioneri zaista osećamo da je Moskva svake godine sve skuplja. Sve je skuplje, ne samo centar grada. Penzije koje dobijamo su veoma male, a vlada nam ne pomaže dovoljno", navodi jedna starija Moskovljanka.

Inače, to što je Moskva toliko skupa, ne znači da u njoj za svoj novac uvek dobijate i željenu uslugu. Prema drugom istraživanju firme Merser, prestonica Rusije po kvalitetu usluga debelo zaostaje za drugim gradovima koji važe za velike poslovne centre.

Parlamentarci OEBS-a u četvrtak su u Briselu zatražili da se rešenje statusa Kosova nađe kroz pregovore i "konstruktivan dijalog svih strana".

U rezoluciji o jugoistočnoj Evropi, koju je usvojio Političko-bezbednosni odbor Parlamentarne skupštine OEBS-a, podvlači se "nužnost poštovanja suvereniteta, teritorijalnog integriteta i međunarodno priznatih granica, kao jedan od temelja održanja međunarodne bezbednosti".

Taj stav je usvojen kao amandman, na predlog Azerbejdžana. Nije, međutim, usvojen drugi amandman istog predlagača da "bilo kakvo da bude rešenje za Kosovo, ne može uspostaviti presedan" za rešavanje nekog drugog pitanja.

Šef stalne delegacije Srbije u Parlamentarnoj skupštini OEBS Suzana Grubješić, desno, ocenila je da je rezolucija s amandmanima prihvatljiva i da će srpska delegacija glasati za njeno usvajanje i na plenarnom zasedanju skupštine OEBS.

Suzana Grubješić je posebno istakla činjenicu da je "ogromna većina poslanika odbacila azerbejdžanski amandman kojim se tražilo da se pri rešenju statusa Kosova napravi presedan i da to posle ne važi za druge sporne teritorije".

Po njenim rečima, tu nije postojao nikakav poseban interes azerbejdžanske delegacije da se nameće neki stav o Kosovu, već se imala na umu buduća rasprava o Nagorno-Karabahu, pokrajini oko koje se spore Azerbejdžan i Jermenija.

Rezolucija pruža osnova za nadu da će OEBS raditi konstruktivno na rešavanju statusa Kosova, istakla je šefica srpske delegacije.

Podnosilac izveštaja o "Jačanju ljudske bezbednosti na području OEBS" austrijki parlamentarac Volfgang Grosruk pozvao je na "krajnji oprez" i saradnju EU i OEBS u rešavanju kosovskog pitanja.

Naglasio je da je na Balkanu ključno važna bitka protiv organizovanog kriminala, korupcije, trgovine ljudima, kao i obezbeđenje povratka izbeglica, zaštita vlasništva - što je bitno za privlačenje investicija.

Taj stav je našao potvrdu i u samoj rezoluciji, koja nema obavezujući stav i samo je preporuka delovanju tela i članica OEBS.

Parlamentarci OEBS su podržali posredovanje izaslanika UN Martija Ahtisarija, uz amandman ruskog poslanika Kozlovskog da se to odvija "na temelju rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN i smernica Kontakt grupe".

Takođe je usvojen i amandman američkog senatora Džordža Vojnoviča kojim se "ističe da je specijalni izaslanik UN Kaj Ejde u izveštaju o Kosovu podvukao da su lokalne ustanove policije i pravosuđa krhke i da se s velikim oprezom mora postupati oko prenosa ovlašćenja na te sektore".

Zato je međunarodna zajednica i odlučna da ostane na Kosovu i "podrži proces i ishod rešavanja statusa", rekao je.

Usvojen je i Vojnovičev amandman kojim se OEBS poziva da nastavi misiju na Kosovu i "uloži sve napore za izgradnju demokratije i jačanje ljudskih prava i vladavine zakona".

U rezoluciji se kaže i da "bilo koje rešenje statusa Kosova mora obezbediti multietničko i multikulturno Kosovo, uz potpunu zaštitu prava manjina".

Podvlači se i da status Kosova mora značiti i "dobre susedske odnose unutar regiona", pozdravlja se uspostavljanje "Upravne grupe za buduće međunarodne aranžmane na Kosovu" i naglašava spremnost OEBS-a da se u tome angažuje.

Šef srpske delegacije Suzana Grubješić je izjavila da Srbija nije uopšte zadovoljna stanjem na Kosovu i da je apsolutno nužno zaštiti prava Srba i nealbanaca.

"Razvoj multietničkog i multiverskog društva i civilnih institucija na Kosovu je sučeljen s ogromnim teškoćama i to je dovelo do nasilja kosovskih Albanaca protiv nealbanaca u martu 2004.", predočila je Suzana Grubješić u izveštaju na zasedanju.

Grubešićeva je dodala da "nažalost međunarodna zajednica nije pružila ni jemstva, niti okvire za decentralizaciju i usklađivanje s evropskim standardima na Kosovu".

"Srbi i nealbanci su i dalje žrtve nasilja iz etničkih pobuda, a krivci za takvo nasilje dosad nisu izvedeni pred pravdu", rekla je šefica srpske delegacije u parlamentarnoj skupštini OEBS.

Taj arhipelag je veličine Irske, a od Severnog pola je udaljen oko 1.000 kilometara.

"Ako ste u mogućnosti da nađete posao, imate pravo prema međunarodnom sporazumu da dođete ovde", kaže za Rojters upravnik arhipelaga Per Sefland.

Sporazum, koji su 1920. godine u Parizu potpisale zemlje pobednice Prvog svetskog rata, daje suverenitet nad Špicberškim ostrvima Norveškoj, pod uslovom da pripadnici svih nacionalnosti imaju jednaka prava, što podrazumeva i da nema prepreka za doseljenike. Mlada Tajlanđanka iskoristila je sporazum i lepo se snašla na hladnoći u zapadnjačkoj zimskoj odeći.

"Ovde smo da radimo i zato što nam ne treba viza", objašnjava ona na tečnom norveškom.

Međutim, kao i većina Tajlanđana sa kojima je Rojters razgovarao u centralnom naselju arhipelaga Longjirbjenu, ni ona nije želela da joj se pominje ime.

Jedan od 1.800 stanovnika Longjirbjena (slika desno) kaže da su norveški mineri sedamdesetih godina išli na odmor na Tajland, odakle su doveli svoje žene - Tajlanđanke, a one su svojoj rodbini na Tajlandu pričale kako na ostrvima ima dobro plaćenog posla.

Špicberška ostrva, koja su deo arktičkog kruga, ranije su naseljavali samo lovci, kitolovci i rudari iz Skandinavije, Severne Amerike, Evrope i Rusije.

Živeli su u izolovanim drvenim kućama tokom zime, kada se temperatura spušta na 40 stepeni ispod nule, sunce se ne promalja, a polarni medvedi šetaju po snegu i ledu.

Sadašnji centar Longjirbjen ime je dobio po američkom rudaru Džonu Longjiru koji je 1906. godine osnovao taj grad.

Longjirbjen leži u dolini, na ivici fjorda. Sada je razvijen grad sa sopstvenim univerzitetom, školama, bolnicom, hotelima, restoranima i prodavnicama.

Do tog mesta najlakše se stiže avionom, a za put je neophodna samo tranzitna viza za carinu u Oslu.

Pogodnosti za emigrante na Špicberškim ostrvima, pored Tajlanđana, iskoristili su do sada pripadnici još 25 nacija, uključujući i državljane istočnoevropskih zemalja, pa i Irance.

Mnogi su živeli na tim ostrvima jer im je odbijena viza za Norvešku. Posle sedam godina provedenih tamo, dobijali su norveško državljanstvo.

Međutim, mnogi su se i predomislili zbog teških vremenskih uslova i ograničenog društvenog života.

Takođe, vlasti imaju pravo da izbace sa ostrva sve koji prave probleme ili ne mogu da nađu posao ili stan. Međutim, iako imaju to ovlašćenje, vlasti Špicberških ostrva ga još nisu iskoristile.

"Nije dobro širiti ideju da će ljudi ovde naći bolji život. I suviše je hladno i teško da se nađe posao", poručuje upravnik arhipelaga Sefland.