Broj 1045, 24. mart 2006.
BANjALUKA |
Tužba protiv SCG nelegalna |
Srpski poslanici u Skupštini Republike Srpske
ocenili su, u raspravi o statusu tužbe BiH protiv SCG za agresiju i genocid
pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, da je ta tužba nelegalna i nelegitimna.
|
Većina učesnika u raspravi ocenila je i da je
krajnji cilj tužbe ukidanje Republike Srpske.
Poslanik Saveza nezavisnih socijaldemokrata Krstan Simić rekao je da tužbu
nikada nije verifikovalo Predsedništvo BiH nakon potpisivanja Dejtonskog
sporazuma i zatražio da to pitanje bude ponovo pokrenuto pred organima BiH
kako bi oni zauzeli stav o tužbi.
Poslanik Srpske radikalne stranke Milenko Mihaljica istakao je da veliku
odgovornost za sadašnji status tužbe snose i politički zvaničnici iz SCG, kao
i srpski predstavnici u zajedničkim organima BiH.
Prema njegovim rečima, prvi su pogrešili kada su povukli kontratužbu SCG
protiv BiH, dok srpski predstavnici u institucijama BiH deceniju nisu učinili
gotovo ništa da ospore legitimitet i legalitet tužbe.
Poslanici Srpske demokratske stranke takođe su osporili legitimitet i
legalitet tužbe BiH protiv SCG, podsećajući na genezu rata na prostorima bivše
Jugoslavije i ističući da je rat u BiH bio građanski sukob u kojem su stradala
sva tri ovdašnja konstitutivna naroda.
Poslanici Stranke demokratske akcije zastupali su drugačiju tezu, tvrdeći da
je SCG izvršila agresiju na BiH o čemu, kako su rekli, svedoče stotine hiljada
žrtava i prognanih.
Oni su prethodno tražili da se ova tačka povuče sa dnevnog reda, navodeći da
je parlament RS već nekoliko puta prethodnih godina raspravljao o tužbi i
zauzimao stavove o ovom pitanju.
I poslanici Stranke za BiH i Socijaldemokratske stranke BiH smatraju da je
tužba legalna i legitimna i da Međunarodnom sudu pravde u Hagu treba ostaviti
da presudi u ovom sporu.
Prethodno je srpski član Predsedništva BiH Borislav Paravac izjavio da će
sudski epilog tužbe BiH protiv SCG, bez obzira kakav on bio, zakomplikovati
odnose unutar BiH, ali i odnose ove zemlje sa susednim zemljama.
Obraćajući se poslanicima u parlamentu RS, koji danas razmatra status tužbe
BiH protiv SCG, Paravac je rekao da je podnošenjem ove tužbe grubo prekršen
Ustav BiH, ističući da je tužba nelegalna i nelegitimna, jer to "nije tužba
BiH, već jednog njenog dela i jednog naroda".
Paravac je istakao da je krajem prošle godine pred Ustavnim sudom BiH pokrenuo
inicijativu za ocenu ustavnosti podnošenja i vođenja tužbe BiH protiv SCG, ali
da će se, prema nezvaničnim informacijama, o tom pitanju odlučivati tek na
plenarnoj sednici Ustavnog suda krajem meseca. |
|
|
|
|
SLOVENAČKA
ŠTAMPA |
Demokratska Srbija na stubu srama |
Veliki deo Srbije još nije sposoban i spreman
da prizna promašenost režima Slobodana Miloševića, piše ljubljanski "Dnevnik".
|
U komentaru povodom Miloševićeve sahrane list
navodi da su učesnici u sahrani na stub srama pribili demokratsku Srbiju.
"Idolopoklonika njegovog lika i dela" ni izdaleka nije bilo kao u ono vreme
kada su na mitinzima na Gazimestanu, Ušću, Novom Sadu..."kao politički cunami
gazili sve pred sobom i legitimisali obračun sa onima koji drugačije misle".
Činili su to "čak i pomoću atentata, ubistava i prebijanja" tada još
malobrojnih "demokratskih izroda društva" i pomoću tenkovskog nametanja "bratstva
i jedinstva i zajedničke države", piše list.
"Dnevnik" konstatuje da je "broj učesnika na poslednjem Miloševićevom mitingu
istine", podatak s kojim se može politički manipulisati, ali da su retorika i
atmosfera - razotkrili istinu.
Ali, dodaje list, "ne o Miloševiću, već jednu drugu, manje poželjnu: da veliki
deo Srbije još uvek nije sposoban i spreman da prizna promašenost, pokvarenost
i siledžijstvo Miloševićevog režima i Miloševića samog".
"Dnevnik" se pita hoće li smrt "najvećeg sina" srpskog naroda biti poraz onih,
koji su u oktobru 2000. jedinstveni i bez tuđe pomoći odstranili Miloševića"
dodajući da će u tom slučaju "Evropa biti sve dalje, a Balkan opet sve bliže". |
|
|
|
|
RUSIJA |
Ruska štampa o sahrani Slobodana Miloševića |
Ruski general i bivši visoki funkcioner
Ministarstva odbrane Leonid Ivašov položio je na kovčeg bivšeg jugoslovenskog
predsednika Slobodana Miloševića plišanu igračku - srce, sa raširenim rukama,
piše moskovski dnevnik "Komersant" u široj reportaži za sahrane.
|
List navodi da se takvo srce prodaje "na tone
u odeljenju igračaka u prodavnicama IKEA" uz ocenu da je čitava priča sa tom
igračkom "najblaže rečeno čudna", piše dnevnik.
"Nezavisimaja gazeta" piše da nijedna sahrana na Balkanu nije bila praćena
takvim neočekivanim događajima, intrigama i skandalima, uključujući
diplomatskim. "To je trebalo očekivati uzimajući u obrzir posebnost
Miloševićevog puta", ocenjuje list.
Napominjući da sahrani nisu prisustvovali članovi porodice Milošević, dnevnik
piše da su svi oni u različito vreme napustili Srbiju.
List piše da je supruga Mirjana Marković, "koja je faktički bila drugi čovek u
državi", i sin Marko stalno su nastanjeni u Rusiji, a njihov boravak dodaje
list, ruske vlasti su priznale tek posle Miloševićeve smrti.
List navodi da je sudski proces protiv Marka Miloševića bio "zatvoren pod
čudnim okolnostima još prošle godine". On nije imao prepreka da dođe u Srbiju
na sahranu, piše list i napominje da je "druga stvar njegov odnos sa
kriminalnim svetom".
"Vreme novosti" objavio je intervju sa šefom Centra za izučavanje savremene
balkanske krize Jelenom Guskovom sa kojom je razgovarao o tome "da li je
masovna sahrana Miloševića dokaz njegove popularnosti u Srbiji".
Guskova je izjavila da su na nju "ostavili nezaboravni utisak dugački redovi"
Beograđana koji su se upisivali u knjigu žalosti i opraštali sa njim u Muzeju
revolucije.
"Veliki odjek u Srbiji je izazvalo odustvo porodice Milošević, za šta narod
optužuje vlasti u Beogradu, koje ženi i sinu nisu dali mogućnost da dođu,
odbijajući im garanacije da neće biti uhapšeni", ocenila je Guskova. |
|
|
|
|
NEMAČKA |
Oštra kritika Handkeovog govora na sahrani
Miloševića |
Nemački političari i autori oštro su
kritikovali austrijskog pisca Petera Handkea zbog govora koji je u subotu
održao na sahrani bivšeg predsednika Srbije i haškog optuženika Slobodana
Miloševića.
|
Poverenik savezne vlade za ljudska prava
Ginter Noke izjavio je za današnje izdanje dnevnika "BeCet" da se "ličnim
prisustvom (kakvo je bilo Handkeovo na Miloševićevoj sahrani) ne smeju
opravdavati kršenja ljudskih prava i genocid".
"Kad se Handke pridruži tim ljudima i još kaže kako je tamo srećan, to može da
bude samo za osudu. Handke mora da objasni svoje ponašanje", rekao je nemački
političar.
Nisam bio Miloševićev prijatelj
Poznati austrijski pisac Peter Handke negirao je u izjavi sa bečki nedeljnik "Njuz"
da je bio prijatelj Slobodana Miloševića.
"Kako sam mogao biti prijatelj s njim. Iako sam to bio, kako je moguće biti
prijatelj s političarem", rekao je Handke, koga su zapadni mediji kritikovali
jer je prisustvovao Miloševićevoj sahrani u Požarevcu.
Handke je objasnio da ga je na sahranu bivšeg predsednika Srbije i SRJ pozvala
Miloševićeva porodica.
"Dugo sam razmišljao i pomislio sam da bi bilo dovoljno da, tamo gde živim,
pomislim na pokojnika. Međutim, onda sam toliko ružnog pročitao u svim
novinama u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, jedan jezik, koji ne samo da izuva
iz cipela, već navodi na iskakanje iz kože. Pomislio sam da, ako je prisutan
tako prljav, unapred pripremljen jezik, koji ni ne zaslužuje da bude nazivan
jezikom, mora se pokušati pronaći jedan drugi jezik", objasnio je on svoje
motive.
Handke je naglasio da sebi ne uzima za pravo da donosi ocenu o događanjima na
prostoru bivše Jugoslavije.
"Ionako presude donose drugi. Kao pisac ja i nisam na ovom svetu da nekom
sudim", poručio je on.
"Novinari su danas ne samo rezervne sudije, već i prethodnica presuda",
kritikovao je austrijski pisac. "Novinari presude donose još pre sudija",
dodao je on.
Kada je reč o današnjem novinarstvu, Handke je podvukao da novinari pišu tako
da se uvrštavaju među ubice.
"Čini se kao da su mediji ti koji raspiruju mržnju u svetu. Kada oni podstaknu
mržnju, potom istu diriguju. Uz to, oni su ti koji najviše zarađuju na mržnji",
ocenio je on.
|
|
Peter Handke je u subotu na sahrani, u govoru koji je održao na srpskom, rekao
da "takozvani svet nije nikakav svet".
Peter Handke
"Ja znam da istinu ne znam, ali posmatram okolo, slušam, osećam, sećam se.
Srećan sam što sam danas ovde, blizu Jugoslavije, blizu Srbije, blizu
Slobodana Miloševića", rekao je Handke, prema navodima nemačkih medija, u
Požarevcu.
Tokom devedesetih godina, Handke je više puta bio na udaru javne kritike
javnosti u Nemačkoj i Austriji, najpre zbog kritike politike Zapada u vreme
raspada Jugoslavije, ali kasnije prevashodno zbog izražavanja simpatija za
Slobodana Miloševića.
Pravi skandal je izazvala Handkeova, 1996. objavljena knjiga "Zimsko putovanje
do reka Dunav, Sava, Morava i Drina ili Pravda za Srbe" u kojoj je nastojao da
Srbe i Srbiju prikaže kao prave žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji.
Slično se desilo i sa opsežnim tekstom u časopisu "Literature" 2004. koji je
Handke objavio pošto je posetio Miloševića u Hagu i u kojem brani bivšeg
predsednika Srbije i osporava njegovu odgovornost za zločine.
Peter Handke, međutim, nije pristao da se na suđenju Miloševiću pred Haškim
tribunalom pojavi kao svedok odbrane.
Nemački pisac i novinar Rajnhard Mor ocenio je u vezi sa piščevim govorom na
sahrani u Požarevcu da je Handke "loš primer intelektualne opustošenosti".
"Umesto da prizna da je bio u zabludi, Handke se zagriženo drži teorije zavere
o Srbiji kao žrtvi zapadne agresije", ocenio je Mor.
Njegov kolega Henrik M. Broder smatra da je Handke "jednostavno od onih koji
nisu u stanju da postignu satisfakciju" i da niko "ne može da ga uzima
ozbiljno".
Danas 63-godišnji Handke je krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina,
posle spektakularnog nastupa na sastanku književne Gruppe 47 i objavljivanja
knjige "Psovanje publike", slovio kao jedan od najznačajnijih pisaca nemačkog
govornog područja.
Handke, čija je majka bila koruška Slovenka, dobio je više najznačajnijih
književnih nagrada za nemačko govorno područje, između ostalih i nagrade Georg
Bihner i Šilerovu nagradu i bio više puta predlagan za Nobelovu nagradu za
književnost. |
|
|
|
|
Pariz -
kakvo drŠtvo SE gradi u Francuskoj |
Studenti u borbi za tradicionalnu zaštitu
države |
Dok se francuska vlada suočava sa masovnom
pobunom protiv novog zakona o radu koji je skrojen da smanji ogromnu
nezaposlenost omladine, studenti traže da im se garantuju tradicionalni
francuski recepti i odbijaju da prihvate primer nadirućih džinova kao što su
Kina i Indija.
|
"Ove studentske demonstracije u stvari govore
da mladi Francuzi odbijaju da žive u svetu onakvom kakav on jeste", kaže Bruno
Žuliar, predsednik glavnog studenstkog udruženja UNEF.
Francuski
radnici ne mogu da prihvate duže radno vreme i manju platu po ugledu na
azijske privrede o kojima se govori kao o modelu za budućnsot, izjavio je on
agenciji AP.
Najveće francuske studentske grupe odbijaju da pregovaraju sa vladom premijera
Dominika de Vilpena sve dok se ova ne složi da povuče predlog novog zakona
koji treba da stupi na snagu idućeg meseca.
Vlada je zakonom progurla ugovor o radu koji će dozvoliti francuskim
kompanijama da bez obrazloženja otpuštaju zaposlene mlađe od 26 godina, tokom
njihove prve dve godine staža.
Francuska omladina zahteva pouzdanu zašitu na radu koju uživaju njihovi
roditelji - uključujući "ugovor na neodređeno vreme" koji teško opterećuje
poslodavca u slučaju da pokuša da otpusti radnika. Za neke, takav ugovor je
garancija doživotnog zaposlenja.
Žuliar veruje da Francuska treba da potraži nova rešenja, a ne da kopira
azijske ekonomije.
"Francuska mora da ojača svoje obrazovanje, tehnologiju i polja istraživanja
da bi bila bolja u trci sa zemljama u razvoju, kao što su Kina ili Indija, a
ne da poklekne pred njima", kaže on.
Novi zakon je cementirao snažni savez između studentskih udruženja i sindikata,
koji najavlju poziv na generalni štrajk ako vlada ne popusti.
Dok je opšta stopa nezaposlenosti u Francuskoj danas oko 9,6 odsto, ta stopa
među mladim Francuzima je 22,8 procenata.
Mnogi diplomrani mladi ljudi nastavljaju da godinama rade na sticanju viših
akademskih zvanja kako bi time nadoknadili nedostatak iskustva. Tako postaju
visoko obrazovana nezaposolena radna snaga.
Na kraju, završavaju kao previše kvalifikovani ljudi, suočeni sa poslodavcima
koji se boje da zaposle skupe radnike.
Studenti danas strahuju da pod novim zakonom neće dobiti dovoljno garancija
vlade koje bi im obezbedile zajmove banaka i stanovanje. Francuski studenti
teško mogu da ubede stanodavce da im izdaju stan zbog svojih nesigurnih
finansija.
"U Francuskoj vlada velika stambena kriza. Sa ovakvim ugovorom o radu, ni
jedan mladi radnik neće biti u stanju da dođe do stana", kaže Žili Kudru ,
predsednica Studentske konfederacije.
Za studnete koji demostriraju, ta pitanja su daleko teža i stvarnija nego
pretnje sa azijskih tržišta. Do te mere da mnogi odbijaju da gotvore o tome,
ili kažu da nemaju mišljenje.
"Mnogo je pitanja o budućosti ove generacije", kaže Kudru. "Glavna briga je
kakvo drštvo gradimo u Francuskoj, kakav će biti francuski sistem u budućnosti". |
|
|
|
|
Kanzas -
Fort Livenvort |
Iskustva iz Iraka ugrađena u novu obuku
vojnika SAD |
Vojska SAD, najmoćnija oružana sila na svetu,
sprovela je reformu obuke i treninga svojih pripadnika kako bi se spremila za
sukobe koji se ne mogu dobiti samo vojnim preimućstvom.
|
SAD troše više na vojsku nego zajedno svih 15
zemalja koje ih slede, i njihova superiornost u oružanoj sili je ogromna.
To,
međutim, nije garancija za pobedu nad neprijateljima koji se bore onako kako
to čine pobunjenici u Iraku i Avganistanu ili kakvo je bilo obrušavanje
civilnih aviona u nebodere Njujorka 11. septembra 2001. godine.
Kako bi se nosila sa konfliktima kakvi se očekuju u budućnosti, američka
vojska je promenila filozofiju svoje obuke. "Akcenat je ranije bio na učenju
onoga što treba misliti", rekao je Rojtersu brigadni general Volni Varner,
drugi čovek Koledža za osoblje i komandu generalštaba u Fort Livenvortu u
Kanzasu. "Sada studente učimo KAKO da misle", dodao je on.
U tom koledžu oficiri se pripremaju za narednih deset godina svojih vojnih
karijera i za nepredvidive buduće ratove koji će se "voditi istovremeno u
brojnim zemljama širom sveta", kako se tvrdi u najnovijem dokumentu Pentagona
o američkoj vojnoj strategiji. "To zahteva da Vojska SAD usvoji
nekonvencionalne i indirektne pristupe", navodi se u dokumentu.
Ti pristupi su ranije uglavnom bili rezervisani za pripadnike specijalnih
snaga, ali po novoj strategiji, svaki američki oficir moraće da bude jednako
sposoban da se bori u konvencionalnom i nekonvencionalnom ratu i da nastavlja
da se informiše i obučava i kada se sukob u kome je učestvovao okonča.
Takvo razmišljanje uticalo je na sadržaj novog nastavnog programa koji se
sprovodi u Fort Livenvortu.
On je izmenjen tako da sadrži pouke iz sukoba u Iraku i Avganistanu ali i iz
arapske pobune koju je T.E. Lorens (Lorens od Arabije) vodio protiv Otomanskog
carstva, do savremenih dokumenata o odnosu američkih trupa i iračkih civila.
Taj odnos često se naziva "sindromom čoveka na Mesecu", jer se svodi na
pitanje: "Ako ste vi, Amerikanci, uspeli da pošaljete čoveka na Mesec, zašto
ne možete da nam popravite kanalizaciju?". Što se tiče Lorensa, on je pre 80
godina pisao da je borba protiv pobunjenika "aljkava i spora, kao da jedete
supu nožem".
Američki recept za "jedenje supe nožem" iz 2006. godine glasi - diplomatija,
obaveštajne aktivnosti, vojne aktivnosti i ekonomija, što je na engleskom
obuhvaćeno akronimom DImE (Diplomacy, Information, military and Economic).
Vojska (military) je u toj skraćenici napisana malim slovom zato što je
sračunato da samo oko 20 odsto napretka u borbi protiv pobunjenika dolazi od
vojnih akcija.
Napredak u obnovi Iraka posle američke invazije 2003. godine ide veoma sporo
upravo zbog pobune koja se rasplamsala neposredno po okončanju većih borbi.
Pobuna je suočila američke trupe sa neočekivanim problemima, od bombaša
samoubica do frakcijskih sukoba u političkom životu.
Oklopne jedinice koje su na juriš ušle u Irak i za 20 dana osvojile Bagdad,
što je u to vreme viđeno kao dokaz američke nepobedivosti, nisu bile obučene
za borbu protiv pobunjenika ni za posleratnu obnovu. Od tada, u samoubilačkim
napadima i zasedama na putevima ubijeno je oko deset puta više američkih
vojnika nego tokom invazije.
U novom priručniku stoji da je upotreba najmanje dovoljne sile često najbolje
rešenje. "Beskorisno je pokretati operacije u kojima će poginuti pet
pobunjenika, ako kolateralna šteta dovede do toga da se broj boraca u njihovim
redovima poveća za 50". |
|
|
|
|
|