MALI BOŽIĆ ILI... SRPSKA NOVA GODINA
Po julijanskom računanju vremena četrnaestog januara (prvog januara po starom kalendaru) slavi se Mali Božić, kada Srpska pravoslavna crkva (SPC) i pravoslavni hrišćani praznuju svetog Vasilija Velikog i Hristovo obrezanje. Kada je za kalendarski početak nove godine uzet 1. januar, onda je Mali Božić, koji se još zove Mladi ili Ženski Božić, počeo da važi kao Srpska Nova godina.
Za ovaj praznik verni pripremaju česnicu ili vasilicu i pije se u slavu Malog Božića. U obnovljenoj srpskoj državi pod Karađorđem, kada su se ustaničke granice i vlast ustalili, bilo je uobičajeno da se skupštinska zasedanja održavaju o Malom Božiću, jer je tad najpogodnije da se prave godišnji pregledi i podnose izveštaji i dogovaraju poduhvati za novu godinu. Mnogi obredi i radnje o Božiću su ponavljani ili imali svoj završni deo o Malom Božiću, tako da i ovaj dan obiluje živopisnim obredima. U mnogim mestima Vojvodine je bio običaj da se na raskršićima pale vatre, što, uz čistilačko dejstvo, ima i ulogu jačanja Sunčeve svetlosti i toplote. Iz istih razloga su u Hercegovini ostatke badnjaka od Božića spaljivali na Mali Božić. Mešan je i posebni obredni hleb, zvani vasilica (ili: vasuljica), čiji naziv upućuje na ime Sveti Vasilija (ili Vasiljevdan), koji se praznuje istog dana. Novo leto valja dočekati budan, pa su u ovom bdenju mnoge devojke gatale da li će se te godine i za koga udati. Među ovim gatkama je posebno zanimljivo gatanje devojaka u Bosni: pre svanuća su, popevši se na tavan, bacale svoju obuću kroz vrata napolje, pa ako obuća, kad padne, bude usmerena od kuće - znak je da će u tom pravcu otići, tj. udati se. Kod naših predaka nova godina po julijanskom kalendaru (danas popularno nazvana "srpska") bila je isključivo porodični praznik koji se provodio kod kuće i nije se obeležavao na neki posebno svečani način. Ako bismo napravili skok u jedno zaboravljeno vreme, u vreme od pre vek i po, videli bi smo da se nova godina čekala kao i danas, doduše ne u tako svećanom ruhu, ali su novine i onda, kao i sada, svodile račune novogodišnje noći. "Nova 1850. godina stigla je u Beograd zavejana snegom" - pisao je list "Videlo". "Poslednje predvečeri stare godine gradska banda svirala je po celoj varoši. Deset svirača dobro uvijenih u gunjeve, cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg. Krenuli su kao što i pristoji od Gospodske ulice pa potom na Varoš-kapiju i preko Zereka, gde gazde drže svoje radnje, do pijace pred opštinskom kućom. Već se spustio mrak kad su muzikanti završili svoj prvi pohod." Banda čestitara Anonimni novinar, koji će pokoljenjima ostaviti prvi zabeleženi trag o dočeku Nove godine u Beogradu, piše dalje da je "banda" čestitala Beograđanima nastupajuće Novo leto. A tamo gde nisu dospeli zvanični gradski muzikanti, ovaj posao su obavljale njihove kolege iz Ciganske male. Ćemane, zurle i goč odjekivali su po sokacima. A kad je grad sasvim utonuo u mrak nestalo je sa ulica i svirke i sveta - ostadoše samo varoški pozornici, panduri i turski stražari. Novu godinu su ljudi dočekivali po kućama, a narod se radovao novom danu, kada se po tadašnjim običajima lomila vasilica, umešena od proje i paprene masti. Ako se negde i čula pesma i svirka, bilo je to u otmenijim i bogatijim kućama. Najviše u porodicama koje su se naselile "iz preka". To je rađeno zarad njihovih frajli i udavača naročito. Oni su još ranije naručivali brkate licejce koji su se mogli, u sumrak, videti kako sa flautama ispod miške prte snežne nanose i nestaju u avlijama. Pod budnim okom baba i strina Devojke su svirale u gitar, a mladići flautu. Ako je domaćin bio iz preka i imao harmonijum, pratio bi omladinu ili bi sam otpevao kakvu starinsku pesmu. Domaćica je pogledom milovala mladež, a babe i strine, koje se uvek zateknu u ovakvim zgodama, čudile su se flauti, i čas hvalile, a čas kudile domaćicu, naravno kad ona nije bila tu. Eto, tako je Beograd dočekao drugu polovinu devetnaestog veka, te 1850. godine. A anonimni hroničar ostavio je za sobom sliku nalik na istrgnute stranice nekakvog starinskog romana. Jedanaest godina kasnije, za doček 1861. godine, Beograd se nije mnogo izmenio. U Novu godinu ulazilo se bez jelki, lampiona, svetiljki. Samo su na raskršćima glavnih ulica gorele mešine sa katranom nabijene na visoke motke. Zapaljeni katran kapao je na kaldrmu na veliku radost i znatiželju okupljenih Beograđana. Duh Evrope U poslednju deceniju prošlog veka građani srpske prestonice uglavnom su ušli, čekajući je u svojim domovima. Međutim, za doček te 1890. godine, u Beogradu se već počeo da oseća "duh Evrope". Počeli su prvi "organizovani" dočeci u kafanama, u novinama su se čak pojavila dva oglasa: "U kafani Kod pozorišta svoje vanredno šaljive predstave za isprat stare, a doček nove godine, daje omiljeni šumadinski glumac Mijailo Bakić, Kragujevčanin, uz sudelovanje srpske koncert-pevačice, M. Petkovićeve, uz pratnju muzike. Ulazak je 50 para od osobe." U drugom oglasu piše: "Babić, prvi srpski komičar, daje predstave sa najnovijim programom u kafani kod Ujedinjenja, večeras uoći nove godine. Ulazak je od osobe 60 para." Novogodišnje noći u prošlom veku očito nisu imale tako svečano ruho kao što će to uslediti u sledećem stoleću. Stara godina se, naravno, ispraćala, nova dočekivala, ali bez velike pompe i izuzetnog oduševljenja. Tako je bilo i kada se ulazilo u novi vek. Doček Nove 1901. godine ni po čemu nije bio osobit, premda je značio ulazak u novi 20. vek. Skromno u novi vek U listu "Mali žurnal" pojavio se sledeći oglas: "U nedelju, 31. decembra, priređuje se zabava sa igrankom u kafani "Crna mačka" na Vračaru. Sopstvenik radnje moli svoje prijatelje i poznanike da ga izvole posetiti." Tomči, Kafedžija Čak ni beogradske kafedžije, vešti reklameri, nisu se setili da doček ove Nove godine učine izuzetnijim od drugih. Nisu ni pomenuli da se dočekuje novo stoleće. A u postprazničkom izdanju istih novina, o minuloj slavljeničkoj noći, ne može da se nađe ništa više od jednog patriotski obojenog meteorološkog izveštaja: "Osim u Beogradu, juče je padao sneg još i u svim mestima naše otadžbine: Negotinu, Zaječaru, Kragujevcu, Kraljevu, Požarevcu, Paraćinu i Šapcu." Bidža unosi evropski duh Novi vek kao da je doneo i novi odnos prema novogodišnjim noćima. Iz godine u godinu sve je više sjaja u toj ludoj noći. Društva, klubovi, otmeni restorani počinju da organizuju dočeke. Iz novina saznajemo da su u "Ukrajini" "Luksoru", "Koloseumu", "Slaviji", "Unionu" poznati komičari zabavljali posetioce uz neizbežnu lutriju. Tako je Bidža restorater, vlasnik "Manježa" dao sledeći oglas: "Prase i ćurka na lutriji. Krofna sa napoleonom. U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesma bez kritike. Za posetu moli Milan, Bidža, restorater." Kratko, jasno i glasno! Na zabavi beogradske štampe igralo se kolo koju je komponovao kapelnik Franja Pokorni. Na Barič Veneciji je otvoreno klizalište, a kupci prasića preko 15 kila bili su osloboćeni trošarine. U centru varoši pojavili su se prvi automati. Mlađarija je tvrdila da su najbolji automati kod bakalina Nikolića: - Ubaciš pet para, izađe čokolada! A šereti su im na to odgovarali: - Kvart Terazijski je još bolji. Kad ubaciš kamen kroz prozor na kapiju izađe žandar. Švaler protiv statistike Za razliku od anonimnih hroničara, lude noći u post prazničkom broju "Politike" od 2. januara 1910. godine Ben Akiba (da podsetimo one pomalo zaboravne da se za ovog pseudonima krije naš proslavljeni komediograf Branislav Nušić), svodi bilans najveselije noći: "Rešio sam da priberem tačne podatke o tome: kako je ko dočekao Novu godinu. Ali, izgleda da je to neobično težak posao. Trebalo bi mi puna godina rada i onda šta će mi svi ti podaci, kad će posle godinu dana opet stići Nova godina. Prema sad pribranim podacima, izgleda da bi se samo generalan statistički rezultat mogao izvesti. Tako, na primer, izgleda da je: 40 odsto stanovništva beogradskog dočekalo Novu godinu uz čašu vina od kojih polovina, kad je kucnulo 12 nisu nikako mogli da nađu usta svojih prijatelja sa kojima su se hteli, pri čestitanju poljubiti. Dvadeset odsto, međutim, dočekalo je Novu godinu držeći karte u rukama. To su oni koji hoće da vide sa kakvom će srećom dočekati Novu godinu. Među ovima je bilo bar polovina koji su tačno u 12 sati pljunuli u svoj džep i time pljunuli na svoju sudbinu. Trideset odsto beogradskog građanstva dočekalo je Novu godinu na zabavama i igrankama. I od ovih trideset odsto, bar je deset odsto, u momentu kad je na Sabornoj crkvi izbijala ponoć, izjavljivalo ljubav. Četrdeset odsto je, dakle, pilo, dvadeset odsto se kartalo, trideset odsto je bilo na zabavama, a ono resto od deset odsto prosto je spavalo. I tako bi bila u svemu tačna statistika, to jest, znalo bi se tako gde je bilo svih sto odsto beogradskih stanovnika. I ja bih tu statistiku kao vrlo tačnu i objavio, ali mi je jedan slučaj samo grozno pokvario statistiku. Ja imam običaj da o ponoći uoči Nove godine izađem na ulicu i da gledam nebo, i prvu čestitku da primim od patroldžije. Velim da mi prvi čestita neko ko je nevina duša, a smatram da su za sad kod nas u Beogradu patroldžije najnevinije duše. Dakle, tačno u ponoć kad sam ja izišao da pogledam u nebo i potražim patroldžiju, spazih jednog čoveka bez pantalona kako juri kome da čestita Novu godinu, ili bega od nekoga koji njega juri da mu čestita. Bio sam u groznoj nedoumici, naročito zato što mi taj čovek prosto kvari statistiku. Ali, stvar mi je bila odmah jasna, kad sam malo zatim spazio uvređenog muža gde sa jednom batinom juri za onim polu-ženikom. Bože moj, bože moj, kako to svaki na svoj način dočekuje Novu godinu." Pesme od pre 1917. godine Dvadeset godina kasnije Beograd je već dobijao obrise prave evropske metropole. To se naročito osećalo na ispraćaju starog i dočeku novog leta. "Praseće pečenje, pa solo ples g-ce Ravske. Zatim jedna mala rolna filma "Poštareva kći". Između činova g. Jurij Mortesi peva ruske narodne pesme (ali one od pre 1917. godine). Onda tanak špricer. Pa nova zakuska..." Eto, tako se pre tačno šezdesetosam godina dočekivala u beogradskom bioskopu "Korzo" nova 1930. godina. ...U međuvremenu kinooperater šnira novu rolnu. Novogodišnji program počinje smešnim tandemom "Patom i Patašonom". Čak u sedam časova. Između stolova već se gomilaju koske, srča od stakla, zemičke kojima gađaju filmske negativce. Konačno lutrija! Glavni zgodici krofne sa zlatnicima zvanim napoleon, pečeno prase sa jabukom u ustima, torta sa puno oraha, balon vina i ples sa g-com Ravskom (ali na rastojanju). Odbrojavanje ovog veka je zapravo već počelo na svim meridijanima naše planete ali dok ne stignemo u 21. vek, zavirimo još jednom u ormare i spomenare naših dedova i baba da vidimo kako su oni dočekivali, čestitali i proslavljali novo leto. Norveški ricinus Mada ti naši stari nisu živeli ritmom koji srce tera da kuca ispod brade, za novogodišnju noć su važila ista pravila kao i danas: - Te noći nema ružnih ni tužnih! Ali, za one dame koje su htele da budu lepše od lepih, kozmetički salon "Kelija" imao je rešenje: “Dame, vaše male i krupne defekte, kao dlake, bradavice, mladeže, tetovažu, bele kesice, podvaljak, bubuljice i druge mane momentalno i zauvek možete uništiti za 50 dinara. Dođite u salon pre Nove godine." Pored ovog oglasa u "Politici" može da se sazna kakav je bio novogodišnji program u pozorišnoj sali "Kleriž": "Smrtonosni trapez, najnoviji raport, dresirani psi, veliki ton film Trojka, akrobatske senzacije, baletski duo, akrobatski trio, apaška igra, besplatna lutrija, šaljiva pošta..." A za one koji su bili neodmereni u jelu i piću brinuo je vlasnik "Engleske drogerije" u Knez Mihailovoj ulici broj 33. On je nudio Felerovu "Elzu"- eliksir za regulisanje i varenje i originalni norveški ricinus! Ubrzo je Evropom, a potom i svetom protutnjao Drugi svetski rat. Nova godina je slavljena i u ratu. Slavili su je i saveznici i nacisti, i porobljeni i okupatori, i partizani i četnici. Prva Nova godina u oslobođenom Beogradu pompezno je proslavljena. Siromašno, ali moćno. Čekalo se u svim većim salama koje su preživele bombardovanje, naročito ono savezničko. Program novogodišnje noći tog 31. decembra 1944. godine bio je gotovo svuda isti. Prvo su se slušale vesti, a potom muzika. Do ponoći se igralo kozaračko kolo, a od ponoći u Domu inženjera i hotelu "Central" u Zemunu se igrao čak i predratni tango, ali na velikom rastojanju. Vreme neumitno teče. Svake godine, zar mora, stiže i ta Nova godina. Tako je stigla i 1967. Alavi Beograđani U njenim prvim minutima hiljade Beograđana je izašlo na Terazije i u Knez Mihailovu ulicu. Pre ponoći bilo je prilično mirno, a onda, za samo desetak minuta, sve je oživelo. Praznični ceremonijal otvorio je predsednik Beograda Branko Pešić kada je predao televizor milicioneru Obradu Manojloviću. Prvi novi Beograđanin u 1967. godini rodio se u Ginekološko-akušerskoj klinici, dva minuta posle ponoći. To je bio sin Borke i Živomira Milojkovića iz Beograda. U ostalim porodilištima muškarci su bili u minimalnoj prednosti: 22 prema 21. U Ginekološko-akušerskoj bolnici, u ulici Narodnog fronta, pre ponoći upao je nepoznati čovek i zbunjenom portiru ostavio 2000 dinara (bila je to lepa svota) za prvo muško dete. U beogradskim hotelima, kafanama i krčmama - svuda je bilo veselo. U "Metropolu" je bilo 1 500 Beograđana, a njih je služilo 1 200 kuvara i konobara. Devet godina kasnije stanovnici prestonice države koja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, za doček 1976. godine pojeli su i popili 1200 prepunih vagona jela i pića. Beograđani su te noći proždrali 1600 tona prasića, ćurki, kokošaka, svinjskog, jagnjećeg, telećeg i junećeg mesa. Pojedeno je 41 hiljada kilograma raznih sireva, utrošeno 45 hiljada kilograma maslaca. Pojedeno je 780 tona heba i 2000 tona povrća. Te noći popijeno je samo 500 vagona pića. Podatak koliko hrane i pića su Beograđani trošili za doček poslednjih Novih godina potpuno je nemoguće ustanoviti.

Generalni sekretar Saveta Evrope TRAŽI TAJNE ZATVORE cia
Ima li “leševa u ormarima” Kfora
"Ako nema ničega što se skriva, onda Komitetu SE za sprečavanje torture mora odmah biti omogućen neograničen pristup svim zatvorskim centrima Kfora na Kosovu", izjavio je Generalni sekretar Saveta Evrope (SE) Teri Dejvis.
Generalni sekretar Saveta Evrope (SE) Teri Dejvis, na slici, je u utorak izjavio da "ako nema ničega što se skriva, onda Komitetu SE za sprečavanje torture mora odmah biti omogućen neograničen pristup svim zatvorskim centrima Kfora na Kosovu". "Ako ima 'leševa u ormarima' Kfora, predstojeći pregovori o budućem statusu Kosova su poslednja šansa da oni budu pronađeni", podvukao je Dejvis. Generalni sekretar SE je predočio da su poštovanje ljudskih prava i prevlast vladavine prava ključni preduslovi za "demokratsku stabilnost i svako rešenje oko budućnosti Kosova". Jedan zvaničnik NATO je kao "sasvim preteranu" ocenio izjavu Terija Dejvisa da treba proveriti ima li "leševa u ormarima Kfora", ali je saopštio da NATO i SE pregovaraju o "tehničkom pitanju" pristupa svim zatvorima Kfora na Kosovu. Zvaničnik NATO je novinarima u Briselu rekao da je Dejvisova tvrdnja "više nego preterana" i da od maja prošle godine nije bilo zatočenika u zatvorima Kfora na Kosovu. Funkcioner NATO je posebno želeo da podvuče da, i ako je ranije bilo zatvorenika u Kforovim zatvorima, "ništa nije skrivano", kao i da je o zatočenicima uvek obaveštavan Crveni krst koji je imao pristup zatvorenim licima, isto kao i organizacija Amnesti internešnel i porodice zatvorenika. "Otud ne može biti govora o bilo kakvim skrivenim leševima i ništa nije skrivano od nepristrasnih međunarodnih tela", dodao je predstavnik u sedištu Atlantskog saveza. A, po njegovim rečima, NATO i Savet Evrope pregovaraju o "tehničkim uslovima" pod kojima bi Savet Evrope, tačnije njegov Komitet za sprečavanje torture, mogao imati pristupa i uvida u zatvorska postrojenja Kfora. Objasnio je da je reč o tome da li ti uslovi treba da budu isti kao za Međunarodni crveni krst, ili nešto više od toga i naznačio da "Savet Evrope traži upravo da to bude više nego što važi za Crveni krst". Savet Evrope je pre godinu i po dana pokrenuo napore da se Komitetu za sprečavanje torture dozvoli provera svih zatvorskih postrojenja Kfora, a predsednica tog komiteta Silvija Kazale (Silvia Casale) je polovinom prošle godine o tome razgovarala s Političkim komitetom NATO u Briselu. NATO je u novembru prošle godine odbacio ocene komesara za ljudska prava Saveta Evrope Alvara Hil Roblesa koji je izjavio da je u septembru 2002. u američkoj bazi Bondstil, na Kosovu, video zatvorska postrojenja slična onima u američkoj bazi Gvantanamo, na Kubi, gde su zatočeni islamski teroristi. Savet Evrope je pokrenuo istragu i zatražio od vlada svih 45 zemalja članica Saveta Evrope da podnesu izveštaje o tome da li je na njihovim teritorijama bilo tajnih zatvora američke obaveštajne službe CIA, kao što su to prošle godine saopštili neki mediji i međunarodne ličnosti. U ovim izveštajima se kao jedan od tajnih zatovra CIA pominjala i baza Bondstil na Kosovu. Švajcarski nedeljnik "Zontagblik" je, pozivajući se na izvore švajcarske obaveštajne službe, u utorak preneo informaciju o postojanju tajnih zatvora CIA u Rumuniji, Ukrajini, Bugarskoj, Makedoniji i na Kosovu.

Marti Ahtisari
Pregovori o Kosovu u Beču između 23. i 29. januara
Specijalni izaslanik generalnog sekretara UN za pregovore o statusu Kosova Marti Ahtisari , na slici dole, izjavio je da će razgovori Beograda i Prištine o decentralizaciji biti održani u Beču u nedelji između 23. i 29. januara.
"Mediji pominju 25. januar i nadam se da će sastanak biti održan tada, jer posle imamo dosta drugih obaveza", rekao je novinarima Ahtisari nakon susreta sa predsednikom Austrije Hajncom Fišerom u Beču. Ahtisari je dodao da još uvek nema zvaničnu potvrdu o sastavu delegacija Beograda i Prištine, istakavši da je uveren da će krajem meseca doći do razgovora Beograda i Prištine o decentralizaciji. "Bio bih veoma iznenađen ako delegacije Beograda i Prištine ne bi došle u Beč", rekao je bivši finski predsednik. Na sastanku pregovarača Beograda i Prištine, kako je dodao, biće reči o decentralizaciji administracije na Kosovu sa ciljem obezbeđivanja prava manjina i zaštite kulturnog nasleđa. Ahtisari, koji je zajedno sa svojim zamenikom, austrijskim diplomatom Alberom Roanom, razgovarao sa predsednikom Fišerom, najavio je da će u februaru ponovo posetiti region. Istovremeno on je naglasio da će biti i više sastanaka o praktičnim stvarima koje se mogu brzo rešiti. Bivši predsednik Finske obavestio je Fišera o aktivnostima u procesu uspostavljanja pregovora o budućnosti Kosova. On je, kako je rekao novinarima, predsedniku Fišeru zahvalio na podršci koju Austrija pruža u radu njegovog tima, posebno oko kancelarije koju je dobio na raspolaganju i koja je početkom ove nedelje počela sa radom.

Vetar umesto nafte
Za i protiv vetrenjača
Energija iz vetra naglo je porasla 2005. godine i postala privlačna sila čim su cene prirodnog gasa i nafte skočile na rekordne visine.
Džinovske vetrenjače duž padina američkih planinskih masiva, nad prerijama i čak preko indijanskih rezervata, raspredaju neobičnu raspravu koja je sukobila vodeće zaštitnike prirode. Energija iz vetra naglo je porasla 2005. godine i postala privlačna sila čim su cene prirodnog gasa i nafte skočile na rekordne visine. Poboljšana tehnologija, federalni poreski krediti i pritisak za korišćenje čistih energetskih izvora, pomogli su da se vetrenjače razmahnu od jednog okeana do drugog. Ali, energija vetra je stavila na muku zaštitnike životne sredine koji podržavaju struju dobijenju bez prljanja, ali su sve nervozniji kako umnožena krila vetrenjača ubijaju sve veći broj ptica i slepih miševa. Industrija vetrenjača je, kako navodi AP, prošle godine dodala oko 2.500 megavata električne struje američkoj mreži, što je rekordno povećanje od 35 proceneta. Danas vetar u SAD proizvodi više od 9.200 megavata u 30 država, što je dovoljno da zadovolji potrebe 2,4 miliona prosečnih američkih domova. Energija vetra i dalje ipak daje manje od jednog proceneta struje u SAD, ali sručnjaci kažu da će vetar dati najmanje pet proceneta do 2020. "Izvori vetra u SAD ravni su izvorima nafte u Saudijskoj Arabiji", ističe Tom Grej, zamenik direktora Udruženja za energiju vetra. "Vetar je vodeći strateški nacionalni izvor i moramo uložiti sve napore da ga razvijemo". Međutim, rasprava prirodnjaka se rasplamsava uporedo sa predlozima gradnje prvih priobalnih projekata u popularnim turističkim krajevima kao što su Kejp Kod u Masačusecu, Long Ajlend u Njujorku i duž obale Nju Džerzija. Kritičari, uključujući uticajnu porodicu Kenedi, brinu da bi neki projekti mogli da oštete nacionalna blaga. Zaštitnička grupacija Grinpis, međutim, trvrdi da će projekat na vetar zadovoljiti potebe regiona za energijom na, za prirodu, prijateljski način. Konzervatori su se takođe uhvatili u koštac sa vetrenjačama. U Kanzasu, konzervatorske grupe traže od države da napiše pravila za razvoj energije iz vetra, strahujući da će sve veći broj farmi na vetar ugroziti poslednje ostatke američke prerijske trave i ptičjeg stanovništva. Vetrenjače su raspalile pritužbe širom zemlje da stvaraju buku, kvare vidik i ubijaju životinjski svet, uključujući hiljade zakononom zaštićenih ptica u Kaliforniji. U Merilendu, država je našla za shodno da ograniči visinu vetrenjača na 126 metara na grebenu najviše planine u državi strahujući od njihovog uticaja na retke vrste. Vetrenjača planirana kraj malog grada u Vermontu je pod plotunima kritika da će njen 120 metara visoki toranj upropastiti krajolik i ugroziti turizam. Predlog gradnje kula sa turbinama na vetar duž atlanske obale Nju Džerzija stavljen je pod 15-mesečni moratorijum dok specijalna komisija ne prouči slučaj. S druge strane, zagovornici vetrenjača tvrde da je minimalan broj ptica koje stradaju od krila vetrenjaca, mada je na nekim mestima bilo više pogibija. Takođe kažu da je vizuelni utisak daleko manje oštar od drugih formi energetskih postrojenja, kao što su, naprimer, tornjevi za naftu. Energija vetra će ove godine smanjiti izbacivanje u atmosferu oko 3,15 milijarade kilograma ugljendioksida, koliko na drumove i ulice izbaci 500.000 teških vozila, navodi Udruženje za energiju vetra. "Kada bismo samo mogli da vetrenjače učinimo nevidljivim, zadovoljili bismo svakoga", dodaje.

lopovi umetnine kradu i zbog prestiŽa
Umetnost bez zaštite
Dvojica razbojnika upala su u Gradski muzej u Novom Sadu i odnela četiri slike vredne nekoliko miliona evra.
Krađa umetnina u Srbiji sve je učestaliji vid kriminala iako je, kako tvrde stručnjaci, katalogizirana umetnička dela nemoguće legalno prodati bez detaljne dokumentacije o poreklu. Dvojica razbojnika upala su u nedelju u Gradski muzej u Novom Sadu i odnela četiri slike vredne nekoliko miliona evra. Iz muzeja koji je obezbeđivao samo jedan portir ukraden je "Portret oca" Rembranta van Rijna, "Seneka" Petera Paula Rubensa, jedna slika Pjera Frančeska Mola i jedna slika nepoznatog nemačko-holandskog autora iz 16. veka. Ta krađa ponovo je podsetila na tužnu istinu da umetničko blago u Srbiji, katkad neprocenjive vrednosti, nema adekvatnu zaštitu. To je svojevremeno pokazala i krađa "Kupačice" Ogista Renoara iz Narodnog muzeja Srbije, dela gostujuće izložbe slika Paje Jovanoća u Aranđelovcu i krađa vrednih satova iz Muzeja istorije Jugoslavije. Najdalje je u osavremenjivanju bezbednosnog sistema otišao Narodni muzej Srbije koji je, nakon krađe i oštećivanja platna čuvenog francuskog impresioniste 1996. godine, pojačao fizičko obezbeđenje zgrade i uveo video nadzor. Ipak, iskustva drugih muzeja sa sličnim obezbeđenjem pokazuju da ono nije nikakva prepreka odlučnijim kradljivcima. Tako su "Krik" i "Madonu" Edvarda Munka, dela procenjena na oko 20 miliona dolara, ali neprocenjive umetničke vrednosti, u sred bela dana avgustu 2004. iz muzeja u Oslu odnela dva maskirana lopova. Prosto su ušli, uz pretnju oružjem sputali čuvare i posetioce, skinuli slike sa zida i istrčali iz zgrade. Sada je zbirka tog muzeja, i dalje umanjena za svoja dva najveća bisera, daleko bolje obezbeđena. Trenutno su u Narodnom muzeju Srbije, čija je stalna postavka uklonjena zbog predstojećeg renoviranja zgrade, izložena dela italijanskih majstora, među kojima je i jedno platno Đovanija Antonija Kanala, poznatijeg kao Kanaleto. Među delima velikih svetskih majstora u zbirci tog muzeja je i na daleko čuvena "Glava žene" Pabla Pikasa. Jedan od kustosa Aleksandra Šojić, međutim, tvrdi da u ovom trenutku tom muzeju nije potreban nadzor na višem nivou. Prema njenim rečima, ukradena umetnička dela, zbog nemogućnosti dalje prodaje, mogu biti interesantna samo privatnim kolekcionarima koji bi te predmete držali podalje od očiju javnosti. Ipak, iako su i lopovi svesni da se ukradene umetnine veoma teško prodaju, ona se i dalje kradu. U kriminalističkoj teoriji postoji pet najčešćih motiva za krađu umetničkog dela: krađa može biti izvedena po narudžbini za privatnog kolekcionara, od muzeja može biti iznuđen novac, lažni "pošteni pronalazač" može pokupiti nagradu ukoliko pomogne da se delo vrati vlasniku, umetničko delo je platežno sredstvo među kriminalcima, a lopovi umetnine kradu i zbog prestiža. Ni u jednom od ovih slučajeva nije važno to što se ukradeno umetničko delo ne može legalno prodati. Koliko je, na primer, teško pronaći ukradeno platno ukoliko je neko odlučio da ga okači na zid svoje spavaće sobe, kako bi mu se u osami divio, pokazuje i činjenica da se za polovinom vrednih slika ukradenih iz Savezne skupštine 5. oktobra 2000. i dalje traga. Među 60 nestalih su i dela Nikole Graovca, Marka Čelebonovića, Petra Lubarde, Mila Milunovića, Milana Konjovića i drugih poznatih slikara iz bivše Jugoslavije. Bilo kako bilo, ukoliko slike ukradene iz muzeja u Novom Sadu ne budu pronađene pre nego što budu iznesene iz zemlje, traganje za njima postaće posao svih policija članica Interpola. Kako je Beti rečno u birou Interpola u Srbiji i Crnoj Gori, policija je munjevito reagovala i istog dana, posle krađe, fotografije i drugi podaci koji bi mogli bidi od koristi za otkrivanje ukradenih predmeta i počinilaca prosleđeni su centrali u Lionu, a odatle u 184 zemlje članice.
Dejan Eraković

PORAŽAVAJUĆA STATISTIKA
Jedanaest miliona Amerikanaca ne ume da čita
Svaki dvadeseti stanovnik Sjedinjenih Američkih Država, ili njih ukupno 11 miliona, ne ume da čita i piše, pokazala je jedna naučna studija. Ohrabrujuće je ipak što je istim istraživanjem utvrđeno da je 1992. do 2003. godine ostvaren neznatan napredak u rešavanju tog problema.
Studijom pod nazivom "Nacionalna procena pismenosti odraslih", koja predstavlja najvažniji test takve vrste u Americi, obuhvaćeno je 19.000 osoba preko 16 godina, a rezultati se odnose na populaciju odraslih, koja broji 222 miliona. Test se sastojao od čitanja informacija koje se tiču svakodnevnog života. Studijom je utvrđeno da 11 miliona odraslih, odnosno pet odsto njih, ne ume da čita i piše engleski jer nisu bili u stanju da pismeno odgovore na vrlo jednostavna pitanja. Verovatno je da četiri miliona njih uopšte ne govori engleski. Studija takođe pokazuje da je preko 40 odsto odraslih u stanju da pročita samo jednostavan tekst, a da 56 procenata odraslih može da se bavi umereno složenim ili vrlo složenim "čitalačkim aktivnostima". Pod umereno složenim čitalačkim aktivnostima se podrazumeva traženje određenih informacije u tekstu, a složene podrazumevaju poređenje složenih tekstova iz dva dnevna lista. Pismenost na tom najvišem nivou ustanovljena je kod 13 odsto odraslih. Istraživači kažu da ti relativno loši rezultati potiču iz činjenice da mladi Amerikanci sve manje čitaju radi razonode i da u SAD ima veliki broj useljenika koji ne govore engleski. U poređenju sa rezultatima slične studije sprovedene 1992. godine, nivo pismenosti među odraslim Amerikancima se neznatno povećao. Crnci i Amerikanci azijskog porekla ostvarili su najveće poboljšanje, dok je u populaciji hispanskog porekla zabeleženo smanjenje pismenosti. Istraživači, međutim, ukazuju da je razlog tome možda neznanje engleskog jezika i da je taj segment populacije možda pismen na španskom. Istraživanje je pokazalo i da odrasli mnogo bolje baratuju brojevima, ali da većina njih ne odmiče daleko od osnovne aritmetike. Povodom ovih obeshrabrujućih rezultata, američki Sekretarijat za obrazovanje je, kako prenosi radio Glas Amerike, ocenio da je neophodno sprovesti reforme obrazovnog sistema u Sjedinjenim Državama, posebno u srednjim školama.

istraga poturica u Gorskom vijencu
Važni događaji u Crnoj Gori na Božić
Božić u Crnoj Gori nije samo verski praznik, već je u njenom istorijskom pamćenju ostao zabeležen i po važnim događajima koji su se odigrali upravo na taj dan.
Najpoznatiji od tih događaja je svakako "istraga poturica", događaj na Božić u 18. veku opisan u "Gorskom vijencu". Na isti dan 1916. godine, dakle, tačno pre 90 godina, odigrala se i čuvena Mojkovačka bitka, u kojoj su se Crnogorci u Prvom svetskom ratu suprotstavili znatno nadmoćnijoj austrougarskoj vojsci, kako bi obezbedili povlačenje srpske vojske preko Albanije. Istog dana, ali 1919. godine, dogodila se poznata Božićna pobuna, čiji je cilj bio da se silom stavi van snage novonastalo stanje prema kome je Crna Gora nešto ranije i formalno izgubila državnu suverenost i ušla u zajednicu sa Srbijom, odnosno u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. U Božićnjoj pobuni, a neki istoričari je označavaju kao ustanak, učesnici su pokušali da uđu u Cetinje, s namerom da uspostave vlast i da ponište odluke takozvane Velike podgoričke narodne skupštine, po kojima je kralju Nikoli zabranjen povratak u zemlju, a Crna Gora je prisajedinjena Srbiji. Ustanici, međutim, nisu uspeli da osvoje crnogorsku prestonicu, pa se jedan deo njih povukao u šume, drugi su se vratili kući, a jedan broj je uz pomoć italijanske vojske prevezen u Italiju. Božićna pobuna je bila jedini oružani pokušaj obnove suverenosti Crne Gore. U Mojkovačkoj bici, protiv više od 20.000 Austro-Ugara, iz crnogorskog stroja je izbačeno oko tri hiljade vojnika i oficira. Prema novijim tumačenjima crnogorskih istoričara, Mojkovačka bitka je u vojno-strateškom smislu bila nepotrebna, jer se, kako se navodi, u vreme njenog održavanja, srpska vojska već nalazila na prostoru između Skadra i Drača, prema krajnjem odredištu, Grčkoj. Na osnovu tih tumačenja, Mojkovačka bitka, koju su neki njeni učesnici nazvali "krvava kasapnica", bila je smišljeni uvod u "scenario" ukidanja crnogorske države. Neposredno posle Mojkovačke bitke, kralj Nikola Petrović Njegoš (na slici desno)  napustio je Crnu Goru i više se nije vratio, a crnogorska vojska, iako pobednica i ratna saveznica protiv sila osovine, morala je položiti oružje.
Ilija Despotović  Podgorica

| PRVA STRANA - HOME | REDAKCIJA | ARHIVA | PRETPLATA | KONTAKT |

Copyright © 1996-2010 "NOVINE Toronto"