Broj 1061, 14. jul 2006.
| |
| Bejtiću 14,5 godina zatvora za ratni zločin
nad Srbima |
|
|
Kantonalni sud u Sarajevu osudio je bivšeg
pripadnika Desete brdske brigade Armije BiH Samira Bejtića na 14,5 godina
zatora zbog zločina nad sarajevskim Srbima.
On je osuđen za učešće u ubistvu osam Srba na lokaciji Kazani kod Sarajeva
1992. i 1993. godine.
Bejtićev branilac tražio je oslobađanje "zbog nedostatka čvrstih dokaza".
U postupku koji je vođen tokom rata pred Okružnim vojnim sudom u Sarajevu, za
zločine na Kazanima je na višegodišnje zatvorske kazne do sada osuđeno 14
pripadnika Desete brdske brigade Armije BiH. |
| |
| |
|
| |
| |
| Teslina kuća u Smiljanu i dalje zatvorena |
|
|
Vrata nedavno obnovljene i svečano otvorene
rodne kuće Nikole Tesle u Smiljanu još su zaključana, jer nije postignut
dogovor o ceni ulaznica.
 Memorijalni
centar Nikole Tesle u Smiljanu (na slici) svečano je otvoren 10. jula, na 150.
godišnjicu rođenja velikog naučnika.
Potpredsednik hrvatskog Sabora Darko Milinović izjavio je za "Večernji list"
da je taj centar još zatvoren, jer grad Gospić, koji bi trebalo da vodi brigu
o njemu, još nije odredio cenu ulaznica, ali i zato što još nisu zaposleni
potrebni radnici.
Prema pisanju zagrebačkog dnevnika, nesuđeni posetioci Memorijalnog centra
Nikole Tesle žale se i da u Smiljanu nemaju gde da se osveže jer "kod Tesline
kuće ne samo da nema automata za sokove, nego ni hlada u kome bi se moglo
nešto prezalogajiti".
"Jutarnji list" piše da je u Sisku preimenovanje Obrtničke ulice u Ulicu
Nikole Tesle uzburkalo političke strasti.
Bivši gradonačelnik Siska, saborski poslanik Davorko Vidović ističe naime da
je ponovno vraćanje naziva Ulici Nikole Tesle "vest za pohvalu, ali s
pozadinom", jer su Tesli u Sisku vratili ulicu isti oni koji su mu je pre
četiri godine oduzeli. |
| |
| |
|
| |
| |
| Zahtev za odgovornost srpskih članova Saveta
ministara BiH |
| |
Savez logoraša Republike Srpske (RS) zatražio
je od srpskih ministara BiH da saopšte ko je od njih glasao da danom žalosti u
BiH bude proglašen samo 11. juli, kada su stradali Bošnjaci u Srebrenici.
Savez logoraša RS je podsetio da je od Saveta ministara BiH tražio da se i 11.
i 12. juli proglase danom žalosti u BiH, kako bi bila odata počast svim
Bošnjacima stradalim u Srebrenici, i svim Srbima koji su stradali na području
Srebrenice, Bratunca i Skelana.
Savez logoraša RS je predlagao da i Hrvati u BiH odrede dan za odavanje
počasti stradalim pripadnicima tog naroda.
Obraćajući se srpskim ministrima BiH Savez logoraša ukazuje: "Očekujemo od vas
da to obelodanite (ko je glasao za odluku o danu žalosti), pogotovo zato što
ste svojim odlukama naneli veliku štetu RS, jer 11. juli nije bio dan žalosti
u ovom entitetu", navodi se u saopštenju Saveza logoraša RS.
Ta organizacija smatra da su srpski članovi Saveta ministara BiH "direktni
krivci za eventualne sankcije Regulatorne agencije za telekomunikacije (RAK)
prema medijima u RS" zbog nepoštovanja dana žalosti. |
| |
| |
|
| |
| |
| Na spisku nestalih u hrvatskoj još 2.576 Srba |
|
|
U Zavodu za sudsku medicinu Medicinskog
fakulteta u Zagrebu je, među leševima ekshumiranim u zadnjih pet godina u
Kninu, Gračcu, Okučanima i na pojedinačnim lokacijama, identifikovano još 15
posmrtnih ostataka lica srpske nacionalnosti, saopštio je Dokumentacioni
centar Veritas iz Beograda.
 Ta
lica su, kako se navodi, do sada vođena kao nestala u ratu na prostoru
Hrvatske i na prostoru Republike Srpske Krajine u periodu od 1991. do 1995.
godine.
"Veritas" navodi da je do sada, među oko 550 leševa ekshumiranih u poslednjih
pet godina iz masovnih i individualnih grobnica u Hrvatskoj, indentifikovano
375 žrtava srpske nacionalnosti.
U saopštenju se dodaje da se na "Veritasovom" spisku nestalih osoba nalazi još
2.576 lica srpske nacionalnosti nestalih između 1991. i 1995. godine.
Centar "Veritas" dodaje da raspolaže "pouzdanim podacima" za oko hiljadu
grobnih mesta sa posmrtnim ostacima neidentifikovanih lica srpske
nacionalnosti, koji ni 10 godina posle rata nisu ekshumirani "isključivo zbog
opstrukcije hrvatske strane". |
| |
| |
|
| |
| |
| Svako 10. domaćinstvo u hrvatskoj ima klima
uređaj |
|
|
Svako deseto hrvatsko domaćinstvo ima klima
uredaj, nešto više ih ima dva televizora, a nešto manje dva automobila, dok
videorikordere sve više zamenjuju DVD uređaji.
To su rezultati istraživanja koje je sproveo hrvatski Državni zavod za
statistiku, a objavljeni su na sajtu www.vip.hr.
Anketa je rađena od 1998. godine, a njome je u prošloj godini bilo obuhvaćeno
2.727 domaćinstava sa 7.720 članova.
Po prvi put statističari su prošle godine prikupljali i podatke o posedovanju
klima uredaja i tako došli do toga da klimu ima 10,5 odsto hrvatskih
domaćinstava.
Rezulatati ankete pokazuju da je većina domaćinstava u Hrvatskoj opremljena
osnovnim trajnim dobrima kao što su televizor u boji, koji je prosle godine
imalo 95,3 odsto domaćinstava, frižider (93,3 odsto), mašina za pranje rublja
(87,9 odsto), a više od polovine hrvatskih domaćinstava, njih 54,5 odsto, ima
automobil.
U Hrvatskoj se godišnje proda po sedamdesetak hiljada novih vozila. Gotovo
svake protekle godine su se obarali rekordi, pa je proteklih pet godina
prodato gotovo 360.000 novih automobila, a ta se brojka penje na blizu 400
hiljada kada joj se pridodaju automobili prodati ove godine.
Deo domaćinstava, njih 14,5 odsto ima i drugi TV, dok je broj onih koji imaju
dva automobila manji i takvih je 9,5 odsto.
Konstantan porast u poslednje tri godine beleži se kod kućnih kompjutera -
2003. godine kompjuter je imalo svako peto domaćinstvo, tačnije njih 20,9
odsto.
U 2005. godini taj broj porastao je na 30,1 odsto.
S obzirom na stabilan trend rasta uskoro će kompjuter, kako se očekuje, imati
svako treće domaćinstvo u Hrvatskoj.
Statistika beleži i stabilan trend porasta broja domaćinstava koja poseduju
mikrotalasnu pećnicu i mašinu za pranje suđa.
Dok je 2003. godine te aparate imalo nešto više od 12 odsto domaćistava, u
prošloj je godini mašinu za pranje suđa imalo 15,6 odsto domaćinstava, a nešto
veći broj, 19,2 odsto porodica imalo je mikrotalasnu pećnicu.
Statističari najveću promenu u opremljenosti trajnim dobrima beleže kod DVD
uređaja koji sve više zamenjuju videorikordere.
Naime, 2004. godine DVD je imalo 11,5 odsto domaćinstava, a videorikorder 43,7
dosto njih, dok je u prošloj godini broj domaćistava koja poseduju DVD
porastao na 18,2 odsto, a broj onih s videorikorderom smanjen na 40,2 odsto. |
| |
| |
|
| |
| |
| Kako su dospeli u Gvantanamo |
|
|
Jedan je zaljubljenik u oružje, drugi sklon
avanturama a treći posebno zainteresovan za Avganistan i talibane. Jedno im je
zajedničko - svi su bivši francuski pritvorenici u Gvantanamu.
 Svi
su na početku imali svoje razloge, ali su svi na kraju završili u tropskom
košmaru američke baze na Kubi.
Ove nedelje su šestorica zatvorenika iz Gvantanama, kojima se sudi u Parizu,
objašnjavali zašto su odlučili da jednog dana između 2000. i 2001. iznenada
napuste svoje porodice, domove, poslove i da se nađu u kampu za obuku
ekstremista, preko tajnog ogranka organizacije koji je operisao iz Londona.
Nizar Sasi (26) kaže da je on u glavi imao sliku Ramba. "Rambo 1, 2 i 3!
Oružje mi je strast. To mi je bila životna prilika i 'srce je bilo jače od
razuma'".
Sasi kaže da jeste oklevao, ali da je ipak na kraju otišao u London koji je
bio prva stanica na putu za Džalalabad.
"Avantura, odlazak u mitsku zemlju, tajnovitost, draž zabranjenog: to je sve
ono što sam gledao u filmovima. Hteo sam da sebi učinim zadovoljstvo", dodaje
ovaj krupni mladić obrijane glave i tužnog osmeha.
Nizar sada pred sudom priznaje da je "napravio najveću glupost u životu i da
je to skupo platio", ali tvrdi da nije bio i da nije terorista.
Murad Benšalali (25) optužuje brata, koji je nedavno osuđen na 10 godina
zatvora zbog učešća u terorističkoj zaveri, zato što mu nije rekao istinu o
tome šta ga očekuje.
"Pričao mi je o Avganistanu kao o nekoj zemlji koja je prijatna i zanimljiva.
Rezultat: završio sam u kampu za obuku... On mi je na jedan perverzan način
predsatvio sve to...", priča Murad.
Imad Ašhab Hanoui priznaje da je "bio spreman da umre za pravu stvar, da brani
ljude koji su bili napadani u svojim zemljama". "Zato sam prvo otišao u
Albaniju, odakle sam prešao na Kosovo da se borim sa OVK", kaže on.
Ali, kako ističe, on ne učestvuje u džihadu i protiv je terorizma i
samoubilačkih napada.
Tridesetšestogodišnji Brahim Jadel kaže da su njegovi razlozi bili isključivo
religiozne prirode. "Moj cilj bila je 'hidžra'. Odlazak u jednu muslimansku
zemlju, gde bih se nastanio i odakle se više nikada ne bih vratio u Francusku..."
Optužnom Jadelu se na teret stavlja i upotreba oružja.
"Da, to je tačno, hteo sam da naučim da rukujem automatskim oružjem... Bio sam
spreman da uzmem oružje u ruke u okviru neke avganistanske borbe... ali ništa
više od toga. Da sam pucao na Amerikance kada su stigli to bi značilo da
podržavam (terorističke) napade u SAD od 11. septembra 2001, što nije istina -
ja sam bio protiv toga", tvrdi Jadel.
Otužba je, kako navodi AFP međutim, uverena da se radi o obučenim i
potencijalno opasnim teroristima koji pred sudom daju "našminkane izjave" o
svojim iskustvima u Avganistanu, koji kriju svoje prave motive, a to je da se
pridruže hiljadama drugih koji su u kampove Al-Kaide odlazili da se bore "pod
zastavom džihada". |
| |
| |
|
| |
| |
| Povratak Džingis Kana |
|
|
Pre 800 godina Džingis Kan je sejao strah na
dva kontinenta. Danas, u njegovoj rodnoj Mongoliji mnoge ulice, škole, pa čak
i jedna vrsta vodke, nose njegovo ime.
 Aerodrom
u glavnom gradu Ulanu Batoru prekršten je u Džingis Kan, a građevinarske ekipe
rade 24 sata dnevno gradeći statuu čuvenog osvajača i njegovih sinova na
centralnom gradskom trgu, za koju će biti utrošeno pet miliona dolara.
Postoje i inicijative da se glavni grad Ulan Bator, što znači "crveni heroj",
preimenuje u Džingis grad.
Godišnji festival Naadam, koji se u Mongoliji održava sredinom jula, takođe je
posvećen Džingis Kanu. U okviru tog praznika održavaju se takmičenja u
tradicionalnim sportovima, poput trka konja, rvanja i straljaštva, ali i
takmičenje u pijanstvu.
Ovogodišnja proslava, čiji je centralni deo održan juče na stadionu u Ulan
Batoru, poklapa se sa 800. godišnjicom znacajnog događaja. Naime, 1206. godine
mongolska plemena su se ujedinila zahvaljujući ratniku koji je uzeo titulu
Džingis Kana i krenuo u osvajanja.
Vlasti Mongolije, zemlje sa 2,8 miliona stanovnika, očekuju da će ove godine
na festival doći oko pola miliona turista.
Hoteli su već sada toliko prebukirani, pa je ambasada SAD savetovala svojim
državljanima da razmisle o nekoj drugoj turističkoj destinaciji.
U duhu proslave, vlasti su čak donele odluku o amnestiji 1.590 zatvorenika,
zvaničnici su naredili lečenje 285 alkoholičara, a predsednik je pozvao
Mongolce da slave, ali da ne preteruju.
"Hajde da naše ulice budu čiste i uredne. Hajde da zajdno pevamo našu himnu.
Hajde da pijemo vodku umereno", poručio je predsednik Mongolije Nambarjan
Enkbajar preko televizije.
Proslava Džingis Kana, kako navodi AP, pokazuje i koliko se bivša sovjetska
komunistička republika promenila od 1990. godine, kada je okončano 70 godina
crvenog režima.
Komunističke vlasti zabranjivale su pominjanje Džingis Kana i prikazivale ga
kao feudalnog osvajača i simbol nacionalista. U to vreme ubijeni su i mnogi
pripadnici mongolske aristokratije koji su tvrdili da su njegovi potomci.
Za ostatak sveta, Džingis Kan je sinonim za varvarstvo. Međutim, za Mongolce,
"stisnute" u sendviču između Kine i Rusije, kao i zebnjom da bi ih susedi
mogli progutati, on je temelj nacionalnog identiteta, simbol reda,
civilizacije i carstva koje se protezalo od Azije do centralne Evrope. |
| |
| |
|
| |
|
 |
